-Gde ćeš za Novu godinu? –A gde ćeš ti za Prvi maj?

 „Gde ćeš za Novu godinu?“ je pitanje koje me/nas saleće iz dana u dan sve češće i češće. Počinje još u oktobru da se javlja, a u decembru počinje da mi se javlja ozbiljna glavobolja zbog istog. To je period kada opasno pizdim.

Ja već godinama, verovali ili ne, želim da prespavam te lude, otkačene, vesele, srećne, usplahirene, pijane i uzbudljive dočeke! Želim, ljudi, da me ima samo u nekoj verziji lepog sna kada na satu bude otkucalo onih sudbonosnih nula minuta u nula časova.

Ranije mi je bila zanimljiva cela ta gungula u vezi sa dočekom i svim. I razumem zašto... Kao i svim ostalim klincima, zanimljiva je „priprema“ konfeta seckanjem kolaž-papira raznih boja, „odlučivanje“ šta će se te specijalne večeri obući, obuti, kako će se našminkati, koja frizura će da ima tu čast da bude na glavi i slično. Ako je kućna varijanta u pitanju, naravno, nezaobilazni je bio under-Grand šou na „Pinku“, a ako se ide u neki kvazi kafić, nezaobilazne su pesme iz under-Granda.

I svi smo srećni!

Vau, dočekujemo novu godinu a ispraćamo staru... Vaaaaaauuuu!!!

Mislim, ko izlazi redovno po kafićima i diskotekama, ne vidim zašto je doček Nove godine toliko poseban! 'Alo – izlazak ko i svaki drugi!!! Nažalost... (Samo je 30 evra skuplji.)

Ima i ono, okupi se društvo i idu na trg gde peva ta-i-ta faca, sve je za „dž“, samo se skupi kinta za alkohol i opa – ludilo!

Postoje i varijante da se slavi kod nekoga; kućna varijanta. Isto je ulaz besplatan, samo poneseš ono što ćeš da piješ i jedeš i eto... Ti dočekuješ nešto posebno sa posebnim društvom u posebnoj atmosferi sa posebnim korisnikom akustične gitare ili pak posebno specijalizovanim TV programom. Ili jednostavno, pustiš da jutjub i vinamp odrade svoje...

Među (nama) mladima nije nešto popularno da se ide po restoranima ili nekim „hotelima“ gde platiš tamburaše, uživo klavijaturistu i prenoćište. To su već kombinacije za starije (bračne) parove. Klinci su, naravno, kod kuće sa babama i dedama...

Zaista ne vidim neko zadovoljstvo i posebnost u tim šablonskim dočecima naredne godine.

Isto ko i Prvi maj. Zašto samo baš taj dan ljudi treba da imaju povod i volju da odu na izlet? Zašto nekome treba kupiti poklon i obradovati ga samo kad mu je rođendan? Zašto samo za Dan zaljubljenih treba da na „poseban“ način pokažemo nekome da ga volimo? I zašto tada svi moraju da znaju koga, kako i koliko volimo? Zašto samo radimo nešto jer je samo taj dan predodređen samo za tako nešto?!

I posle svega toga – repriza! Čarobna, neponovljivo uzbudljiva, vesela, bla, bla repriza! Utvrđujemo da li smo ušli u novu godinu?!

...

Srećna vam Nova godina i laku noć!

Prajd* Ponosa

[*Prajd - engl. pride, ponos]

To je upravo onaj osećaj kada te u istom trenutku bombarduje više emocija – bes, tuga, strah, smeh. Kada ponovo postaneš svestan surove stvarnosti i onog tračka šarenila koje je dovoljno da pomisliš da nije sve tako crno.

Priznajem, veliki sam skeptik kada su u pitanju naši, domaći filmovi, ali sam rešila da odgledam novi film Srđana Dragojevića, „Parada“, i prosto sam ostala bez teksta! Toliko sam bila oduševljena, pre svega tematikom, načinom na koji je sve predstavljeno, dozom realnosti i iskrenosti, načinom (ne)prihvatanja date situacije, glumcima i glumom, da sam morala da sačekam da mi se utisci slegnu. I sad kad se setim određenih scena, naježim se kao da sam ponovo pred ogromnim filmskim platnom odličnog scenarija. Jednostavno – fantastično!

Pre nego što sam prelomila i otišla u bioskop da odgledam pomenuti film, čula sam svakakve kritike. Ali, niko nije konkretno argumentovao zašto mu se „Parada“ svidela ili ne. E, a onda sam ja sela u „vruću stolicu“ smetnuvši s uma da ipak mogu biti i razočarana. Međutim, sreća je bila na mojoj strani, a ja sam bila na strani duginih boja, ljudi koji se vole bez obzira na sve...

Kako i zašto može nekome da smeta nečija ljubav?! Misle da je drugačija od „normalne“? Vode se klišeom da je „Bog stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu“?! Okačite Bibliju mačku o rep! To što je ta knjiga više čitana od neke istorijske u kojoj se spominje da je homoseksualnost bila normalna pojava, čak i poželjna, da li to znači da ona treba da nam predstavlja pravi put u životu, a ne tolerancija, ljubav, sreća i mir? Ljudski moral je otišao dođavola!

Naravno, ne morate se složiti sa mnom. Samo, znajte da moje mišljenje nije proisteklo nakon što sam odgledala film. I, bez obzira na to na čijoj ste strani, toplo (što bi se kaz'lo) vam preporučujem da ga pogledate. Film ne propagira ni jednu stranu; čista slika i prilika našeg društva, našeg iskrivljenog mentaliteta i izopačenog ega. Sami smo lešinari svoje „sudbe“.

Ne dajem ni ja preteranu podršku homoseksualcima za takvo okupljanje, mada ih donekle razumem i zato, moglo bi se reći – podržavam. Mirko, inicijator šetnje homoseksualaca Beogradom (koga odlično glumi Goran Jevtić) je rekao bitnu stvar. Parafraziraću u obliku citata: „Zar ne mogu ni jedan dan ponosno da prošetam svojim gradom?“ I zaista. Zar svi protivnici LGBT populacije (lezbejke, gejevi, biseksualci i transrodne osobe) ne mogu bar taj jedan dan da „iskuliraju“ i puste bolesne pederčine (kako ih najčešće opisuju pogrdnim imenima) da mirno i s ponosom prošetaju ulicama Beograda? Zar javna okupljanja nisu dozvoljena?! U nečijim glavama je samo nasilje dozvoljeno... Pljačkaju „Nike“-ovu prodavnicu u centru jer im baš smeta što se vijaju dugine zastave ulicom!

Lepo je prikazano u filmu kako protivnici mogu postati dobri prijatelji. Uprkos ratovima i mržnji koja je razdvajala četnike od ustaša, balija i šiptara, ljudskost je preovladala. To je bilo nemoguće shvatiti i prihvatiti... Ali, Limun (lik kojeg je predstavljao fenomenalni Nikola Kojo), učesnik rata devedesetih, vođa kluba borilačkih veština, veliki srbenda i patriota koji „mrzi“ sve one koji nisu kao on, tj. nisu onakvi kakvi bi „trebali“ da budu – uspeo je da nadmaši granice i prihvati sve što nije normalno. On je slika i prilika pravednog i moralnog ponašanja bez obzira na sliku koju na početku filma daje o sebi. Ima prijatelja i ustašu i baliju i šiptara. Na kraju se sprijateljio i sa homoseksualcima. Prihvatio je razlike. Opet parafraziram: „Pa, vi ste skroz normalni. Jest' da volite da imate odnose sa osobom istog pola, ali ste dobri ljudi“, rekao je Limun Radmilu (Miloš Samolov), Mirkovom dečku.

Naravno, ne bi sve tako bajno bilo da žena nije umešala prste! Naime, Limun treba da se oženi Biserkom (Hristina Popović), ali želi „seljačku“ svadbu dok njegova verenica želi nešto otmenije i, naravno, mnogo skuplje. Kako to i u američkim filmovima biva, organizator venčanja je gej; u našoj holivudskoj verziji, to je Mirko. Bisa, žena i po, isteruje svoje želje do kraja i time ima veliki udeo u Limunovom tolerisanju različitosti.

Ali, da vam ja ne bih prepričavala film, nadam se da sam rekla dovoljno toliko da vas zaintrigiram i navedem da pogledate „Paradu“ i sami donesete svoj sud o istoj.

Samo, zapamtite da smo svi različiti ali ipak ljudi. I, dokle god nam ne radi neko nešto loše, nemamo ni razloga da bilo koga mrzimo.

 Širite ljubav i mir!

Ne stvarajte dve Srbije koje se mrze (-Mirko pred prvim pokušajem održavanja „Parade ponosa“, 2009. godine.)

Budite tolerantni i ponosni zbog toga!

Preko protesta do bureka

Dragi Deda Mraze,

neću biti skromna. Te bih te zamolila da ceniš moju iskrenost i zaboraviš na moju ne-skromnost. Moja želja se tiče mnogih, zato i jeste velika.

Verujem da si čuo za proteste studenata na Univerzitetu u Beogradu. Tako je, one na Filozofskom i Filološkom fakultetu. Jeste, u pravu si – ti protesti su politizovani. E, onda mora da si čuo da su isti inicijatori tamošnjih protesta došli i na novosadski Univerzitet u nadi da će nastaviti sa nečim što je kod njih, donekle, prekinuto.

Znaš i sam da nisu u pravu, je l' tako? Svestan si i da su to sve anarhisti i „naklonjenici“ određenih levičarskih/desničarskih strana, zar ne? Verujem da si i upućen u one tačke iliti zahteve studenata koje pobunjenici koriste kako bi srušili trenutnu vlast u našoj državi. Ukoliko nisi, sad ću ti ih navesti, nije mi problem. (Volim da pišem pisma.) Naime, studenti se bore za četiri stvari: 1. da svi studenti koji su ostvarili 48-60 ESPB da automatski budu na budžetu, dakle, da ne bude rangiranja; 2. da se vrate apsolventski rokovi; 3. da se školarine smanje na tri minimalne mesečne plate; 4. da se ne plaćaju prenosi ispita. Ja bih dodala još jednu stavku, ali je nemoj shvatiti kao želju; nju ne moraš da ispuniš. Znači, 5. tačka bi bila – da neko studira umesto mene i mojih nezadovoljnih kolega. Eto, o tome, eventualno, možeš da razmisliš za sledeću godinu da nam obezbediš. Ali ako ne možeš, nebitno, snaći ćemo se već nekako.

Da te ne bih smorila, te da ne bi i moje pismo završilo u bliskom kontaktu sa tvojom guzicom u toku velike nužde, odmah ću preći na stvar! (Molila bih te da ne budeš perverzan.)

Zamolila bih te da zabraniš vandalizam, samim tim i primitivizam. Ubedi ljude da je skroz kul kada su fini i ljubazni. Omogući im da vode život bez potrebe za nasiljem i nepoštovanjem drugih. Zamoli ih da ne guraju nos u tuđa posla (da ne dolaze kod nas iz svojih, tamo nekih, razloga). Nemoj da dozvoliš da se ljudi okreću jedni protiv drugih; bar ne zato što im je neko treći rekao da to tako treba.

Jasno mi je, nisi Bog, zato se baš tebi i obraćam. Očekujem da ćeš me više i bolje saslušati i razumeti. Ti me još uvek nisi razočarao...

Ukini netoleranciju! Neka čovečanstvo počne da se raduje i malim stvarima. Zabrani im da budu alavi i pohlepni i bolesno sebični. Urazumi ih; kada kažu da se bore za korist većine, onda neka tako stvarno i bude. I, molim te, omogući im da se detaljno informišu o svemu da ne bi dolazili u situaciju da lupetaju kojekakve gluposti! Drži ih dalje od politike ukoliko ona baš mora da postoji.

Obećavam ti, ukoliko ispuniš ove moje želje i željice, a moraš priznati da su korektne i u korist svih ljudi, da ti neću poslati ni jedno jedino pismo narednih 10 godina. Bez pikova i trikova!

Pazi, moj plenum je jednoglasno izglasao da sam u pravu i da bi bilo skroz kul sa tvoje strane da mi ostvariš ove tačke/zahteve/želje/ili-šta-već. Znaš, svi bismo bili mnogo srećniji. I još više bismo pevali novogodišnje pesmice o tebi i o tome koliko si ti dobar i darežljiv.

Unapred ti mnogo hvala, dragi Deda Mraze.

Želim ti sve najbolje i, naravno – srećna ti Nova godina! :*

PS. Na kraju i ispadne da sve jeste jedan sočan, masan, lisnati burek. Neki ga vole i sa posebnim apetitom ga konzumiraju, dok drugi bi radije pojeli lisnatu paštetu (pogačicu) koja je, pak, zdravija.

Cwrle:)

Objektiv-nost

Priča se okolo kako su mediji ovakvi, onakvi, svakakvi – nikakvi. Priča se i da sociolozi nemaju dovoljno „mesta“ u (svim) tim istim medijima, kako se nikad ne pitaju nizašta, kako jednostavno – ne postoje. Neću da se igram suda i da isterujem pravdu ali, budimo realni, ko se petlja u ta posla, nije mu lako. A ja se upetljah u oba...

Naime, provukla se (posle prvog, još nekoliko puta) tema o tome kakvi su novinari i kakvi su, je l' te, sociolozi. Kažu da, koga god da nešto pitamo o tim profesijama/oblastima – ma, svi sve znaju! Dođavola je tako.

Ima nekoliko (verovatno više nego što bi bilo poželjno da ih bude) osoba koje tvrde za sebe da su krajnje objektivne i realne. Hm... Prvenstveno, smatram da tako nešto ne možeš reći za sebe. Jednostavno nije u redu. Nekako, ne zvuči neegoistički i nenarcisoidno. Da ne spominjem i to da, izjavom tako nečega, ta osoba opovrgava „činjenicu“ da je objektivna jer na osnovu ličnog mišljenja (subjektivnog stava) ona tvrdi tako nešto. A opet, i ako je to čula od nekog drugog, na osnovu, ponavljam, ličnog mišljenja, ona je prihvatila taj hvalospev – da je objektivna. Sekndli, objektivnost i realnost, po mom mišljenju, podrazumevaju da osoba sa takvim (ne)manama nema svoj stav. Nije li to tužno? Objašnjavam u nastavku: kako može živ čovek, koji ima različite potrebe (ne računam one fiziološke koje ne može da kontroliše, ne u svakom trenutku i ne doveka) i ciljeve u životu, da nema svoj stav, svoje mišljenje o nečemu? Kako, ta ista osoba, može baš na svaku temu koja mu se pojavi u životu da odreaguje sa: „Svejedno mi je.“ Zar je svima nebitno ko je na vlasti, ko je odgovoran za njihovu bezbednost i da li to obavlja na dobar način, zar niko nema bar neki stav o religiji (zašto veruje ili ne veruje u Boga ili koga već), o povećanoj stopi mortaliteta u državi ili bar o sutrašnjoj vremenskoj prognozi? Zar je moguće ostati ravnodušan o bilo kom problemu koji se, možda, ne tiče direktno nas/vas samih? ... Nije ni da vam se sviđa, a nije ni da vam se ne sviđa što su jutros pronašli vašu, uvek nadrndanu, komšinicu kako visi u svom kupatilu... Ok je, a i nije ok, što se neki tamo (ne) bave nekim (ne)problemima. Baš mi je sve svejedno u životu...

Baš mi nije nešto svejedno kako živim.

Kažu, sociologija treba da bude objektivna nauka. Ok, slažem se. Ne treba da bude priklonjena nijednom stavu konkretno, već treba da svojim metodama i tehnikama pronađe šta ima da pronađe, da razume šta ima da razume i da iznese činjenice do kojih je, racionalno, došla. Sve je to super i na kraju ispadne krajnje objektivno. Ali, ono što čini važne delove sociologije jesu različite teme koje se pojavljuju i kojima se bave (čik pogodite ko) – sociolozi. A svaki sociolog može da izabere koji problem će da izučava. A kako to izabere? ... Pa, meni se sviđa da istražujem u oblasti „Muzika u društvu“, ti bi da čaprkaš o problemu „Alkoholizam među adolescentima“, njoj je interesantno da se bavi sektaškim grupama, njemu o problemima u porodici,... Sad, mozgam ja, zašto smo svi izabrali baš te teme; zašto se bavimo baš tim aspektima društva? Ček' da još malo izmozgam... Javilo mi se – pa, ja volim muziku, ne mogu da živim bez nje, interesantno mi je kako ona utiče na ljude u mojoj okolini i sl. Jednostavno, to je moj stav o muzici. To me sad dovodi do zaključka da ne postoji objektivan sociolog! Iz nekih ličnih razloga, subjektivnih stavova, ti izabereš da se baviš nečim i to te, automatski, ne čini objektivnim ni kao čoveka ni kao sociologa. Ne zalazim u to da li će taj „naučni rad“ biti skrpljen samo od suvih činjenica. (On, štaviše, može biti 100-postotno objektivan.) Ja govorim o onome ko je napisao to nešto.

Dakle, sociolozi su objektivni i realni (nad)ljudi – mačku-o-rep!

Ne želim da ovo ispadne vređanje, prozivka ili tako nešto, bilo bi i paradoksalno; ja prva želim da budem diplomirani sociolog, želim da se bavim time i sve to. Ali, ja za sebe ne kažem da sam objektivna; imam stavove i neka svoja mišljenja, ali jeste istina da se trudim da budem što realnija i slično.

Mediji se ne bave sociolozima?! Ali se zato socioloze bave (u) medijima, i te kako! I onda, diplomirani žurnalisti ne mogu da pronađu posao u svojoj struci... Kažite mi, kako i da stignu na red od svih lekara, pravnika, poljoprivrednika,...koji pišu izveštaje, članke, reportaže, kolumne itd?

Evo ga još jedan paradoks – sociolog piše za određene novine. A svi znamo da su, nažalost, svi mediji priklonjeni nekoj stranci, tj. (ne)vladajućem režimu. I sad, ako taj isti sociolog kaže za sebe da je „apolitičan“, iz kog razloga je pristao da piše za određene novine (ili da radi na nekom radiju ili štogod)? I to kolumne?! (Kolumna je novinarski žanr koji se može opisati kao „članak mišljenja“, dakle, pričica sa krajnje ličnim stavovima o nekoj temi.) Koliko je samo doze subjektivnosti/subjektivizma u svemu ovome, zar ne?

Sad da se malo osvrnem na novinare... Nisu ni oni cvećke, nikako! Što se mene tiče, samo se nadam da neću postati novinar koji je najsličniji političaru. Jer, posao novinara nije da laže, spletkari i slično. Mada to većina radi...

Elem, kolege žurnalisti imaju jednu olakšicu. Naime, oni će uvek imati etiketu pristalice nekoga/nečega i, zapravo, sami će biti krivi za to (npr. lični stav zašto baš pišem za „režimske“ novine), ali će unutar toga uvek imati priliku da biraju – šta će da pišu i kako! Urednik ti kaže „Idi piši o onoj saobraćajnoj nesreći od sinoć“ i ti odeš i napišeš. To će biti čisto objavljivanje činjenica (ko, šta, gde, kada, kako, zašto). Nema tu ličnog komentara, kao – šta ja mislim zašto je audi prešao u drugu traku, naleteo na fiću iz suprotnog pravca, i bla, bla. Nema toga! Ima da policajac da izjavu i da se to objavi, ali nema tu šta taj novinar da iznosi svoje stavove ili tako neke koještarije. To je ako pričamo o vesima/izveštajima/člancima. Ako se, pak, bavimo kolumnama, reportažama ili nečemu sličnom, to je, onda, drugačija priča. Opet, može urednik da ti kaže „Idi na Siciliju i piši o njoj“, vi odete i sve, ali vi ćete pisati i o tome kako ste je vi doživeli, šta vam se svidelo a šta nije, a ne samo o tamošnjoj ekonomiji, politici, kanalizaciji ili stopi kriminala, što su čiste činjenice koje ste tamo prikupili.

Dakle, ne postoji ni 100 postotni objektivni novinar. Bar pet posto subjektivnosti ide za izbor medija za koje će da radi, i još 5 posto za subjektivni odabir žanra kojim će da se predstavlja javnosti.

Nešto me stra' da krenem da čitam ispočetka ovaj tekst. Slutim da nisam rekla sve što sam htela, a ne bih smela da ubacujem još neke komentare i stavove jer to neće izaći na dobro...

Ne znam ni koliko vam je sve jasno u vezi sa ovom temom, da li ste shvatili šta sam htela reći i sl. Na vama je, samo, da ovo prihvatite ili ne prihvatite. A znate na osnovu čega ćete to uraditi? ... Taaaaako jeeeee. Na osnovu svog stava o svemu ovome. Ličnog stava o sadržaju ovog teksta.

Zaključak: ja sam subjektivna. I kraj priče!

PS. I niko mi ne može reći da je „imati stav“ samo „detinja želja“ za istim...

Pecanje sunca - 4. deo

4.

Sedela je na tremu u drvenoj ljuljašci koju je Rodonov deda napravio kao svadbeni poklon. Oven je spavao. Već uveliko je prošlo osam sati.

Gledala je u mesec koji je, kao zakačen na udici, visio između dva stuba tako ponosno i dostojan svoje moći. Veličanstven i pun između planine Šaste i Bleka Bjuta. Kao da je u nekoj posebnoj vezi sa Šastom. Ona je tako savršena i bela, tako okrugla, kao da je nacrtana. Kao da su stvoreni jedno za drugo. On njoj poklanja svoju svetlost, svoju ljubav, a ona mu uzvraća svojom odanošću, i zaista ga uvek čeka; čak i kad se ne pojavi po nekoliko dana, ona ga i dalje čeka... A on se uvek vraća njoj.

-Marija...

-Nisam ti ni rekla... Oven je prohodao. Juče.

-Oh... Oven. Jeste li...

-Bio je tako srećan. Njegov prvi samostalno pređeni metar. Toliko sam bila srećna da sam zaplakala. Nisam smela mnogo da plačem pred njim; možda bi pomislio da je uradio nešto kako ne valja. A tako je sve savršeno odradio! Samo, ti nisi bio tu... O Bože, tako mi nedostaješ! Tako nam nedostaješ. I onda, i ono malo vremena koje provedemo zajedno, mi iskoristimo za svađe...

-Marija...

-I tako ne mogu da dočekam da sve ovo prođe. Da ponovo budemo više zajedno. Da zajedno uživamo u Ovenovom odrastanju. Da ga zajedno učimo stvarima i svemu... Želim da se ugleda na tebe, da mu ti budeš uzor kao dobar otac, dobar čovek i radnik. Da vidi kako on treba da postupa u životu.

-Marija...

-Znam, ne moraš se izvinjavati. Znam da nisi sve ono zaista mislio. Razumem da ti je teško, da si pod pritiskom, da živiš zbog tuđeg užitka i da sve više gubiš svoj. Znam da i ti želiš što više da budeš sa nama i sve... Ne krivim te...

-Marija!!!

-Izvini... Kaži, Rodone.

-Volim te. I nikada neću prestati. Ma šta se dešavalo, uvek ću biti tu za tebe i za našu decu. Ti si najsavršenije stvorenje na planeti. Ja sam taj koji je izgubio kontrolu. Ja sam kriv, ne drugi ljudi, ne posao. Zašto se bavim nečim kad ne mogu da izdžim?

-Šta želiš time da kažeš? Odustaješ od posla? Ne razumem...

-Ma, kakvi. Samo ću stoički i pošteno da izdržim do kraja i da se ne istresam na prvog koga stignem.

-Normalno je to...

-Nije normalno, Marija. Niko to ne zaslužuje... I zato me grize savest. Ispao sam kreten. I žao mi je. Zaista mi je žao!

-Dođi ovamo pored mene. Sedi. Samo želim da budeš pored mene. Volim te...

-I ja tebe, Marija.

Sedeli su u tišini na drvenoj ljuljašci na tremu. Posmatrali su ljubljenje meseca i Šaste. Naučili su nešto od njih. Koliko god on odlazio i dugo bio odsutan, uvek se vraća njoj. Mesec Šasti, Rodon Mariji. Oni se vole.

Nekoliko trenutaka kasnije, videli su zvezdu padalicu... Podsećala je na Ovena Bjuta. Tako sjajna, vrtoglava i brza. I uvek izmami osmehe onih koji su je videli.

Pecanje sunca - 3. deo

3.

-Imam osećaj kao da će mi glava eksplodirati. Toliko toga držim u sebi... Toliko togaželim da promenim, ali ne mogu. Strah me je od svega, strah me je od života... [...] Nisam sigurna da znam odakle da počnem... Osećam neizmernu krivicu. [...] Molim te, oprosti mi! Znam da si mi govorila da će mi sve doći glave, da ne postupam kako treba, ali...jednostavno nisam verovala u to... [...] Još uvek ga volim. Ne mogu da ga napustim. Ne mogu ni da zamislim i jedan jedini dan bez njega. Razmišljam i o Ovenu; ne želim da mu još više oduzimam lik i predstavu oca. Ne zaslužuje to. [...] Znaš i sama. Bar bi ti trebala da me razumeš! I ti si bila mlada, ludo zaljubljena. Samo...tebi se posrećilo, eto... Nije nam sudbina svima ista... [...] Toliko se osećam usamljeno i tužno. I sve što želim jeste da mi ti oprostiš. Želim da znam da me ne kuneš, da me ne mrziš, da ne misliš sve najgore o meni. [...] Sećam se, kada sam upoznala Rodona, osećala sam se posebno, nekako ispunjeno. Ne samo zaljubljeno. U svakom momentu provedenom sa njim znala sam da je on taj pravi, da zaslužuje svu moju ljubav, da zaslužuje mene. Verovala sam da sa njim ne mogu da pogrešim. Isto tako sam znala i da ćete vi svi ostali misliti da je to čista greška... Od prvog trenutka, u mom srcu je bio samo on, samo njegov lik. Samo za njegovim pogledom i dodirom sam čeznula. Samo su mi njegovi poljupci bili u mislima i samo sam za njega čuvala sve što sam imala i što je vredelo u meni. Jednostavno sam znala da on sve to zaslužuje. ... I sad, sad se samo nadam da nije zaista mislio sve što je rekao. Zapravo, znam da nije, poznajem ga toliko. [...] Molim te, svim srcem te molim, preklinjem te, da mi oprostiš! Da li bi mogla to? Molim te... – klečala je pred grobom svoje Nane, kako ju je zvala svoju baku, i plakala. Oven je, kao začaran, ćutao. Upijao je svaku reč, svaki pokret, svaku suzu koja je pripadala njegovoj majci koja ga je čvrsto držala u naručju.

-Ali, ipak si nas ti, na neki način, upoznala... Da nisi insistirala i onoliko ubeđivala moje roditelje, sigurno me ne bi pustili da dođem preko raspusta. Naročito ne tvoja ćerka. Isuviše je ponosna... Heh... Najbolji raspust ikada! I hvala ti na tome. Baš zato što mi je mnogo značio, iako nisi bila oduševljena idejom kao i moja majka, bitno mi je da me ne mrziš... I dalje ga volim, Nano. Volim ga svim svojim srcem. Zato me i boli kad tako nešto kaže... [...] Verovatno sada jurca po selu tražeći me. Znam da se brine... Možda, čak, i misli da sam pošla da skočim u reku ili nešto slično tome. Budala. Moja budala... [...] Znaš, prošle godine, kada smo bili na tvojoj sahrani, Rodon mi je rekao nešto što me je iznenadilo. Tačnije, nisam očekivala da on razmišlja o tako nečemu i da bi mi to kazao... Čvrsto me je uhvatio za ruku i rekao da želi da umremo zajedno. Ne želi, kaže, da on ispraća mene ili ja njega. To je tužno. U zavetima i kaže da budete uvek zajedno, i u dobru i u zlu. Ako smrt postoji, ono je ili dobro ili loše, nebitno, ali je nešto u čemu treba da budemo zajedno. Tako mi je rekao. Mislim da je u pravu. Zaista je bilo tužno što deda nije bio tu. I bilo je, nekako, sebično s njegove strane. Otišao je pre tebe i ostavio te samu. Zar nije to sebično? Zar nije tužno? Zar nisi nikad poželela da je još živ i da ne moraš da patiš što ga nema? Nikada neću znati odgovor na to pitanje, zar ne... [...] Ovene, kaži nešto Nani... Pošalji joj poljubac. Znaš kako sam ti pokazivala. Ovako... Samo da možeš da vidiš kako je porastao. I kako je samo divno dete! Pravo Božji dar. I tako je pametan... Ponosna sam na njega. Veoma! [...] Nano, pada mrak. Trebalo bi da se vratimo kući. Roben garant šizi. Ne želim da se toliko brine... Volim te. Vidimo se... Kaži „pa-pa“, Ovene...

Pecanje sunca - 2. deo

2.

Dve godine kasnije, kada je mali Oven već uveliko puzao, Marija je saznala da je ponovo trudna. Najpre je osetila tugu, neko stezanje oko srca. Još uvek ju je boleo gubitak prvog sina. A i, taman se vratila u normalu što se tiče posla i domaćinstva, kad, opet će morati da miruje, da ne radi ništa, da sve prepusti Rodonu koji i ovako jedva sastavlja kraj sa krajem. Najavili su godinu bogatu ribom i svi su pojurili da kupe prekopotreban pribor. Narudžbine su mu stizale i za po pet-šest meseci unapred. Bio je to period kada su retko provodili svi skupa, kada im je krevet pred kaminom u dnevnoj sobi bio najdraže mesto u celoj kući. Tada, skoro, i da nisu razgovarali. Mali Oven Bjut je taman naučio nekoliko reči, i u njegovom skromnom vokabularu imenica „tata“ je bila kao bujica drvenih kockica koje je trebalo savladati. Marija je svome mužu odnosila obroke u radionicu jer je znala da drugačije ne bi jeo, ne bi ni obraćao pažnju na glad koja bi se trudila da mu skrene misli s posla. Smršao bi, možda bi se i razboleo da ga nije terala redovno da jede.

Kada mu je saopštila da je trudna, polomio je plovak koji je pravio više od petnaest sati. Bio je u šoku.

-Ne znam kako se to desilo...

-Mislim da se desilo istim onim sledom događaja kao i prethodna dva puta.

-Ma, znam to. Ali, mislio sam da smo pazili...

-I ja mislim da jesmo. Ali eto... Valjda nam Bog sada daje i više nego što nam treba.

-Pa, hvala mu. Ume da mi zakomplikuje dan, i ceo život. Svaka mu čast. Toliko od tvojih odlazaka u crkvu, molitvi i ostalih sranja!

-Rodone! Ne dozvoljavam ti da tako govoriš! I ne psuj pred Ovenom. Šta je tu je. Ni ja se ne radujem činjenicom da polako ličimo na čopor, ali mi se ni ne sviđa ideja da skočim s mosta i ubijem ovo stvorenje u meni. Treba da cenimo ono što imamo.

-Ostavi se tih priča! Kako da cenim ono što imam kad nemam ono što mi je potrebno da bih izdržavao sve to što mi Bog velikodušno poklanja?! Odakle nam toliko para, Marija? Odakle? Da rađaš novce, pa još i da razumem. Ali ovako, počećeš samo da nam puniš kuću, a ne radiš ništa. Ne donosiš ni dinara!

-Misliš da ne želim da radim??? Misliš li da mi je lepo što se po ceo dan samo vrtim po kući??? Misliš li da sam ponosna na to što si ti jedini koji obezbeđuje hranu pod našim krovom??? Pod krovom koji samo što ne počne i da prokišnjava. Misliš li da mi je drago što moraš toliko da radiš i što se više ni ne viđamo??? I onda, kad se i vidimo, pogledaj kako sve ispadne... – istrčala je iz radionice sa uplakanim Ovenom u rukama.

Rodon je ostao sam na sred svog malog kutka ribolovstva, sa polomljenim plovkom u rukama. Nije mislio sve što je rekao. Nije ni očekivao da će ponovo postati tata. Već nedeljama nije spavao kako treba, nepromišljeno je odreagovao na vest i bio je svestan da je zeznuo stvar. Više nije mogao da se skoncentriše na rad. Samo je želeo da ode kući i da sve bude kao što je bilo.

Posle nekog vremena, ostavio je sve na svoje mesto, oprao je ruke, izašao iz dućana i zaklučao ga. Hodao je polako do kuće gurajući Dona. Smišljao je šta je najbolje prvo da kaže. Šta ako je zatekne u krevetu? Ili, možda, u fotelji dok čita knjigu? Da li da je prekida... Možda samo da sedne pored nje, da je zagrli i da ćute. Razumela bi ona tu tišinu. Šta ako nije otišla kući? Gde da je traži? U bašti? Ne bi smela da radi, trudna je... Možda je pored reke. Da ne želi da se udavi?! Ne, ne sme to da učini! Požurio je i kao lud vozio bicikl.

Nije je našao u sobi. Ni u kupatilu. Ni u kuhinji. Gde li je?! Ovenov plač se nije čuo, ako je uopšte plakao još uvek... Samo da nije učinila nešto glupo! Da njima nije učinila nešto glupo!

-Marija?! Gde si?!

Pecanje sunca - 1. deo

1.

Postao je prepoznatljiv po svom žutom biciklu iz 58-e. Gde god da je išao, viđali su ga na njemu. Čak bi na ulici dovikivali njegovoj ćerci kada bi se provozala Donom.

-Hej, eno je Petersova ćerka!

Od malena se bavio ribolovom; pecao bi pa onda prodavao tu ribu na pijaci. Reka Sakramento mu je uvek izlazila u susret pružajući mu mogućnost da lako upeca losose koji su se vrzmali u gustim jatima. Od svoje prve plate, u svojoj desetoj godini, je kupio bicikl i dao mu ime Don, po svom uginulom psu koji je imao žućkastu boju dlake. Sa 17 godina je otvorio svoj mali dućan „Shasta luck“[1] u kojem je prodavao pribor za pecanje; plovkove, mašinice, štapove, varalice, meredove,... Posao je išao dobro. Nadomak sela je vodopad Mosbrej visok svega 15 metara, ali veoma plodan. Kod samog pada, ušća u reku, nalazila su se ta čudesna jata koja su mamila pecaroše iz uže okoline, pa čak i šire. Kako su u početku svi imali svoju malu fabriku pribora za lov na losose, tako i nije bilo neke zarade. Međutim, kako se sve više ljubitelja pecanja okretalo konkretno i samo ovom sportu, Rodon Peters je ostao jedini u okrugu Siskiju koji je više provodio vreme pravljeći meredove nego upotrebljavajući ih. Tada mu je sve i krenulo na bolje, što se tiče posla.

Njegova porodica ne spada u one imućnije, uvek su se trudili da žive skromno. Samo je Rodonova žena, Marija (sa akcentom na I), patila i težila bogatstvu u kojem je uživala pre nego što se udala za siromašnog ribolovca. Kada je svojim roditeljima rekla da se verila sa Rodonom, kojeg je upoznala leta 66-e kada je bila kod babe i dede u selu Dansmjor, na severu Kalifornije odakle je Rodon, rekli su joj da može da bira – ili da živi u šupi sa sedamnastogodišnjim dečakom koji nema perspektivu ili da čeka bolju priliku vrzmajući se po bogatim balovima kućnih prijatelja. Zaslepljena ljubavlju, Marija je rešila da se uda i sebi potpiše drugačiju sudbinu.

Upoznali su se baš na tom vodopadu na kojem je mladi Rodi proveo čitavo svoje detinjstvo. Marija se šetala, razgledala prirodu i uživala u njoj. Kako je pronašla zgodno mesto na kojem bi mogla da sedne i da slika, primetila je mladića kako neprestano gleda u nju. Bila je uporna, odlučna da istraje, da ne obraća pažnju na bezobrazno i upadljivo posmatranje tok drskog dečka. Vratila je pogled na papir u želji da nastavi da crta, ali pre nego što je uspela da se trgne od čudnog osećaja, prišao joj je s leđa, seo pored nje i nastavio da je gleda.

-Je li ti! Nepristojno je da tako buljiš, je l' znaš?

-Zaslepljen sam lepotom koja je lepša od ovog savršenog vodopada. Ti si nepristojna jer si tako divna. Bezobraznice!

-Ma, kako se samo usuđuješ?! Idiote! Za ovo će da čuje celo selo. Ima da pukne bruka! A onda se pozdravi sa svojim dućanom...

-Otkud znaš da je „Shasta luck“ moja? Zar smo se već upoznali?! Ili si se raspitivala o meni? Onako, slučajno...

-To se tebe ne tiče. Gledaj svoja posla i ostavi me na miru. Došla sam da slikam a ne da se svađam sa bezobraznikom kao što si ti. Zdravo, Rodone.

-Gle, čak mi i ime znaš! Da, ja sam Rodon, drago mi je da smo se upoznali tiiiiiiii...reci mi svoje ime, molim te.

-Marija. I sad me, molim te, ostavi na miru... Hvala.

-Mislim da neću. U stvari, hoću, ali samo ako mi obećaš da ćeš večeras prošetati sa mnom. Znam jedno lepo mesto. Nije strašno. I neću ti ništa strašno uraditi, obećavam! Mislim, ipak bi, kako bi se ti izrazila, pukla bruka kada bih uradio nešto budalasto. Zar ne, Marija? Uzgred, imaš prelepo ime. Marija. I, gde mogu da te sačekam?

-Mnogo pričaš, znaš...

-Zar pričam gluposti?

-Ne znam. Pola te nisam ni slušala...

-Lažljivice mala! Čuj, čekam te kod crkve svetog Džona, u redu? U sedam. Da li ti to odgovara? Što se mene tiče, može i kasnije. Pazi, može i ranije, samo mi kaži da znam da li da...

-Odgovara mi u osam. Posle večere. Baš te se ne mogu lako rešiti, brbljivi Rodi.

-Odgovara mi. Ako budeš i posle večerašnjeg susreta htela da me se rešiš, onda ćemo imati problem. Tačnije, to bi značilo da ti imaš neki problem. Ali, uveriću te da nisam brbljivi tupavko. Onda, vidimo se. A sad idem da pričam sam sa sobom da bih večeras što više ćutao i manje te davio „glupostima“. Vidimo se, Marija, lepša od Mosbreja!

Godinu dana kasnije, Petersovi su dobili sina. Već nakon pet dana, dečak je preminuo od žutice. Nisu ni stigli da mu daju ime. A kako se tih godina sve više razvijala medicina, skoro da se žutice niko nije plašio. Bio je veliki šok što se na nekoga ta, tada već rešiva bolest, odrazila smrću. Celo selo je mislio da je mladi bračni par uklet, da nikada neće imati potomstvo. Jer, nijedno dete ne zaslužuje da živi u takvoj siromašnoj kući.

Međutim, kako je Rodon uznapredovao u svom poslu i postao najpoznatiji u selu i celom okrugu, a Marija je počela da radi kao aranžer cveća na svadbama, sahranama i slično, skupili su dovoljno novca da kupe veću kuću sa baštom na samom ulazu u selo, s leve strane reke Sakramento.

Prošlo je tri godine, a da nisu ni razmišljali o tome da ponovo pokušaju da dobiju dete.

-Mislim da bi bilo krajnje vreme da napravimo bebu...

-Strah me je, Rodone. Šta ako...

-Nema „ako“, Marija. Čula si, doktori su rekli da je u pitanju slučajnost. Nema šanse da nam ponovo ne uspe.

-Ali, šta ako ipak...

-Marija, volim te. I spreman sam da rizikujem sve dok ne dobijemo ono što želimo i zaslužujemo. Znam da to možemo. Samo razmišljaj pozitivno, u redu?

-Ne znam... Baš me je strah.

-Ako bude devojčica, nazvaćemo je Klara, po tvojoj babi koja nas je na neki način upoznala. To bi moglo da joj bude prvo ime. A drugo neka bude Šasta, po beloj lepotici[2].

-Sviđa mi se... A ako bude dečak...opet...?

-Hm... Nazvaćemo ga...Oven. Slažeš li se?

-Lepo ime, ali zašto baš to?

-Ne znam. Jednostavno mi se sviđa...

-To neka bude prvo ime. A drugo neka bude Bjut[3]. Može?

-Savršeno. Neka označava strminu u vidu hrabrosti, snage i neporaženosti.

Petnaestog novembra u kasnim večernjim satima, nakon osam meseci i tri i po nedelje, Marija se po drugi put porodila. Sa suzama u očima koje su prelivale sreću i strah, Rodon i Marija su gledali u malu bebu. U malog dečaka. U Ovena Bjuta.

Prvo što su uradili, zvali su najboljeg lokalnog lekara da pregleda mališana, da im kaže koje su prognoze.

-Mali je zdrav k'o dren! Volite ga i mazite. Ako puno plače, nije ništa strašno, sve bebe plaču, čini nam se, non-stop.

-Volećemo te, Ovene Bjutu. Volećemo te duplo!

---

[1] „Shasta luck“ – „Srećna Šasta“; preneseno – planina Šasta donosi sreću u ribolovu; bar je Rodon želeo da prenese takvu poruku.

[2] Bela lepotica – njihov naziv za planinu Šastu koja u narodu ima i ime „Bela planina“.

[3] Bjut – „Black Butte“ ili „crno strmo brdo“, naziv za brdo u neposrednoj blizini Šaste.

Kad život zažmuri

Obećala sam mu da ću se vratiti. Na stanici, tačno pre pet godina, kada me je pratio na voz za Frankfurt; dobila sam posao u „F.A.Z.“-u, nemačkim dnevnim novinama. Od tada ga nisam videla...

Često mi šalje pisma. Uvek me pita kada dolazim kući, da li sam pronašla mušku polovinu, koliko sam srećna i slično. Kaže da se veoma brine za mene i da ima osećaj da nisam zadovoljna i da bi mi bilo bolje da se vratim.

Ne odgovaram mu na svako pismo. Uglavnom nemam vremena. Ne zamera mi. Jasno mu je da je moj novi tempo života drugačiji i da se ne poklapa sa njegovim, nekada i mojim. Kada mu napišem pismo, ono bude dugačko kao roman. Zaista se zdam da mu sve objasnim i dočaram do detalja. Uglavnom pišem nedeljom, posle ručka. Ponedeljkom šaljem.

Nikada nismo bili u ljubavnoj vezi, niti smo imali bilo kakvu vrstu romanse. Naše prijateljstvo je bilo duboko i čvrsto, doduše, isprepleteno iskricama strasti i požude. Ne znam zašto, ali uvek me je bio strah da da pristanem na drugačiji odnos sa njim; plašila sam se da ćemo sve pokvariti. Kako to obično i biva... Nekako, u svim situacijama mi se prvenstveno našao kao stariji brat kojeg nikada nisam imala.

Njemu sam poveravala svoje tajne, pričala mu o svojim problemima, pitala ga za savete, baš kao i on mene. Izlazili smo zajedno i, jednostavno, bili nerazdvojni. U nekim trenucima, u momentima čudne potrebe i hemije, oboma bi nam proradio neki osećaj koji bi nas vodio ka pogrešnom pravcu; ali uvek bi se sve odmah završilo. Nikad se nismo ni poljubili.

Kada sam odlazila, nisam smela sebi da dozvolim da zaplačem pred njim. To bi ga dotuklo, a mene bi možda nateralo da ostanem. On se, takođe, suzdržavao. U očima sam mu pročitala svaku reč tuge koje su mu suze ispisale, a ruke su mu drhtale kao nenormalne. Znala sam da mu je bilo neopisivo teško. Meni je bilo još teže...

Roditelji su moj odlazak lakše prihvatili; bar nisu pokazivali preterano jake emocije koje bi mi dodatno otežale stvari. Kroz sve to su već prošli sa mojom starijom sestrom, tako da su bili nekako istrenirani. Mada, ni pred njen odlazak u Brazil nisu nešto posebno dramili. Jednostavno su svesni da svako ima svoj put i da nas dve treba da odemo gde nas život vodi samo ako nas to čini srećnima. A čini nas. Od malena sam sanjala da postanem novinarka i da odem u Nemačku; oduvek su me privlačili predeli ove zemlje, to je jedini razlog. I nisam se pokajala. Ljudi su divni i osećam se kao kod kuće. Neke nove, svoje kuće.

Prošle godine je hteo da dođe, ali je nešto iskrslo. Možda je i bolje što nije došao. Verovatno bi to promenilo neke stvari jer više ne bismo imali iste mere, kočnice, principe, poglede na život i koješta još. Ali izbegava da komuniciramo preko Interneta, Skajpa i ostalih stvarčica koja bi nam omogućile realističniji kontakt od pisama. Bilo kako bilo, videću ga za mesec dana kad se vratim kući...

Kao da imam tremu, ili tako nešto... Konačno, nakon pet godina, ponovo ću moći da mu pogledam lice, da zapazim svaki detalj njegovih očiju, da mu dotaknem ruku i zagrlim ga. Ponovo ću čuti njegov tenor i na prvi delić zvuka ću se naježiti, možda i zaplakati. Strah me je od prvog susreta! Gospode, kako li samo izgleda?!

Javila sam mu da dolazim. Plakala sam dok sam pisala to pismo. Imala sam osećaj kao da se opraštam od njega, a ne da ću ga opet, nakon toliko vremena, ponovo videti. Još uvek mi nije odgovorio. Već nedelju dana mi ništa ne stiže u poštansko sanduče. Prvo sam mislila da se zagubilo pismo, da mi još nije odgovorio jer je uzbuđen pa ne zna šta tačno da mi kaže... A onda sam, jutros, dobila poziv. Od mame...

-Pronašli su ga danas pored kreveta. Pao je od prevelikog uzbuđenja još pre nedelju dana. Doživeo je srčani udar, a nikog nije imao da mu odmah pomogne...

-Ali...

-U ruci je držao tvoje pismo.

I nije imao priliku da sazna da ga još uvek volim. I da želim da se za stalno vratim kući...

(Ne) pričaj mi priče...

Kaži mi, kada si hteo, onako najiskrenije, da me iznenadiš? Je l' to bilo onda kada si mi kupio ogromnog plišanog medveda, a ja počela da plačem jer me je podsetio na jednog kojeg sam imala kada sam bila mala? Znao si da sam laka na svoje detinjstvo i da mi je najmanji problem da se rasplačem kada se bilo čeka setim...

Doživela sam, čak, i da od komšinice (one koju mrzimo) čujem da si se ono veče napio, te da si srušio njeno cveće u hodniku i da si se ispovraćao po biciklu malog Miše. Poželela sam da me zemlja proguta...

Da i ne spominjem tvoje redovne izlaske po diskotekama, pabovima i raznim lokalima. Odlasci u kladionice i u kafić iza ugla zbog kojekakvih utakmica. A nikada nemaš para u džepu. I uvek ti treba još. „Ovaj put je bitno. Znaš, draga, možda dobijem tiket.“ A, možda, dobiješ i na loto-u! Ili nešto od one tvoje pokojne tetke koja se setila i nekog rođaka kojeg nikada nije spominjala, a tebe je nonšalantno zaboravila. Tebe, kojeg je čuvala kad si bio mali, a ti joj to vratio tako što je ona posle živela sa nama. Sve do smrti! Ali, nema veze. Dobićeš ti tiket, nije problem.

Bila mi je Sneža juče na kafi. Priča mi je kako ona i njen muž sledeće nedelje idu na krstarenje do Amerike i nazad. Takođe, planiraju da kupe stan u gradu; pokušavaju da „zatrudne“, pa već razmišljaju o tome da deci bude lakše zbog škole i svega. Kada smo ti i ja imali bar jedan tako ozbiljan razgovor o budućnosti? Uvek samo kažeš da ne vredi planirati; kadgod planiraš nešto, sve se izjalovi. Ok, ali ipak moraš da razmišljaš. Da imaš bar neke predstave o onome što te čeka. Tebe, očigledno, ništa ne čeka!

Više mi ni ne komentarišeš kako sam skuvala nešto. Imam utisak, i da ti dam da jedeš govno, ti ćeš prećutati i pojesti ga. Zar nemaš nikakve zamerke? Bar neke? Sve je uvek dovoljno slano, slatko, pečeno,...? A ti da se uhvatiš za varjaču – neću ni da spominjem.

Pročitala sam u jednom oglasu da se traži pomoćnik u jednom auto-servisu. To je tvoja struka, ako se ne varam. Zar ne bi radio? Bar nešto...radio... Nijednog trenutka se nisi zapitao odakle u našoj kući para. Ko tu radi, ko zarađuje, ko obezbeđuje mogućnosti dobijanja tiketa i slično. A da se, malo, zapitaš? Čisto, da doneseš i ti koji dinar...

I, onda, me pita mama zašto te volim.

Vidi ovako – nisam sigurna da te i volim više. Zapravo, sigurna sam da te više ne volim. Zašto sam te volela – ne znam. Slepa kod očiju, valjda.

U svakom slučaju, možda nećeš dobiti papir na kojem će ti pisati da si dobio silnu lovu, ali budi ubeđen da ćeš dobiti papire za razvod. Tačnije, oni se i nalaze ovde, u koverti. Verovatno si ih već video, pre pisma, i pitao se „šta je ovo? O čemu se ovde radi?“ ili tako nešto. Pa, objasnila sam ti...

Da ne zaboravim – biću kod mojih naredna dva dana. Ti toliko imaš vremena da se iseliš iz stana. Ključ možeš zadržati; svakako ću promeniti bravu.

Preskočiću pozdrave i potpis; proverila sam, imaš samo jednu ženu od koje možeš da se razvedeš.

Sokrate, izvini...

Da smo čika Sokrat i ja, kojim slučajem, živeli u istom vremenu i da smo se poznavali, mislim da se ne bismo najbolje slagali. Primetila sam da nemam običaj da se slažem sa njegovim mislima, idejama, „provalama“.

Pokušavam da budem maksimalno razumna, da uračunam period u kojem je živeo, da sagledam celokupnu situaciju i tadašnji život (koliko je to moguće, naravno) i onda da donesem zaključak o tome koliko je (bio) u pravu, ali, plašim se da mi ne ide baš najbolje. Čista indukcija, rekla bih...

Sve je to lepo; mislim, da si u svojoj savremenici neko i nešto, da si faca, da te većina podržava i hvali, i sve to, ali mani ga. U mojoj savremenici, ja se izvinjavam, ali „Sokrat“ je samo (dobro, ne samo samo) ime filozofa na papiru koji je nekada nešto izustio i to je neko uvažio, a to se danas smatra velikom mudrošću. Uz svo dužno poštovanje svim ljubiteljima Sokratovih izjava, lično smatram (onako akademski) da je sve to čista glupost!

Pazi, ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš! Ok, možeš. (I to je, zapravo - ironija!) To je gramatički skroz korektna rečenica. (I da nije, svejedno je možeš reći, ali...) Evo kako je meni mama objasnila, tj. podelila sa mnom svoje mišljenje o istom, s čim se ja, oh svakako, stopostotno slažem; kako sam ja, bar, to shvatila: „Čovek uči dok je živ, je l' tako? E sad, ako on nauči makar i jednu jedinu činjenicu, on samim tim ne može reći da ništa ne zna. Takođe, ako upotrebi reč znam u istoj rečenici u kojoj tvrdi da ništa ne zna, to je onda apsurdno! To je tek apsurdno! Razumeš? Ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš. Kako je to moguće? Znači, ipak nešto znaš! Dakle, rečenica je skroz kontradiktorna i nema logike. U istoj rečenici opovrgavaš ono što tvrdiš da je istina. Razumeš? E, i pazi sad ovo... Čovek što više uči, bilo šta, on time sve više saznaje o svom neznanju. Da pojasnim – u školi te uče koliko je 2+2 i ti to naučiš. Ali, poznato ti je da u matematici imaš i neko množenje koje ti još ne znaš, što nas dovodi do znanja koliko otprilike ne znaš. A to znanje se graniči sa još većim neznanjem onoga što ni ne znaš da postoji; na primer, ti u prvom razredu osnovne nisi ni znao/la za trigonometriju. Je l' tako? Hoću da kažem, da sa sticanjem znanja stičeš još jednu vrstu znanja (znaš da postoji nešto o čemu ti još uvek nisi učio/la, te ne znaš to nešto) i neznanja (znanja, svesnosti da izvan prethodnog neznanja o nečemu verovatno ima još više, nešto što ti ne možeš ni da zamisliš o čemu bi se radilo). Razumeš li me? Slažem se, Sokrat je značio nešto i sve, ali mani se. Ja ne moram da se složim sa njim uopšte!“

Razumete?!

Ok, ne znam ja sve te svetski poznate rečenice koje je Sokrat kaz'o a njegov učenik Platon ih pomno zapisivao (obično veliki umovi dožive, ili kako se već to kaže, „Eureku“ na WC-šolji, dok se tuširaju ili nešto slično; sad, zanima me, da li je Platon prisustvovao svim tim pustolovinama da bi zapisivao sve Sokratove „mudros*re“, ili ih je ovaj non-stop ponavljao u glavi ne bi li prvom prilikom otrčao svom učeniku i izdiktirao mu ih? I čudno je to da takav „velikan“ nije želeo da piše knjige. Šta, to mu je bilo ispod časti? Bio je nepismen? Nije bio toliko baš dosetljiv? Nisu gajili živinu u komšiluku pa nije imao nikakvo pero?!), ali one koje znam – oh, kako se ne slažem sa njima!

I, nije u redu da kažeš da je vrlina znanje. Možda je njemu to tada zvučalo kao nešto što je uredu, ali, zapravo – nije! Bar iz moje perspektive... A sad ću i to da pokušam da obrazložim. Ali, prvo moram da dam neki uvod...

Pre godinu-dve sam se, na insistiranje profesora logike/filozofije, prijavila na takmičenje za debatu. Nisam bila preterano zainteresovana, ali 'ajde, kazah sebi, da ispoštujem čoveka. Imala sam dve nedelje da se „spremim“, da dobro razmislim šta ću da pričam pet minuta, ali i da – zaboravim na tu debatu. I tako, dan pred to takmičenje, naiđem ja na profesora i on me podseti na sutrašnji dan:

-I, Lea, jeste li se spremili za sutra? Ne sumnjam u Vas, ali čisto da proverim...

-Pa, profesore, zapravo, i nisam se spremala. Nisam posebno oduševljena temom „Vrlina je znanje“ i nisam ni razmišljala o njoj. Možda, čak, i odustanem...

-Ne, ni slučajno! Verujem da Vi to možete. Bila bi prava šteta da odustanete. Hoće li, onda, Vaš nastup biti nepredvidiv? Šta Vam padne na pamet u tom trenutku da to i kažete?

-Ukoliko se pojavim, svakako da će tako i biti...

-Dakle, vidimo se sutra. Pozdrav!

-Doviđenja...

I, ipak sam se pojavila da bih ga ispoštovala. Kada sam ušla u određenu učionicu, videla sam petnaestak takmičara, sve moguće profesore logike/filozofije, đake koji su izigravali zainteresovanu publiku, ali, naravno, nisam u svemu tome pronašla sebe. U glavi sam samo imala misao da će to biti jedna fina blamaža pred svima uglednima.

Bila sam peta na redu. Pomislila sam: „Oh, pet je moj srećan broj. Kakva ironija. Kakav Sokrat!“ Naravno, pre mene su bili izvrsno pripremljeni (ako ništa drugo) govornici koji nisu zamuckivali i koji su bili ubeđeni da je ispravno ono što govore; valjda su tako i trebali da izgledaju. Ne znam. Pomno slušajući njihove stavove, počela sam da zapisujem neke s kojima se slažem. Tada su mi „sinuli“ neki moji stavovi; kao, imam i ja nešto svoje. Zapisivala sam i one s kojima se ne slažem, čisto da bih imala o čemu da pričam bar tri minute, tek da ih zabunim. A onda su najavljivački pročitali moje ime i razred iz kojeg dolazim. Publika me je statički opozdravila aplauzom. Bednog li aplauza, majko mila.

-Iskreno, nisam nešto preterano razmišljala o zadatoj temi, Sokratovoj izjavi da je vrlina znanje. Imam običaj, primetila sam, da se i ne slažem baš preterano sa njegovim stavovima. Čula sam da se prethodni učenici poprilično dive mislima ovog filozofa, a ja ću iskoristiti njihove argumente da bih iznela svoje stavove o svemu ovome... Odmah da se izvinim ukoliko budem zastajkivala i pričala zbrda-zdola, stvarno se nisam spremala za ovo takmičenje... Dakle, ne slažem se sa tim da je vrlina znanje. A zašto se ne slažem? Pa, vidite... Ljudi se rađaju sa nečim što se kasnije, kada se to nešto bar malo ispolji, naziva talentom. I to je nešto što ili umeš ili ne umeš, a ne nešto što znaš ili ne znaš. Kad već spominjem znanje, takođe se ne slažem ni sa rečenicom „Znam da ništa ne znam“. Skroz je apsurdna. Nije ni bitno to sada... Elem, ako imaš neki talenat, onda ga imaš. Možeš samo da ga dorađuješ vežbajući to nešto, trudeći se u tome nečemu. Ne možeš ga tek tako naučiti! Ne mogu ja ako nemam nikakve predispozicije za pevanje, a nemam ih, da jednog dana postanem operska pevačica! To je nemoguće. A talenat je sinonim za vrlinu. Evo primera... Ako kažemo da je kulturno ponašanje vrlina, onda dolazimo do zaključka da decu niko ne uči lepom ponašanju. Znači, ili se rodiš sa lepim manirima ili ne... Zar stvarno mislite da su baš sve princeze „bogom dane“? Ne bih rekla... Znači, vrlina nije sinonim za manire, iako se često poistovećuju ta dva pojma. Maniri se uče, a vrline ili imaš ili nemaš... To bi bilo omalovažavanje vrlina! I to što je malopre jedna učenica rekla, parafraziraću, da „kada si pametan to je nešto lepo; vrline su lepe, dakle, biti pametan znači posedovati tu vrlinu“. Da li to znači da deca čiji roditelji ne mogu da im obezbede školovanje, ili deca koja žive u sredini u kojoj ne postoji škola ili nešto slično, da li to znači da ta deca nemaju vrline? Da ta deca ne umeju da urade razne lepe stvari koje nemaju veze sa školovanjem? Zašto sumnjati u tu decu? Sigurno da među njima ima talentovanih slikara samo što, možda, neki nisu ni svesni toga jer nemaju uslova da se dokažu u tome... Ne znam koliko mi još vremena ostalo, vidim da sam imala popriličan nalet inspiracije, ali i mislim da sam donekle ipak uspela da objasnim zašto smatram da se vrlina ne može smatrati znanjem. Eto... To bi bilo sve od mene... Hvala vam na pažnji, valjda...

Aplauz.

Stvarno, kad se samo setim kako mi je doletela inspiracija! Prosto neverovatno. Čini mi se da se takve stvari dešavaju samo jednom u životu... Zato se sad držim dalje od debata i sličnih situacija.

Osvojila sam treće mesto...

Nego, jeste li razumeli moju poentu? Mislim, o vrlini, znanju i svemu tome... Da se primetiti da se Sokrat mnogo bavio znanjem, u različitim oblicima. A meni se ne sviđa nijedan. Zanimljiv fenomen...

Ostale sofiste ne želim da komentarišem. Oni su bar i zapisivali nešto.

Bili su to vredni ljudi...

Samo neki logičniji predlozi:

-Znam da mnogo ne znam.

-Ni ne znam šta sve znam. (Spisak je dugačak. Nikad se nećeš setiti svih stvari koje znaš...)

-Ne znam koliko ne znam.

„Znam da vrlina nije znanje!!!“, s ponosom – Lea Radlovački.