Pljusak je iznenada raspalio nad Beogradom.
I dok šćućurena pod malim crvenim kišobranom čekam crveni tramvaj, blato sa starki spiram u barici.
Od udaraca kiše o platno i beton ne čujem sopstvene misli, a kamoli prevoz koji treba da naiđe.
Kada se konačno tramvaj pojavio, u žurbi sam zatvorila kišobran i protresla ga penjući se na uske metalne klizave stepenice.
I dok šćućurena pod malim crvenim kišobranom čekam crveni tramvaj, blato sa starki spiram u barici.
Od udaraca kiše o platno i beton ne čujem sopstvene misli, a kamoli prevoz koji treba da naiđe.
Kada se konačno tramvaj pojavio, u žurbi sam zatvorila kišobran i protresla ga penjući se na uske metalne klizave stepenice.
- Dobar dan. Koliko je karta? - pokušavam da doviknem mladom vozaču koji je iza stakla i koji se čudi što mu se iko obraća. Mrzovoljno otvara prozorčić:
- Kaži?
- Da kupim kartu... Pošto je?
- Ma, samo prođi. Nećeš za ovo plaćati 150 dinara.
Pogledam ga radoznalo, nasmešim se i zahvalim. Odgovori mi lupanjem staklenog prozora.
Moje sledeće pitanje - ovog puta samoj sebi - da li da sednem ili da stojim?
Dok sam odlazila do slobodnog crvenog sedišta koje sam pikirala još sa ulaza, prolazim pored tročlane romske porodice.
Klinac od petnaestak godina stoji kraj roditelja i drži ogromno pakovanje napolitanki (u životu nisam videla veće) pažljivo cepajući celofan noktima ispod kojih je prljavština crnja od njegove crne šuškave zimske jakne. Kada je konačno otvorio, polako je pridržavao pakovanje, kao što majka drži bebinu glavu, i dodao ga svojoj mami. Ona, sva pokisla, sa mokrom belom maramom slepljenom uz crnu kosu, drhtavim rukama uzima napolitanke i nudi svog muža. Klinac uzima staru drvenu gitaricu i otvorenu dvolitarsku flašu soka koja mu je stajala u kesi kod nogu i, pošto je neki čovek oslobodio crveno sedište preko puta njih, priđe i sedne.
Ne znam odakle mu se stvoriše i bele plastične čase, ali uze jednu i sipa malo soka. Ispi je, sipa ponovo.
Kiša je neumorno lupala o išarane i muzgave prozore pronalazeći način da dopre unutar tramvaja i poprska po kojeg putnika. Recimo - mene.
- Kaži?
- Da kupim kartu... Pošto je?
- Ma, samo prođi. Nećeš za ovo plaćati 150 dinara.
Pogledam ga radoznalo, nasmešim se i zahvalim. Odgovori mi lupanjem staklenog prozora.
Moje sledeće pitanje - ovog puta samoj sebi - da li da sednem ili da stojim?
Dok sam odlazila do slobodnog crvenog sedišta koje sam pikirala još sa ulaza, prolazim pored tročlane romske porodice.
Klinac od petnaestak godina stoji kraj roditelja i drži ogromno pakovanje napolitanki (u životu nisam videla veće) pažljivo cepajući celofan noktima ispod kojih je prljavština crnja od njegove crne šuškave zimske jakne. Kada je konačno otvorio, polako je pridržavao pakovanje, kao što majka drži bebinu glavu, i dodao ga svojoj mami. Ona, sva pokisla, sa mokrom belom maramom slepljenom uz crnu kosu, drhtavim rukama uzima napolitanke i nudi svog muža. Klinac uzima staru drvenu gitaricu i otvorenu dvolitarsku flašu soka koja mu je stajala u kesi kod nogu i, pošto je neki čovek oslobodio crveno sedište preko puta njih, priđe i sedne.
Ne znam odakle mu se stvoriše i bele plastične čase, ali uze jednu i sipa malo soka. Ispi je, sipa ponovo.
Kiša je neumorno lupala o išarane i muzgave prozore pronalazeći način da dopre unutar tramvaja i poprska po kojeg putnika. Recimo - mene.
- A? - dovikne Klinac. Bilo mi je jasno da to i na "našem" jeziku ima isto značenje. Ne znam kakav je odgovor dobio. Nisam čula, što od kiše, što od treskanja tramvaja i škripanja svega što je u njemu.
Klinac je ponovo iz otvorene flaše sipao sok u čašu. I pijuckao. Nije pojeo ni jednu napolitanku. Ali je zato malo po malo zgruvao čitav sok.
Masne kose, prljavih ruku i blatnjavih patika, ustao je sa crvenog sedišta kada je na stanici ušla sredovečna žena koja nije imala gde da sedne.
Ni "hvala", ni smešak - ništa. Spustila je svoju poveću utegnutu u suknju zadnjicu, kao da je to sedište samo njeno i samo je nju čekalo. Klinac nije očekivao ništa; kao da je i njemu sve to bilo normalno. Vratio se kod roditelja sa svojom drvenom gitaricom i praznom flašom u kesi. Prestali su da se dovikuju.
Na sledećoj stanici sam ja izašla.
Okupana majskim pljuskom, čekala sam voz za Novi Sad šćućurena pod malim crvenim kišobranom.
