Nemojte me na lomaču. A, ako ste prvo pomislili na nešto tako (jer ste vernik i smrtno vam se gadi naslov), zapitajte se, kakav ste vi to vernik.
I ja sam nekad verovala. U boga. I sve to.
Jeste, imala sam i ja taj period u životu. Neću reći „čovek greši“ jer ne smatram da sam pogrešila u tome. Sviđa mi se objašnjenje – ako nešto ne voliš, prvo treba da saznaš kakvo je to nešto da bi, uopšte, imao razloga za takvim stavom, iliti gađenjem prema tome nečemu.
Ispričaću vam priču o mom religijskom puteljku koji je završio na litici. Litici realnosti.
Nakon mog rođenja, nekoliko dana kasnije, ne sećam se tačno koliko, mene su krstili u itebejskoj crkvi. (Fina crkva na jednom kraju parka.) Ali, to nije značilo da su moji roditelji nešto posebno religiozni i da ću, kad odrastem, morati da verujem u onog tamo svevišnjeg.
Dakle, kada sam došla u stadijum života kada sam iole racionalno mogla da razmišljam o svemu što me okružuje, samim tim i da se opredelim za neke stvari (verovanje u boga, navijanje za određeni klub, simpatije prema komšiji ili spanaću), nikada (ali NIKADA) me niko nije terao, prisiljavao da verujem u nešto. Makar su oni (roditelji, babe i deda) verovali i smatrali da je to ok i da to tako treba.
Jesu ga stalno spominjali („sve bog vidi“, „o, bože“, „boga ti poljubim“, „ne daj bože“ i sl.) i jesam ja imala neke predstave o njemu i svemu tome. (Trčala sam oko crkve za Uskrs i za tako te datume, kad se trebalo naokolo trčkarati – bilo je zanimljivo, a ja klinka.) Ali, nikad se nisam raspitivala i pokazivala neko interesovanje za istim. To je mojima značilo da ne treba da me opterećuju time (samim tim i indirektno nagovaraju na to) ukoliko ja ne bih osetila potrebu da nešto novo saznam. Ili tako nešto.
I to užasno cenim kod mojih! Tako ću i ja postupiti kao roditelj prema svom detetu.
Znala sam te elementarne stvari – kako i kad se krsti, koliko je taj neko „moćan“ i „bitan“ (ako ti to tako misliš i želiš), koliko je realan i vidljiv, opipljiv, zašto se slave Božić i Uskrs (kako pravoslavni, tako i katolički i zašto ima razlike među njima),... Izjašnjavala sam se kao pravoslavka. Mada sam znala da imam i katoličke „krvi“, ali to je sa strane mamine mame, tako da, ne prezivam se kao ona (baba), pa ni nisam iste vere kao ona. Svašta!
Tako sam ja desetak godina živela u nepotpunom znanju o Bibliji i svemu tome bez potrebe da zaista verujem u to. Nekako mi je oduvek bilo jasno da sam samo ja odgovorna za peticu iz matematike, a ne tamo neko ko mi nikad nije ni objasnio da su dva i dva četiri. Kako on može da bude zaslužan za moju ocenu?!
Čak sam imala i Bibliju za decu sa 300 i nešto priča. I svaki put bih pročitala prvu, eventualno pola druge priče, i prestala sa čitanjem. Nije mi bilo zanimljivo, mada su slike bile veoma dobro odrađene u knjizi. Valjda je to bio znak – šta da čitam kad svakako neću poverovati ni u jednu jedinu reč! Mada, mnogo me je i zbunjivala činjenica da su Adam i Eva imali dva sina koja nisu imali žene, ali su od njih nastali mnogi drugi ljudi. (?!) Dobro.
A onda je nasledio period kada sam, usled božjeg smisla za humor, živela neko vreme kod babe, one što je katolkinja. Naravno, svi porodično smo živeli tamo. Bila sam, ako se dobro sećam, šesti ili sedmi osnovne. Brat i ja smo spavali sa njom u njenoj spavaćoj sobi gde je visila slika malog Isusa u rukama svoje mame. (Nije mi bilo jasno ni kako može onako da se zatrudni.)
Ona je, moja baba, imala mnogo časopisa „Stražarska kula“ i „Probudite se!“. To su novine Jehovinih svedoka (hrišćanska verska zajednica ili sekta?!). (Stalno joj ih je donosila komšinica s preke strane ulice.) Svidelo mi se da ih prelistavam, ali samo onaj časopis koji je imao lepše i više slika. Mislim da sam više volela „da se probudim“. Nisam preterano obraćala pažnju na tekstove, tako da ne znam o čemu su pisali...
Imala je, ta moja baba, Omika (tako je zovemo – tepanje od „oma“ [nem. baba]), još jednu knjigu. Čoveče, ni tog naziva se ne sećam! Ali, sećam se da su imali predobre slike, sve što su mogli, ilustrovali su. Teksta se ne sećam. Sećam se da me je uzeo „pod svoje“. Od tada sam rešila da se svako veče pred spavanje pomolim (samo tada, jer me je mrzelo da više puta u toku dana razmišljam o moljenju; al' sam bila vernik!), zahvalim se za preživljen dan, na zdravlju koje imamo ja i moji bližnji (!), da ga zamolim da ne bude više gladne i siromašne dece, da ne bude rata i sve to klasično što ide u dečju molitvu. Ukoliko se jedno veče ne pomolim, sledeće veče se pola molitve izvinjavam što mu se prethodnu noć nisam obratila. (O-moj-bože!!! Eto ga.) Zamislite! A i dalje bih dobijala petice jer sam se baš-baš spremala za kontrolni. Ali ne! Tad sam imala pet jer mi je to bog omogućio. On je znao kakve zadatke znam, pa je ušao u glavu moje nastavnice i ona je „rešila“ da nam da baš te zadatke. Oh! Naravno da nisam baš tako mislila da je sve išlo, ali... „Hvala ti bože, mnogo ti hvala na današnjoj petici iz matematike!“
To je sve tako trajalo do polaska u srednju školu.
(A sad vi pomislite – novo društvo je uticalo na nju. Nije!!!)
Znači, krenula sam u zrenjaninsku gimnaziju. Naravno, nisam odmah prestala da „verujem“ u boga i sve to, ali je to bio period kada nisam tome pridavala posebnu pažnju i kada sam se sve više odvajala od toga i postajala skeptična ali samo zato što sam saznavala više realnijih stvari od stručnih lica, novina, udžbenika i slično. Mada, kako kažem, bog je i dalje bio „tu negde“.
I, 2009. godine, kada je trebala da se organizuje Parada ponosa u Beogradu, došlo je do nekih neumesnih izjava, kako okoline, tako i političara i predstavnika pravoslavne crkve (samim tim i Biblije, zar ne?), koje su me naterale (u bukvalnom smislu te reči) da se manim ja tih ćoravih posla.
Dok sam „verovala“ u boga, nisam znala da to automatski znači da ne podržavam gej populaciju, pripadnike drugih vera ili bilo koga ko nije kao ja.
Da se vratim; nakon određenih izjava određenih ličnosti povodom te Parade i tih ljudi koji su želeli da ponosno prošetaju srpskom prestonicom, meni se smučila sva ta priča u vezi sa religijom. Zar ja treba da budem netolerantna i zatucana samo zato što u nekoj knjižurini piše da je to tako ispravno??? (Nigde ne kaže da treba mrzeti gejeve, muslimane, Italijane ili tako nešto/nekoga, ali sve ono što nije po „propisima“ i što nije „normalno“, to nije ljudsko ili šta već. Kao, bog je stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu. Što nas je dovelo dokle?!) I, ko je napisao to?! Zar je taj kompetentniji da priča i piše o veri od mene ili bilo koga drugog?! Zar treba da verujem da su se dešavala (i da će se desiti) neka čuda koja se ni u bajkama ne pojavljuju?!
Dok sam se religijski „edukovala“ iz babinih knjiga u osnovnoškolskom periodu, jesam nailazila na primere hodanja po vodi, „otvaranja“ mora i tako to, ali nisam uzimala zdravo za gotovo, niti kao nešto iole moguće i normalno. Ali sam podržavala neke stavove – veruj u njega i on će ti omogućiti to i to, nije lepo lagati i krasti ili ubiti nekoga.
A onda su one, već pomenute izjave, i najmanji tračak vere i nade u boga, potopile i zauvek izbrisale iz moje glave. Shvatila sam da su to sve budalaštine. Da su u pitanju samo obmane, opijumi za masu kojoj je lakše da kaže da „je bog hteo da se to loše desi“ nego da prizna da je moglo da se utiče i poboljša stvar. Čisto gubljenje vremena. Bar za mene.
E, onda sam se bacila u dubokoumna razmišljanja pokušavajući da sama sebi objasnim neke stvari.
 |
| Pogledajte dokumentarac. Dobro je odrađen. |
Pre svega sam shvatila da je vera nešto što moraš osećati, tu negde u sebi, makar to bila vera u drvo ispred kuće, bolje sutra, omiljenu fudbalsku ekipu ili u boga.
Nastavila sam, naravno, da budem tolerantna – kako prema homoseksualcima, muslimanima, Italijanima, tako i prema pravoslavcima kojima sam i ja „pripadala“. Nisam se bacila u pljuvanje. I glupo je. Nije samo hrišćanska vera suluda priča. Sve su. Samo je jedna lepša, sa više slika i zanimljivijim pričama od neke druge i to je to. Poštovala sam svačije opredeljenje. Smatrala sam (i pre šestog razreda, a i dalje smatram) da se ljudi dele na dobre i loše. I da nije bitno gde si i pod kojim uslovima rođen. Bitno je da si dobar drug i da znaš da ceniš prave stvari u životu, na kakv god sebi svojstven način. Tvoja stvar. Sve dok ne ugrožavaš ljude oko sebe svojim cenjenjem.
Isto tako očekujem i da prema mojim mišljenjima i stavovima ljudi budu tolerantni. Mogu da mi kažu da se ne slažu sa mnom, ali ne i da me ubeđuju. Ni ja nikoga ne ubeđujem. Da to želim, napisala bih neku svoju bibliju.
Možda sam bila malo grublja u objašnjavanju svojih misli, i možda naslov ove priče nije baš najbolji, najtolerantniji, najpoželjniji, najučtiviji, ali mi se sviđa. A samo ako narušavam nečiju egzistenciju njime, promeniću ga. U suprotnom, ostaje takav!
I vi ostanite takvi kakvi ste ako ste dobri. Ako niste, ako ste kriminalci, lažovi ili nešto tako nevaljalo (i ne po božijim propisima), menjajte se pod hitno!
U jednoj od svojih priča sam se, takođe, dotakla teme o religiji. Iako o njoj priča "junak " te priče, zapravo, kroz njega su prožete moje misli. Naime, radi se o priči koja je na ovoj link adresi (http://mojtakozvanisvet.blogspot.com/2011/04/srecan-uskrs-vama.html), a deo teksta ću vam i ovde citirati. (Čoveče, sama sebe citiram!)
"...Možda je to i čast, ali ja religiju svrstavam u umetnost. Da. Objasniću vam zašto...
Ona oko sebe ima (poveću) grupu ljudi kojima se sviđa, koji je uvažavaju, poštuju i cene. Tako je i sa drugim umetnostima. Nekima se sviđa „Labudovo jezero“, nekima pak ne. Isto i ona, ima one kojima se sviđa i one kojima se ne sviđa. I ne može da ugrozi nepristalice istog, baš kao ni „Labudovo jezero“ što ne može da ugrozi one kojima se nije svidelo. Sad, religija je umetnost koja mene baš i ne privlači, ali svakako da joj se na neki nači, neobičan način, divim; za razliku od drugih umetnosti, ona oko sebe ima mnogo veći broj obožavalaca nego bilo koja slika, dramsko delo, balet ili pesma."
