3.
-Imam osećaj kao da će mi glava eksplodirati. Toliko toga držim u sebi... Toliko togaželim da promenim, ali ne mogu. Strah me je od svega, strah me je od života... [...] Nisam sigurna da znam odakle da počnem... Osećam neizmernu krivicu. [...] Molim te, oprosti mi! Znam da si mi govorila da će mi sve doći glave, da ne postupam kako treba, ali...jednostavno nisam verovala u to... [...] Još uvek ga volim. Ne mogu da ga napustim. Ne mogu ni da zamislim i jedan jedini dan bez njega. Razmišljam i o Ovenu; ne želim da mu još više oduzimam lik i predstavu oca. Ne zaslužuje to. [...] Znaš i sama. Bar bi ti trebala da me razumeš! I ti si bila mlada, ludo zaljubljena. Samo...tebi se posrećilo, eto... Nije nam sudbina svima ista... [...] Toliko se osećam usamljeno i tužno. I sve što želim jeste da mi ti oprostiš. Želim da znam da me ne kuneš, da me ne mrziš, da ne misliš sve najgore o meni. [...] Sećam se, kada sam upoznala Rodona, osećala sam se posebno, nekako ispunjeno. Ne samo zaljubljeno. U svakom momentu provedenom sa njim znala sam da je on taj pravi, da zaslužuje svu moju ljubav, da zaslužuje mene. Verovala sam da sa njim ne mogu da pogrešim. Isto tako sam znala i da ćete vi svi ostali misliti da je to čista greška... Od prvog trenutka, u mom srcu je bio samo on, samo njegov lik. Samo za njegovim pogledom i dodirom sam čeznula. Samo su mi njegovi poljupci bili u mislima i samo sam za njega čuvala sve što sam imala i što je vredelo u meni. Jednostavno sam znala da on sve to zaslužuje. ... I sad, sad se samo nadam da nije zaista mislio sve što je rekao. Zapravo, znam da nije, poznajem ga toliko. [...] Molim te, svim srcem te molim, preklinjem te, da mi oprostiš! Da li bi mogla to? Molim te... – klečala je pred grobom svoje Nane, kako ju je zvala svoju baku, i plakala. Oven je, kao začaran, ćutao. Upijao je svaku reč, svaki pokret, svaku suzu koja je pripadala njegovoj majci koja ga je čvrsto držala u naručju.
-Ali, ipak si nas ti, na neki način, upoznala... Da nisi insistirala i onoliko ubeđivala moje roditelje, sigurno me ne bi pustili da dođem preko raspusta. Naročito ne tvoja ćerka. Isuviše je ponosna... Heh... Najbolji raspust ikada! I hvala ti na tome. Baš zato što mi je mnogo značio, iako nisi bila oduševljena idejom kao i moja majka, bitno mi je da me ne mrziš... I dalje ga volim, Nano. Volim ga svim svojim srcem. Zato me i boli kad tako nešto kaže... [...] Verovatno sada jurca po selu tražeći me. Znam da se brine... Možda, čak, i misli da sam pošla da skočim u reku ili nešto slično tome. Budala. Moja budala... [...] Znaš, prošle godine, kada smo bili na tvojoj sahrani, Rodon mi je rekao nešto što me je iznenadilo. Tačnije, nisam očekivala da on razmišlja o tako nečemu i da bi mi to kazao... Čvrsto me je uhvatio za ruku i rekao da želi da umremo zajedno. Ne želi, kaže, da on ispraća mene ili ja njega. To je tužno. U zavetima i kaže da budete uvek zajedno, i u dobru i u zlu. Ako smrt postoji, ono je ili dobro ili loše, nebitno, ali je nešto u čemu treba da budemo zajedno. Tako mi je rekao. Mislim da je u pravu. Zaista je bilo tužno što deda nije bio tu. I bilo je, nekako, sebično s njegove strane. Otišao je pre tebe i ostavio te samu. Zar nije to sebično? Zar nije tužno? Zar nisi nikad poželela da je još živ i da ne moraš da patiš što ga nema? Nikada neću znati odgovor na to pitanje, zar ne... [...] Ovene, kaži nešto Nani... Pošalji joj poljubac. Znaš kako sam ti pokazivala. Ovako... Samo da možeš da vidiš kako je porastao. I kako je samo divno dete! Pravo Božji dar. I tako je pametan... Ponosna sam na njega. Veoma! [...] Nano, pada mrak. Trebalo bi da se vratimo kući. Roben garant šizi. Ne želim da se toliko brine... Volim te. Vidimo se... Kaži „pa-pa“, Ovene...
Нема коментара:
Постави коментар