Kako otopli – ja tako šiznem. Ozbiljno.
Ali, samo kad je ovako „prelazno“ vreme.
Zima i leto me ne interesuju. Prevelika su krajnost za moj temperaturni ukus.
A, i kako se prolepša vreme, sva dečica su napolju. Divno!
Znate, ja jako volim decu. Stvarno vam kažem. Ona me, prosto, oduševljavaju. [smajli] Toliko su mala i slatka i divna i nasmejana i buckasta i gegaju se i bezazleni su i slatki su i svašta još tako.
Da mogu, sve bih ih prisvojila! Usvojila. Igrala se sa njima. Pretvorila se u jedno od njih, samo veće – fizički naprednije. Nije meni problem da se ponašam kao oni. Nikako. To je, za mene, uživanje! Ponašati se kao da znaš samo nekoliko reči, znaš da pokažeš prstom na ono što iole želiš, da cičiš kad nešto nije po tvome [mudri smajli], da se svima naivno smeškaš i ubeđuješ ih da su baš kul kada ti se keze u lice s namerom da te zasmeju i tako još svašta dalje.
Eh, kad se setim kad mi je bilo godinu dana... Verujem da mi je baš bilo lepo. Nisam morala ništa da radim! Osim da učim reči i da hodam. Valjda. Ali, to nije bilo ništa strašno i loše. Verovatno sam u početku mislila „šta ovi laprdaju i teraju me da lebdim“, ali, ipak mi je bilo lepo. Jela sam i spavala kad god sam htela – a prilike su se uvek ukazivale za to. [zadovoljni smajli]
A onda donekle porasteš i odrasteš. I počneš da šiziš svakog proleća jer samo nalećeš na preslatke kučiće i još preslatkije klince. I kako da ne ideš ulicom i ne cviliš jer nemaš po takvo jedno?! Mene vuku za ruku, odvlače me od takvih prizora da ne bih, sasvim slučajno ali u neizmernom divljenju i još neizmernijoj ljubavi, „pokupila“ koje dete i povela sa sobom. Ubedila bih ga ja lako da ono krene sa mnom. Verujte mi.
Divna su to stvorenja. Baš divna. I retko koje malo dete je ružno. Zaista! (Kako god to zvučalo. Naravno da ne može svako detence da bude slatko. Mada, odmeh, iskreni osmeh, ih sve poprilično krasi i čini neodoljivima.)
Planiram ja, naravno. Po mojoj mašti se vrzmaju bar tri-četiri moja deteta. Mhm! Imaću ih za početak bar toliko. Jeste, onda ću ja njih da šetam svaki dan, da ih uspavljujem i hranim, da ih učim da kažu „mama“ i „tata“, da ih vaspitam da budu dobra, da cene život i da budu kreativna. Svašta bih ih naučila! A usput bih ih neizmerno mazila, pazila, volela, ljubila sve ono što dobre mame rade, kao što je sa mnom moja mama radila. Ne bih propustila nijednu predstavu ili utakmicu. Vodila bih u svugde, na kampovanje, na časove stranog jezika, na putovanja, učila bih devojčice da vezu (kad se ja prvo podsetim toga), dečake da pecaju, da voze svoje biciklove i rolere i svašta još!
Bila bi to kulturna deca. Znala bi da trebaju da kažu „izvoli“ i „hvala“, „nazdravlje“ ili „pis maca“, „molim te“ i „u redu, pomoći ću“.
Eh...
Čudno utiče na mene ovo proleće. Doduše, kao i svako prethodno. [smajli]
Kažu mi da ne bih trebala da budem prosvetni radnik jer bih se iživljavala nad đacima.
[zbunjena ja]
