Znaš, najlakše je reći: „Zašto je ćutala sve ove godine?“
A,
da li znaš, da li možeš da razumeš i shvatiš da, kad osoba pretrpi nasilje, u
bilo kom smislu, više nije ista ona osoba koja je bila do pet minuta pre takvog
nehumanog incidenta? I potrebno je mnogo vremena, mnooogooo vremena, da bi
smogla života, ne samo snage i hrabrosti, kako bi vratila onaj deo sebe koji bi
joj, da je znala i mogla, onaj koji je imala do pet minuta pre događaja, na
tren zamaglio sećanje do najsitnijih detalja i napravilo prolaz kroz koji bi
vrisnula i sve rekla!
Ko
si ti da sudiš o tome koliko je kome potrebno da bi pričao/la o nečemu o čemu
nikad nije mislio/la da će morati?
Odakle
tebi, ili bilo kome drugom, ikakvo pravo da znaš baš sve - kako treba, šta
treba, zašto treba,...?
Znaš...
Kada ti neko lupi šamar, još ako je to uradio/la pred drugima, uopšte nije lagodan
osećaj. I samo taj jedan šamar, koji možda i nije bio bolan na licu toliko
koliko na srcu i mozgu i, da ne kažem - obrazu, preokrene ti život i usmeri te
na stazu preispitivanja samog sebe, a u isti tren bežanja od svega jer, ako o
nečemu ne razmišljaš, ako to potisneš, možda se ipak nije desilo.
Zašto si to zaslužio/la, kolika je tvoja
krivica (čak se ni ne pitaš uvek da li si uopšte kriv/a), šta je ono što tu
osobu zaista muči pa se iživljava na drugima, šta će sad da misle o meni koji
za to znaju, da li će misliti da je u meni problem, da sam izazvao/la, da sam
slabić jer sam to dozvolio/la da se desi...?
Kome sada mogu da verujem, kome mogu da se
poverim, ko me neće osuditi, ko će promeniti nešto,...?
Pitanja
se ređaju u krug i dok naviru neka za koja ni ne znaš otkud tu, vreme prođe.
Nekome
je potrebno pet meseci kako bi „prešao“ (iako se preko tih stvari nikad zapravo
ne prelazi) preko svega, nekome je potrebno pet godina, nekome ni pet života ne
bi bilo dovoljno.
Ali...
Znaš,
kad god da dođe trenutak kad osoba o tome progovori, nije ni najlepši, ni
najlakši, nije ni utešan, niti će vratiti sve kao što je bilo do pet minuta pre
incidenta, ali je svakako - pravi!
I,
neki trenuci se završavaju daleko tragičnije. Tada žrtva nikad ne progovori,
jer, znaš, leševi ne umeju da ispričaju život do detalja; a tek se od nagađanja
pravda ne može isterati.
Foto: www.ipsnews.net
Shvati,
nije Milena jedina, verovatno neće biti ni poslednja. Ali, imaj na umu da svaka
od nas može da bude ona, možda je bila ili će tek postati.
I,
koliko god ćutala o tome, kad progovori, tvoje je da - slušaš.
I
delaš...
