Teško je smisliti pravi naslov...

  Večite rasprave, večita razdvajanja, večita vređanja i večita umiranja.

  Izgleda da, sve što je ružno traje večno. Sve što je lepo prođe u sekundi, a često nismo ni svesni da je išta lepo i bilo.

  Uvek smo nezadovoljni, uvek smo neraspoloženi, uvek smo umorni i lenji, uvek nečiji neprijatelji.

  Izgleda da, sve što nas čini lošim se dešava uvek. Sve što je lepo na tren nas ukrasi, a često, veoma često, to ne umemo da iskoristimo na pravi način.

  Propuštamo život. Bakćemo se onim što nas navodno ne zanima.

  Propuštamo ljubav. Bavimo se mržnjom i zavišću prema osobama koje nas navodno ne dotiču.

  Propuštamo smeh. Obliveni smo mrštenjem, durenjem zbog kiše koju navodno ne volimo, a rado bi smo trčali po njoj; zbog nestanka struje jer mislimo da će svet propasti bez pola sata fejsa, Farme, prazne baterije na telefonu; zbog preslanog pečenja jer, eto, baš svi imaju priliku da jedu kakvo-takvo pečenje!

  Zaglavljeni smo, daleko, daleko, u prošlosti. 

  Borimo se da opravdamo i ispravimo tuđe greške koje su davno napravljene, a nismo ni svesni da time mi pravimo grešku. Gubimo energiju koju bismo trebali da usmerimo na sadašnjost, na bolju budućnost. Jer, šta je sa sutra? Prekosutra? Danom posle prekosutra? Kada se o tome brinuti? Juče?

  Kada ćemo lepo živeti ako se sada ne borimo za to?

  Kada ćemo voleti ako se odmah ne borimo za to?

  Kada ćemo se smejati ako se ne borimo za to?

  Kada ćemo se... kada ćemo se grliti, ljubiti, radovati, pomagati, zabavljati,... ako se svakog trenutka ne borimo za to? Ako živimo u juče. Za juče. Za Isusa ili Muhameda, za Sever ili Jug, za Tita ili Dražu, za Demokrate ili Naprednjake, za Cecu ili Peperse, za gejeve ili strejtere, za crno ili belo, za... 

  Tako nam lako promiče smisao života...

  Tako lako postajemo najprimitivnije ljudsko biće zaglavljeno u modernoj odeći koja će sutra postati „old fashion“...

  Tako lako izgubi značaj sve što radimo, a postane teret ono što ne radimo...

  Tako je lako...             

  Ili teže?

Groznica svake večeri

Pravim se da spavam.

Svaki put posle izlaska lupka, bode o ulazna vrata trudeći se da ubaci ključ u bravu i otključa.

Grubo otvara vrata koja lupaju o orman sa obućom. Svetlo iz hodnika bljesne u naš ali mu to ne pomaže u pronalaženju istih koja bi da zatvori. Onda se svetlo ugasi, a on počne da psuje.

Kada, konačno, uspe da ih zatvori, naravno, uz najbučniji tresak, „zabrinut“ zbog buke dobaci: „A, jebem ti!“ To je umesto: „Izvini ako sam te probudio.“

I onda počne da se tetura po stanu pokušavajući da se izuje. Prvo lupne prva cipela ovde, pa druga tamo negde... Skida šuškavu jaknu koju kači, ali ona spada, a on ne mari. Ni ne zna.

Kreće ka kupatilu. Razvaljuje vrata, pali svetlo i samo što ne počne da vrišti. Suzdržava se i  mumla. Samo se psovke i groktanje razaznaju.

Mokri otvorenih vrata, ne pere ruke, gasi svetlo, izlazi i svlači ostatke odeće gde stigne. Ponekad udari o sto što se obavezno završi dernjavom. Tada moram da se „probudim“.

Sklanja jorgan sa njegovog dela kreveta i bez ikakvog nameštanja uranja.

Jedna ruka mu visi s kreveta.

Lice mu je izgubljeno u jastuku, ali se oseti vonj miksa alkohola koje je sručio u sebe.

Nešto govori. Nikad ne znam šta.

A onda ućuti.

I nastavi da bazdi...

Više se ne pravim da spavam.

Jer ne spavam...