Inače ne volim da se hvalim svojim kvazi-znanjem iz oblasti koju studiram – žurnalistike – ali danas sam posebno izrevoltirana, i baš bi mi čučnuo jedan tekst o nečemu što se tako nekih stvari tiče. Ne mogu da obećam da ću biti kratka i da neću daviti, ali mogu da obećam da se, možda, i nećete složiti sa mnom. Što je i u redu, pazite. Zato, čitajte i, za promenu, ostavite neki komentar... Hvala unapred!
Takođe, želela bih još nešto da vam kažem, kad sam već na početku (bar drugog pasusa), a to je sledeće: ne volim da provodadžišem svoje tekstove, u smislu, da teram nekoga da mi kaže svoje mišljenje o istom, ali ova tema je takva (tj. biće takva) da je zaista poželjno da se izjasnite. I, sad ću komentarisati sve, celu situaciju iz lične, subjektivne perspektive, ne trudeći se da budem profesionalni novinar jer nisam raspoložena za tako nešto, a i blog nije mesto za surovu objektivnost. Hvala još jednom!
U poslednjih mesec dana se uspešno kotira priča o „folk kulturi“ i svemu onome što ona prouzrokuje. Naravno, pripadnici malopre pomenute „umetnosti“ nek' se ne osete prozvanim, a ja ću se truditi na ne budem baš surova kao što jeste naša folk realnost. Nisam preterani profesionalac na tom polju, ali me to, naravno, ne sprečava da u našoj slobodnoj, demokratskoj zemlji kažem svoje mišljenje. Znate, istina ume da boli... S toga...
Kao što kazah, tema „Narodnjaci NISU zakon“ je nešto što se nama (nekima, mnogima, nažalost ne svima) uvukla pod kožu i postala glavni akter debata. O čemu je reč. Zapravo, radi se o tome kako je sve počelo, ta „kultura“, kako se odvijala i na kakvoj je poziciji danas. Da se razumemo, ne radi se samo o muzici već o svemu što je proizvod kiča, onog roz(l)og. Ne mogu da kažem da pouzdano znam kako je sve to krenulo da se dubiozno vrti po glavama širokog auditorijuma, da li je sve krenulo s Lepom Brenom, tadašnjom vlasti Slobodana Miloševića ili nekim desetim likom, ali znam kako je to sve funkcionisalo oko perioda kada su nas bombardovali pa do sad.
Neki stručnjaci (naglašavam – stručnjaci) navode da je novonastali režim Miloševića prouzrokovao bljuvanje nečeg tradicionalnog i uklanjanje nečega vrednog i urbanijeg, te da je Jahreta bila prva koja je svojim performansima bljuvala nešto što bi trebalo da se zove muzikom itd. Činjenica jeste da, ko god bio pokretač, to što se dešavalo je bilo masovno prihvaćeno! Što je loše. „Muzikom protiv rata!“ je dugogodišnji slogan koji se diže u vis kadgod se desi da je narod meta nečeg nasilnog. Sad, ja neću tumačiti ratove koji su se zbivali u periodu 90-ih, ali najsvežiji primer je upravo bombardovanje. Ipak je to bilo nešto što me je lično dotaklo i povredilo jer sam tada bila starija i znala sam šta se dešavalo. Ali ne do detalja... (Detalje sam saznala skoro.) Sada, kada znam kako je sve išlo i kakve su stavove imali oni kojima su ljudi verovali, način na koji su ih predvodili, naježim se! Prosto mi naleti neopisiva bujica besa da bih im, naprosto, poželela sve najgore! Ružno od mene, ali i ružno od njih.
Ko bi još normalan u toku NATO napada, na rozu mrlju na mapi, na našu zemlju, držao koncerte u sred centra glavnog grada?! Dok okolo sevaju bombe i dok ljudi ginu s decom u naručju, visokointelektualna masa se na trgu zabavljala uz visokoprofesionalne i veoma patrijahalne „umetnike“ koji pesmama prekrivaju ljudima oči ubeđujući ih da ćemo mi pobediti i da je sve ovo mačji kašalj za nas i sl. Zaboga! Porodice i prijatelji su im u tim trenucima umirali dok su oni igrali kolo i izigravali velike Srbine uz lošu muziku!!! Zar su zaista mislili da će bombarderi čuti pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine...“ i da će se uplašiti, pokupiti se i otići kući?! Sramoti nikad kraja! Oni su se svi s osmehom na licu, kao na nečijoj svadbi, veselili uz velelepne glasove i zvuke Cece Ražnatović, Mire Škorić, Lepe Brene, Džeja, Ivana Gavrilovića (i njegovih poznatih „200 na sat“) i ostalih. Maloj deci su na čela lepili papire sa slikom mete! A oko njih su i dalje ljudi gubili živote...
-Da li ste čuli da je jutros Beograd proglašen glavnom metom za bombardovanje? – pitao je novinar RTS-a gospođu Ražnatovićku dok je okolo dreštala muzika u pratnji vokala zaluđene mase.
-Jesam i baš me briga! – odgovara Velika Majka Srpkinja.
Šta te briga??? Ona je, tobože, rešila da tu opasnost prevaziđe tako što će biti sa svojim narodom uz muziku. Tako će pokazati da se ona/oni ničega ne boji/e i da se ponosi time što je srpkinja. Ma nemoj! Mislim da su tog dana imali neizmernu sreću. Pa, mogli su svi da izginu na licu mesta, na tom jednom mestu, samo da se neko od bombardera zeznuo i bacio na njih jednu bombicu. A zbog čega sve to? Pa, kako?! Gde je Ceca, tu su svi! Ona je uvek na pravom mestu i ona zna šta radi što je, oh naravno, uvek ispravno. Umesto da su sa svojom porodicom bili u kući/stanu i družili se (možda po poslednji put), oni su se sjatili na sred Beograda gde je bilo najopasnije. Kažem, imali su neverovatnu sreću...
A da ne spominjem „branjenje“ mostova! Pa su i tamo održavali koncerte i veselili se jer su jedino tako mogli da sačuvaju ćuprije preko Dunava. I svi su, opet, bili srećni! Pevači su zabavljali za finu lovu, a narod se spuštao na najniži nivo. Ali, ko mari? Folk ih je sve spasio.
E sad, takvi ljudi (mislim na estradne umetnike) ne bi ni postojali da im mediji (novine, televizija i radio) nisu poklanjali toliku pažnju. Kapiram ja da su svi trčali za prama i ostalim, ali zna se šta je uloga medija bez obzira na režime i vandredne situacije – da informiše, obrazuje i zabavi. A ne samo da zabavi! Danas je sve još gore. Ali ja još nisam stigla do danas...
Kao, na TV-u se slušala loša narodna muzika, gledale su se polugole pevačice samo da bi se narodu skrenule misli sa loših stvari koje su ga zadesile. Tako je, kažu, sve i krenulo; posle Tita. Tu je prednjačila roza mrlja od loga televizije PINK. I tada su svi počeli da veruju ružičastom (kao danas što veruju i Vanish-u) i da gledaju kroz roze naočare koje su gurale u propast. Sve više i više... Trovali su narod, a onda se žalili kad je neko njih trovao. Šljokica, silikona i loših vokala je bilo na svakom koraku, u svakoj minuti TV programa, na svim naslovnim stranama novina, na svim bilbordima.
Ja sam gledala neprevaziđeni „Cartoon Network“ i slušala dečje pesme „Kolibrija“. I bilo mi je super. Zdravo okruženje. Ježila bih se, samo, kada bih čula zvuk sirene koja je bila na sto metara od moje zgrade. (Vratila sam se na 99-u, ne bih li u skorije vreme stigla i do 2011-e.)
Šta se sad dešava?! Sad je još veća ekspanzija „folk kulture“. Kako je došlo do umasovljavanja medija (kad je svima sve dostupno), osnovni smisao istih je, naročito sad čini mi se, izgubljen. S obzirom na to da je underGrandovska muzika proglašena kulturom i kako su njihovi izvođači postali umetnici, danas nas mediji zabavljaju njihovom muzikom, obrazuju tom njihovom kulturom i informišu o tome kojoj umetnici je šta ispalo... Molim vas! A šta je najgore? To što ista ta publika ima priliku da, u savremenom periodu visokih digitalnih tehnika – kablovske i Interneta, bira između mnoštva kanala, između mnoštva informacija, kulturno-obrazovnih emislija (u pravom smislu te reči), kvalitetnije muzike i sl, a oni i dalje bulje u španske serije (sad, već, i turske), ljuljuškaju se uz Vendinog uljeza koji uživa u njenom cveću, prate razne rijalitije i sve čekaju kada će neko sa estrade da ima neki ispad kako bi mogli da se smeju, rugaju i zabavljaju, pritom zaboravljajući na smisao života i udaljavajući se od najbližih. Eto, to je danas, izgleda, u modi.
A šta takve osobe prvo pomisle o onima koji slušaju rok, pank, metal, rege, čitaju kriminalističke romane i gledaju takve filmove, oblače se urbanije – ma, oni su svi na drogama i u sektama! Krajnje neshvaćeni, diskriminisani i proterani sa javne scene. I oni su nešto loše! Naravno.
Onda se javlja još jedan fenomen. (Obećavam, ubrzo ću da završim.) Na tribinu koja je organizovana na temu „Narodnjaci NISU zakon“, gost bude neko ko se smuca po „fansy“ kafićima u zagrljaju sa nafrackanim silikonušama, a nama prodaje priču kako sa Jelenom Karleušom ne bi proveo ni 15 minuta u WC-u i kako bi u kolima pre pustio plin nego njen CD. Proseravanjima nikad kraja. A tu je kako bi pljuvao folk i uzdizao „urbanu“ muziku. O čemu mi pričamo?! Najviše sam i izrevoltirana tim kretenizmom.
Još nešto da vam objasnim. Ja zaista ne etiketiram ljude na osnovu stila oblačenja i muzike koju slušaju. To je, svakako, stvar ličnog izbora i to poštujem. I uvek ponavljam, ako je taj neko kao osoba skroz ok, i ako ja s njom mogu normalno da razgovaram - tako me baš briga da li se svako veče pomoli posteru Cece Ražnatović. Samo ne volim to što je većina tih „fensera“ sklono tom odvratnom odmeravanju i svrstavanju na loše-dobro samo na osnovu toga da li neko nosi Starke ili ne.
I, oduvek sam htela da čujem prave argumente zašto slušaju taj folk oni koji ga slušaju! Tako da molim svakog dobrovoljca da mi objasni da više ne bih živela u neznanju. Hvala!
-A što vas dve ne slušate našu muziku? Ona je ekstra! – kaže nam neki lik koji se vraćao iz diskoteke te je stao da popriča sa nama.
-Zato što nam se ne sviđa. Ne volimo to izveštačeno zavijanje. A što ti ne slušaš stranu muziku? – upitam ga ja, onako novinarski.
-Ne slušam ti ja to jer ne razumem šta pevaju! – odgovara mi dečko, iskreno.
-E, pa mi ne slušamo našu muziku baš zato što je razumemo!
