Objektiv-nost

Priča se okolo kako su mediji ovakvi, onakvi, svakakvi – nikakvi. Priča se i da sociolozi nemaju dovoljno „mesta“ u (svim) tim istim medijima, kako se nikad ne pitaju nizašta, kako jednostavno – ne postoje. Neću da se igram suda i da isterujem pravdu ali, budimo realni, ko se petlja u ta posla, nije mu lako. A ja se upetljah u oba...

Naime, provukla se (posle prvog, još nekoliko puta) tema o tome kakvi su novinari i kakvi su, je l' te, sociolozi. Kažu da, koga god da nešto pitamo o tim profesijama/oblastima – ma, svi sve znaju! Dođavola je tako.

Ima nekoliko (verovatno više nego što bi bilo poželjno da ih bude) osoba koje tvrde za sebe da su krajnje objektivne i realne. Hm... Prvenstveno, smatram da tako nešto ne možeš reći za sebe. Jednostavno nije u redu. Nekako, ne zvuči neegoistički i nenarcisoidno. Da ne spominjem i to da, izjavom tako nečega, ta osoba opovrgava „činjenicu“ da je objektivna jer na osnovu ličnog mišljenja (subjektivnog stava) ona tvrdi tako nešto. A opet, i ako je to čula od nekog drugog, na osnovu, ponavljam, ličnog mišljenja, ona je prihvatila taj hvalospev – da je objektivna. Sekndli, objektivnost i realnost, po mom mišljenju, podrazumevaju da osoba sa takvim (ne)manama nema svoj stav. Nije li to tužno? Objašnjavam u nastavku: kako može živ čovek, koji ima različite potrebe (ne računam one fiziološke koje ne može da kontroliše, ne u svakom trenutku i ne doveka) i ciljeve u životu, da nema svoj stav, svoje mišljenje o nečemu? Kako, ta ista osoba, može baš na svaku temu koja mu se pojavi u životu da odreaguje sa: „Svejedno mi je.“ Zar je svima nebitno ko je na vlasti, ko je odgovoran za njihovu bezbednost i da li to obavlja na dobar način, zar niko nema bar neki stav o religiji (zašto veruje ili ne veruje u Boga ili koga već), o povećanoj stopi mortaliteta u državi ili bar o sutrašnjoj vremenskoj prognozi? Zar je moguće ostati ravnodušan o bilo kom problemu koji se, možda, ne tiče direktno nas/vas samih? ... Nije ni da vam se sviđa, a nije ni da vam se ne sviđa što su jutros pronašli vašu, uvek nadrndanu, komšinicu kako visi u svom kupatilu... Ok je, a i nije ok, što se neki tamo (ne) bave nekim (ne)problemima. Baš mi je sve svejedno u životu...

Baš mi nije nešto svejedno kako živim.

Kažu, sociologija treba da bude objektivna nauka. Ok, slažem se. Ne treba da bude priklonjena nijednom stavu konkretno, već treba da svojim metodama i tehnikama pronađe šta ima da pronađe, da razume šta ima da razume i da iznese činjenice do kojih je, racionalno, došla. Sve je to super i na kraju ispadne krajnje objektivno. Ali, ono što čini važne delove sociologije jesu različite teme koje se pojavljuju i kojima se bave (čik pogodite ko) – sociolozi. A svaki sociolog može da izabere koji problem će da izučava. A kako to izabere? ... Pa, meni se sviđa da istražujem u oblasti „Muzika u društvu“, ti bi da čaprkaš o problemu „Alkoholizam među adolescentima“, njoj je interesantno da se bavi sektaškim grupama, njemu o problemima u porodici,... Sad, mozgam ja, zašto smo svi izabrali baš te teme; zašto se bavimo baš tim aspektima društva? Ček' da još malo izmozgam... Javilo mi se – pa, ja volim muziku, ne mogu da živim bez nje, interesantno mi je kako ona utiče na ljude u mojoj okolini i sl. Jednostavno, to je moj stav o muzici. To me sad dovodi do zaključka da ne postoji objektivan sociolog! Iz nekih ličnih razloga, subjektivnih stavova, ti izabereš da se baviš nečim i to te, automatski, ne čini objektivnim ni kao čoveka ni kao sociologa. Ne zalazim u to da li će taj „naučni rad“ biti skrpljen samo od suvih činjenica. (On, štaviše, može biti 100-postotno objektivan.) Ja govorim o onome ko je napisao to nešto.

Dakle, sociolozi su objektivni i realni (nad)ljudi – mačku-o-rep!

Ne želim da ovo ispadne vređanje, prozivka ili tako nešto, bilo bi i paradoksalno; ja prva želim da budem diplomirani sociolog, želim da se bavim time i sve to. Ali, ja za sebe ne kažem da sam objektivna; imam stavove i neka svoja mišljenja, ali jeste istina da se trudim da budem što realnija i slično.

Mediji se ne bave sociolozima?! Ali se zato socioloze bave (u) medijima, i te kako! I onda, diplomirani žurnalisti ne mogu da pronađu posao u svojoj struci... Kažite mi, kako i da stignu na red od svih lekara, pravnika, poljoprivrednika,...koji pišu izveštaje, članke, reportaže, kolumne itd?

Evo ga još jedan paradoks – sociolog piše za određene novine. A svi znamo da su, nažalost, svi mediji priklonjeni nekoj stranci, tj. (ne)vladajućem režimu. I sad, ako taj isti sociolog kaže za sebe da je „apolitičan“, iz kog razloga je pristao da piše za određene novine (ili da radi na nekom radiju ili štogod)? I to kolumne?! (Kolumna je novinarski žanr koji se može opisati kao „članak mišljenja“, dakle, pričica sa krajnje ličnim stavovima o nekoj temi.) Koliko je samo doze subjektivnosti/subjektivizma u svemu ovome, zar ne?

Sad da se malo osvrnem na novinare... Nisu ni oni cvećke, nikako! Što se mene tiče, samo se nadam da neću postati novinar koji je najsličniji političaru. Jer, posao novinara nije da laže, spletkari i slično. Mada to većina radi...

Elem, kolege žurnalisti imaju jednu olakšicu. Naime, oni će uvek imati etiketu pristalice nekoga/nečega i, zapravo, sami će biti krivi za to (npr. lični stav zašto baš pišem za „režimske“ novine), ali će unutar toga uvek imati priliku da biraju – šta će da pišu i kako! Urednik ti kaže „Idi piši o onoj saobraćajnoj nesreći od sinoć“ i ti odeš i napišeš. To će biti čisto objavljivanje činjenica (ko, šta, gde, kada, kako, zašto). Nema tu ličnog komentara, kao – šta ja mislim zašto je audi prešao u drugu traku, naleteo na fiću iz suprotnog pravca, i bla, bla. Nema toga! Ima da policajac da izjavu i da se to objavi, ali nema tu šta taj novinar da iznosi svoje stavove ili tako neke koještarije. To je ako pričamo o vesima/izveštajima/člancima. Ako se, pak, bavimo kolumnama, reportažama ili nečemu sličnom, to je, onda, drugačija priča. Opet, može urednik da ti kaže „Idi na Siciliju i piši o njoj“, vi odete i sve, ali vi ćete pisati i o tome kako ste je vi doživeli, šta vam se svidelo a šta nije, a ne samo o tamošnjoj ekonomiji, politici, kanalizaciji ili stopi kriminala, što su čiste činjenice koje ste tamo prikupili.

Dakle, ne postoji ni 100 postotni objektivni novinar. Bar pet posto subjektivnosti ide za izbor medija za koje će da radi, i još 5 posto za subjektivni odabir žanra kojim će da se predstavlja javnosti.

Nešto me stra' da krenem da čitam ispočetka ovaj tekst. Slutim da nisam rekla sve što sam htela, a ne bih smela da ubacujem još neke komentare i stavove jer to neće izaći na dobro...

Ne znam ni koliko vam je sve jasno u vezi sa ovom temom, da li ste shvatili šta sam htela reći i sl. Na vama je, samo, da ovo prihvatite ili ne prihvatite. A znate na osnovu čega ćete to uraditi? ... Taaaaako jeeeee. Na osnovu svog stava o svemu ovome. Ličnog stava o sadržaju ovog teksta.

Zaključak: ja sam subjektivna. I kraj priče!

PS. I niko mi ne može reći da je „imati stav“ samo „detinja želja“ za istim...