2.
Dve godine kasnije, kada je mali Oven već uveliko puzao, Marija je saznala da je ponovo trudna. Najpre je osetila tugu, neko stezanje oko srca. Još uvek ju je boleo gubitak prvog sina. A i, taman se vratila u normalu što se tiče posla i domaćinstva, kad, opet će morati da miruje, da ne radi ništa, da sve prepusti Rodonu koji i ovako jedva sastavlja kraj sa krajem. Najavili su godinu bogatu ribom i svi su pojurili da kupe prekopotreban pribor. Narudžbine su mu stizale i za po pet-šest meseci unapred. Bio je to period kada su retko provodili svi skupa, kada im je krevet pred kaminom u dnevnoj sobi bio najdraže mesto u celoj kući. Tada, skoro, i da nisu razgovarali. Mali Oven Bjut je taman naučio nekoliko reči, i u njegovom skromnom vokabularu imenica „tata“ je bila kao bujica drvenih kockica koje je trebalo savladati. Marija je svome mužu odnosila obroke u radionicu jer je znala da drugačije ne bi jeo, ne bi ni obraćao pažnju na glad koja bi se trudila da mu skrene misli s posla. Smršao bi, možda bi se i razboleo da ga nije terala redovno da jede.
Kada mu je saopštila da je trudna, polomio je plovak koji je pravio više od petnaest sati. Bio je u šoku.
-Ne znam kako se to desilo...
-Mislim da se desilo istim onim sledom događaja kao i prethodna dva puta.
-Ma, znam to. Ali, mislio sam da smo pazili...
-I ja mislim da jesmo. Ali eto... Valjda nam Bog sada daje i više nego što nam treba.
-Pa, hvala mu. Ume da mi zakomplikuje dan, i ceo život. Svaka mu čast. Toliko od tvojih odlazaka u crkvu, molitvi i ostalih sranja!
-Rodone! Ne dozvoljavam ti da tako govoriš! I ne psuj pred Ovenom. Šta je tu je. Ni ja se ne radujem činjenicom da polako ličimo na čopor, ali mi se ni ne sviđa ideja da skočim s mosta i ubijem ovo stvorenje u meni. Treba da cenimo ono što imamo.
-Ostavi se tih priča! Kako da cenim ono što imam kad nemam ono što mi je potrebno da bih izdržavao sve to što mi Bog velikodušno poklanja?! Odakle nam toliko para, Marija? Odakle? Da rađaš novce, pa još i da razumem. Ali ovako, počećeš samo da nam puniš kuću, a ne radiš ništa. Ne donosiš ni dinara!
-Misliš da ne želim da radim??? Misliš li da mi je lepo što se po ceo dan samo vrtim po kući??? Misliš li da sam ponosna na to što si ti jedini koji obezbeđuje hranu pod našim krovom??? Pod krovom koji samo što ne počne i da prokišnjava. Misliš li da mi je drago što moraš toliko da radiš i što se više ni ne viđamo??? I onda, kad se i vidimo, pogledaj kako sve ispadne... – istrčala je iz radionice sa uplakanim Ovenom u rukama.
Rodon je ostao sam na sred svog malog kutka ribolovstva, sa polomljenim plovkom u rukama. Nije mislio sve što je rekao. Nije ni očekivao da će ponovo postati tata. Već nedeljama nije spavao kako treba, nepromišljeno je odreagovao na vest i bio je svestan da je zeznuo stvar. Više nije mogao da se skoncentriše na rad. Samo je želeo da ode kući i da sve bude kao što je bilo.
Posle nekog vremena, ostavio je sve na svoje mesto, oprao je ruke, izašao iz dućana i zaklučao ga. Hodao je polako do kuće gurajući Dona. Smišljao je šta je najbolje prvo da kaže. Šta ako je zatekne u krevetu? Ili, možda, u fotelji dok čita knjigu? Da li da je prekida... Možda samo da sedne pored nje, da je zagrli i da ćute. Razumela bi ona tu tišinu. Šta ako nije otišla kući? Gde da je traži? U bašti? Ne bi smela da radi, trudna je... Možda je pored reke. Da ne želi da se udavi?! Ne, ne sme to da učini! Požurio je i kao lud vozio bicikl.
Nije je našao u sobi. Ni u kupatilu. Ni u kuhinji. Gde li je?! Ovenov plač se nije čuo, ako je uopšte plakao još uvek... Samo da nije učinila nešto glupo! Da njima nije učinila nešto glupo!
-Marija?! Gde si?!
Нема коментара:
Постави коментар