Koliko daleko smo spremni da idemo kada
čujemo neku potresnu priču? Da li razmišljamo kolika je moć u našim rukama?
Pomisli li iko da se ta potresna priča dešava prvom komšiji, najboljem
prijatelju, nama samima...? Bilo ko? Bilo šta?
(Imena likova su, naravno, izmišljena.)
Milica
Kuzmanović je samohrana majka dvoje dece; dve ćerke od sedam i deset godina.
Njih tri žive u uslovima koji su na ivici izdržljivosti. Milica neizmerno voli
svoje ćerke, a sudeći i prema njihovoj pažnji i pogledima, i Sanja i Sanela
vole svoju majku. Obožavaju je, da vas ne lažem. I poštuju! A to je danas retkost...
Milica
je svesna gde i kako žive. Svesne su toga i devojčice. Ipak, Milica se još kako
potrudila da im, nekim čudom, baš ništa ne fali u životu.
„Imam
da jedem, da se obučem, ugrejem“, kaže mlađa sestra Sanja.
„Ni
meni ništa ne fali“, potvrđuje starija.
Novca
uvek manjka, ali niko od njih ne prosi, ne pozajmljuje, ne krade. Novca uvek
manjka te ne jedu često meso; ali riba iz konzerve, voće i povrće uvek su na
stolu.
Kao
i oval prepun pažnje, ljubavi, nežnosti, požrtvovanosti i želje za što boljim
obrazovanjem Sanje i Sanele. Uz to ide i bokal igre, jer ko ima pravo da
uskrati deci da budu deca?
„Trudim
se da imaju detinjstvo koje ja nisam imala. Zato želim da se što više igraju i
uče, a što manje da rade“, govori Milica očiju prepunih suza, dok se ćerke
utrkuju koja će pre da joj da maramicu.
Mirne,
stidljive i povučene, sede uz majku, drže je za ruku, a kada se Milica uzbudi u
toku priče pa krene da drhti, starija je trlja po leđima i tiho moli: „Mama,
prestani da se nerviraš.“
I
mama se smiri, spusti ton, čvrsto sklopi oči, izbroji nekoliko udisaja i
izdisaja i nastavi...
„Ona je prvi put došla u moju kuću i
rekla kako deca treba da budu u nekoj hraniteljskoj porodici kako bi osetile
šta je to porodični život! A ko sam im ja, ako nisam porodica?“, ponovo počinje
napetije i uzrujanije da govori. Da se neumorno pita.
„Zar
to nije uvreda mene kao ličnosti? Mene kao majke?“, nastavlja Milica, dok me
mlađa ćerka ne ispušta iz vida. Osećam kako pokušava da dopre do mene kroz
vlažne okice koje samo što ne vrisnu. Starija, kao, gleda šta ima u kesi koju
su donele.
Počinjem
da se tresem, hvata me drhtavica, nervoza, bes, tuga,... nemoć. Šta uraditi u
situaciji kada se osoba na samom susretu iznenadi što ste joj pružili ruku i
predstavili se? Šta reći osobi čija je šaka lepljiva a život samo što ne
ispari? Kako pogledati zelene oči devojčica koje samo žele da ih „oni ostave na miru“, a ne možeš da im
obećaš da će ih ikada ostaviti?
„Ako
ih odvedu, neka me odmah sahrane pored mog pokojnog sina, čija je smrt tek
priča za sebe“, na ivici je očaja samohrana majka. Snagu pronalazi u ćerkama, a
one u njoj sigurnost. A oni to žele
da unište, jer postoje mnogo veći ideali porodičnog života. Ajfoni, đakuzi,
zlatan escajg? Jer, zaboga, porodični život ne podrazumeva prvenstveno onaj
oval i bokal...
„Kako
je, uopšte, došlo do toga?“, konačno uspevam da pitam.
„Žalili
su se iz škole da mlađa ćerka dolazi prljava“, izgovara Milica nakon nekoliko
trenutaka tišine ispunjene sramotom i gorčinom. Stid ju je, jer ko bi joj
poverovao da deca uvek imaju čistu odeću da obuku. Ogorčena je, besna, uvređena
i povređena jer joj ne veruju da se dete usred januara, po snegu i bljuzgavici,
na putu do škole uprljalo, pa zato nije čisto ko suza. Kao suza u očima tri
bespomoćne ženske osobe koje u životu imaju samo jedna drugu. I kojima je to
jedino važno. I kojima je to dovoljno.
Sedim
ispred tri pogleda uprta u mene. Sedim i razmišljam...
Koliko daleko sam spremna da idemo nakon
što sam čula ovu potresnu priču? Kolika je moć u mojim rukama? Na koliku
podršku ću naići? Da li se tako nešto dešava mom prvom komšiji, najboljem
prijatelju, mojoj porodici...? Bilo kad? Na bilo koji način?
 |
| Foto: theguardian.com |
