Nedostaje mi... jer neću imati

   Nedostaju mi slučajni susreti. Oni kojima se zaista obradujem, koje ne poželim da izbegnem. Oni tokom kojih me zaista zanima šta ta osoba ima da kaže... Prija mi ta neočekivana radost što sam neočekivano videla nekog. Sve ređe srećemo ljude koji nas svojim prisustvom obraduju.

   Nedostaje mi osećaj neplanirane kupovine cveća. Ma, nemam ga previše, varate se. Ali, taj trenutak, kad možeš sebi da priuštiš tu biljku „viška“, a da se ne sekiraš da li će ti sutra zafaliti za mleko ili toaletni papir - e, to mi nedostaje!

   Nedostaje mi taj spokojan osećaj samoće. Ne usamljenosti. Samoće. Da mi ne treba ni muzika u ušima, da mi ne treba ničiji razgovor, da mogu da budem sama i da želim da ponekad sama i budem. I da se ne osećam loše ili tužno zbog toga. Prija mi da prošetam sama, s mislima koje lutaju, ali se uvek vraćaju. Sa, recimo, ovakvim mislima...

   Nedostaju mi, da, i retki momenti spontane potrebe da napišem ponešto. Da saberem te lutajuće misli na jednu gomilu i da ih, makar malo, uredim u neku celinu. Da, nedostaju mi ovakvi trenuci pisane reči.

   Nedostaje mi osećaj puke sreće. Znate ono kad ste nasmejani i vedri, bez nekog naročitog razloga. Eto, samo se tako lepo osećate. To mi, zapravo, najviše nedostaje. Mada, mislim da se, čak, trenutno tako osećam. A osećam se jer je sve prethodno od osećanja ispunjeno.

   Nedostaje mi svežina, vetar, disanje.

   Nedostaje mi mir, daljina, treptanje.

   Nedostaje mi, ne zato što sve to nemam, već zato što neću imati. U nekom trenutku. Sigurno. I tada ću razumeti sebe, ali ću i znati - bar sam nekad sve to imala.

Foto: Vanja Fifa

Pripjat

 Noć. Tama.

Novorođeni grad naizgled mirno spava.

Tišina. Snovi.

Budna je tek po koja umorna glava.

 

Svetlo. Grom.

Zatrese se skelet od stakla, betona i cigala.

Strah. Šok.

Demonska magla na grad odjednom je pala.

 

Stres. Cika.

Kako životi u sekundi prepuknu i stanu.

Tuga. Bol.

Sve grozote ovog sveta u prvom su planu.

 

Muk. Vetar.

Otišle su duše daleko na ovaj ili onaj svet.

Noć. Tama.

Od sveg života ostao je samo hladan skelet.

 

Zamisli. Il’ nemoj.

Koliko je potrebno ostati tako dalek, pust, ogoljen.

Zažmuri. Ćuti.

Prođe sve koliko god bio rasut, uništen, slomljen.

 

Boli. Znam.

To tek znaju oni koji su izgubili mnogo više od nas.

Boli. Znaš.

Svi smo mi sami sebi i najveći poraz i najjači spas.

Foto: Flickr.com

Posle tačke

 Stvarno, kad bih znala šta će biti sutra,

ne bih brinula al’ ni’ maštala manje...

Jer, sutra, možda i ne postoji -

ono je još jedno neizvesno stanje.

 

I mislim se, najbitnije je ovo sad

i šta se oko nas i u nama zbiva;

živi, čoveče, dok ti se može -

koristi tu krivu dok je još kriva...

 

Ne znam, al’ nekako sve mi više

ima smisla baš to što ne znam.

Naučih onoliko koliko sam od života

mogla da dobijem al’ i da mu dam.

 

Što, onda, ne bih bila sve ono što

sam ceo život jedino želela biti?

Pa, ja držim svoje uzde i koraci

idu onuda kud ih ja želim vinuti.

 

Vetrovi današnjice šibaju lice

i ostavljaju tragove koji bole,

ali sutrašnjica ublažava rane

koje se vremenom čak i zavole.

 

Zavoliš ih jer, uprkos njima,

savladavaš bure i dalje dišeš.

I baš zato tu si gde si, sve što

je bilo čitaš, a što će biti pišeš.

 

Jer, reči teku i posle crne tačke,

ne staje svet, a ne staje ni vreme.

A nastavljaš da postojiš kroz sve

što si posejao - sam si svoje seme.

 

Zato je za dobru priču potrebno

mnogo više no što se isprva čini.

A to je dovoljan razlog da zauvek

maštaš, baš zato
manje i brini!

Foto: Dragana Terzić

Ko si ti da sudiš?

   Znaš, najlakše je reći: „Zašto je ćutala sve ove godine?“

   A, da li znaš, da li možeš da razumeš i shvatiš da, kad osoba pretrpi nasilje, u bilo kom smislu, više nije ista ona osoba koja je bila do pet minuta pre takvog nehumanog incidenta? I potrebno je mnogo vremena, mnooogooo vremena, da bi smogla života, ne samo snage i hrabrosti, kako bi vratila onaj deo sebe koji bi joj, da je znala i mogla, onaj koji je imala do pet minuta pre događaja, na tren zamaglio sećanje do najsitnijih detalja i napravilo prolaz kroz koji bi vrisnula i sve rekla!

   Ko si ti da sudiš o tome koliko je kome potrebno da bi pričao/la o nečemu o čemu nikad nije mislio/la da će morati?

   Odakle tebi, ili bilo kome drugom, ikakvo pravo da znaš baš sve - kako treba, šta treba, zašto treba,...?

   Znaš... Kada ti neko lupi šamar, još ako je to uradio/la pred drugima, uopšte nije lagodan osećaj. I samo taj jedan šamar, koji možda i nije bio bolan na licu toliko koliko na srcu i mozgu i, da ne kažem - obrazu, preokrene ti život i usmeri te na stazu preispitivanja samog sebe, a u isti tren bežanja od svega jer, ako o nečemu ne razmišljaš, ako to potisneš, možda se ipak nije desilo.

   Zašto si to zaslužio/la, kolika je tvoja krivica (čak se ni ne pitaš uvek da li si uopšte kriv/a), šta je ono što tu osobu zaista muči pa se iživljava na drugima, šta će sad da misle o meni koji za to znaju, da li će misliti da je u meni problem, da sam izazvao/la, da sam slabić jer sam to dozvolio/la da se desi...?

   Kome sada mogu da verujem, kome mogu da se poverim, ko me neće osuditi, ko će promeniti nešto,...?

   Pitanja se ređaju u krug i dok naviru neka za koja ni ne znaš otkud tu, vreme prođe.

   Nekome je potrebno pet meseci kako bi „prešao“ (iako se preko tih stvari nikad zapravo ne prelazi) preko svega, nekome je potrebno pet godina, nekome ni pet života ne bi bilo dovoljno.

   Ali...

   Znaš, kad god da dođe trenutak kad osoba o tome progovori, nije ni najlepši, ni najlakši, nije ni utešan, niti će vratiti sve kao što je bilo do pet minuta pre incidenta, ali je svakako - pravi!

   I, neki trenuci se završavaju daleko tragičnije. Tada žrtva nikad ne progovori, jer, znaš, leševi ne umeju da ispričaju život do detalja; a tek se od nagađanja pravda ne može isterati.

 

Foto: www.ipsnews.net

   Shvati, nije Milena jedina, verovatno neće biti ni poslednja. Ali, imaj na umu da svaka od nas može da bude ona, možda je bila ili će tek postati.

   I, koliko god ćutala o tome, kad progovori, tvoje je da - slušaš.

   I delaš...