Kako sam kresao Saru Krol

Najpre priznajem da ne volim taj izras kresati, ali ono se ne može drugačije opisati. Majke mi! Zatim, želim da se zahvalim njoj, Sari, na tom kresu. Dakle – Saro, veliko ti hvala.

Sad mogu sve da ispričam...

Prvo sam je pozvao na Nesquik (potajno na seks) i ona je pristala. Ne bih rekao da se mnogo razmišljala. Valjda je mislila da će to biti samo Nesquik. Ili je, ne znam sad, znala šta se krije iza Nesquik-a. Nešto vrlo quick! Uglavnom, pristala je.

Ja sam tad, mislim, tog dana kada je trebala da dođe, sredio sobu – sve! Usisao sam, obrisao prašinu, zategao krevet (da bi se mogao spontano ponovo zgužvati), strpao sam sve gaće i čarape s poda u neku fioku (čak!) i skinuo s Net-a neku finu muziku (dobar je stimulans dok se pije Nesquik).

Majke mi, nije mi bilo dobro kad mi je pokucala na vrata! Mislio sam da ću da umrem! Majke mi!

Lepo sam je dočekao, prihvatio joj jaknu i šal, sačekao da se izuje i ostalo, a onda je sproveo do sobe...

-Nemaš nikoga u kući? – nije mi delovala zabrinuto, ali zanimljivo što je primetila.

-Moji su otišli na selo, a buraz mi je kod drugara. On, zapravo, nikad ni nije ovde. Heh...

-Dakle, sami smo... – kao da se preslišavala naglas.

-Da...

Ipak, stigli smo do moje sobe i sela je na krevet. Ja sam seo na stolicu za stolim ne bih li pustio onu lepu muzikicu. Njoj se, rekao bih, i nije baš svidela.

-Majke ti, nije, valjda, da stvarno slušaš muziku za devojčice?! Pusti nešto življe...

-Aaaaa... Ma, mislio sam da će ti se svideti nešto lagano.

-Jok! Ja sam, inače, žešća rokerka.

-Oh, to je baš super.

-Da... Nego, gde je taj Nesquik?!

-Skroz sam zaboravio... Sad će! – ja budala! Bar da joj to nisam priznao. Svejedno, otišao sam da napravim glupavi Nesquik dok se ona vrzmala po mojoj sobi razgledajući kojekakve gluposti s kojih je sveže obrisana prašina. (Divim se sebi zbog toga!)

Vratio sam se koliko za dva minuta. Nisam mogao da dozvolim da duže čeka. Nikako! Ni da ja duže čekam.

Izgledala je krajnje zanosno i onako, hm, kako bih rekao... Krajnje poželjno?! Da li sam se dobro izrazio? Nebitno; imala je neku suknjicu do kolena, neku šarenu, svu razigranu – lepršavu. Vezala je kosu u neku neobaveznu punđu (valjda to tako žene zovu) i onda su joj neke ogromne, ali lepe, minđuše došle do izražaja. Naravno, kao i njene prelepe oči, presladak nos, zanosne usne, zavodljiva brada, rumeni obraščići i... Čoveče, nije mi dobro! Uh, samo kad se setim kako je izgledala. I kako je...

Kada sam ušao u sobu, zamišljeno je (ili se pravila da je zamišljena) posmatrala moju zlatnu medalju sa takmičenja iz trčanja. Visila je na zidu. Medalja.

-Nisam znala da si sklon trčanju...

-Bilo je davno, dok sam još bio. Sad se ne bih usuđivao ni brzo da hodam...

-Ok je baviti se sportom. Znaš kako kažu „u zdravom telu zdrav duh“.

-Jeste, ali ipak... Sada više volim da se bavim nekim drugim fizičkim aktivnostima.

-Aha... I ja isto. Nekada sam samo plivala, a sad...

-Šta sad radiš?

-Sad?! Pa, bavim se nekim drugim fizičkim aktivnostima... – prokleta da je! Kako mi je preskočilo srce. Kad nisam ispustio glupavu šolju sa Nesquik-om.

-Ah, da! Izvoli svoj Nesquik...

-Hvala. Obožavam Nesquik!

-Drago mi je...

A onda smo ućutali. I nastavili da stojimo... Ne znam zašto. Bilo je... Bilo je nekako čudno. Stajali smo na sred moje sobe. Ona s Nesquik-om u ruci a ja sa svakojakim mislima u..., ovaj, glavi! Onda je rešila da prekine tišinu. Konačno, pomislio sam... Spustila je šolju na sto, pustila jednu od onih glupavih laganih pesama i ćutke me pozvala na ples. Čoveče, zar mene koji imam dve leve noge za umetničke pokrete?! Ja sam više u nekom drugom aspektu razigrani tip. Mada, moram priznati, nisam dugo igrao...

Plesali smo. Vrteli smo se u neki lagani krug i, za veliko čudo, bilo mi je divno. (Sad baš zvučim kao neka devojčica.) Kao da sam bio na nekoj pokretnoj platformi; tako sam se osećao u paru sa njom. Sa Sarom. Ona je bila naprosto savršena! (U svakom pogledu, to stoji.) Kao neka princezica.

E, onda je..., onda je počelo! Čoveče, počelo je! Majke mi! Ona, da l' je htela da napravi neku, kao, romantiku, privukla me je još bliže sebi, nežno pogledala, trepnula, nasmešila mi se i onda sam je ja, kao hipnotisana budala – poljubio! Jesam, majke mi! Kako je to sve samo spretno izvela. Kao u filmovima! Još uvek ne verujem da se to desilo...

Onda smo se mi, tako, ljubili. Ni premalo ni previše, baš onako sasvim dovoljno... Dovoljno da se pređe na sledeću stvar. Ili da ona pređe na moju stvar...

Dok smo se ljubili, počeo sam da osećam njenu ruku na svom...udu... A onda je ona mogla da oseti pravu veličinu mog...uda... Nasmešila se. Oh, zadovoljna je (bila)! I, nastavila je ona da ga odmerava, i odmerava, pa da se sve ozbiljnije i ozbiljnije poigrava sa njim. A ja! Majke mi, mislio sam da ću da puknem! Nisam više mogao da se suzdržim. Ne da sam je do'vatio, nego, odma' je počela da cveta!!!

Počela je da uzdiše (da me...zadobija...sve više i više), da se oblizuje, da diže glavu ne bi li dograbila što više vazduha,... I sve to dok sam ja nju 'vatao, a da je još nisam ni skinuo; bar ne celu... A onda je ciknula:

-Hajde, više!!!

Čoveče, nisam znao šta me snašlo! Opet me je dograbila. Oborila me je ko lavica na krevet i krenula da mi svlači majicu i sve redom, a ja... Bokte, nije mi bilo svejedno. Nije, majke mi! Mislio sam – poješće me! Neću se živ izvući...

Međutim, kad sam se prisetio da sam ja nju pozvao na Nesquik, valjda je red da ja i sve ostalo odradim. I tako sam počeo da odrađujem.

Prvo sa me je zgrabio za struk, skinuo sa sebe i namestio je tako da sad ja budem na njoj. I onda sam krenuo ja nju da skidam. Jesam! I to onako, sivonjski, kao ona mene. Čoveče, nisam se kontrolisao. Mislim, da sam i hteo, ne bih mogao. Zato se nisam ni trudio... Nego, krenuo sam da je svlačim ljubeći svaki novi neobučeni deo tela. Svugde! Onako alavo.

A onda sam poskidao i sa sebe ono što je preostalo da se skine.

Nije mi bilo dobro. Nije nam bilo dobro.

Ona me je, podjednako alavo grabila i privlačila sebi ne bih li već jednom uplivao u nju. (Rekla je da voli plivanje...) Najpre sam se „obezbedio“ a onda upustio u te (njene) vode.

Bokte kako je bila topla! I...onako baš kako treba! Majke mi! Znao sam da sam već odradio pola posla.

Ispustila je zadovoljno Ah! za dobrodošlicu i onda sam ponovo zaplesao. Ovoga puta na njoj. U  njoj!

E, ne mogu opisati koliko je sve bilo divlje! Ona, ja, ples, sve! I zaista je bio pravi kres! Pravi pravcijati, majke mi! Čoveče, a tek vrhunac! O-moj-Bože! Savršenstvo!!! Oporavak. Ponovo među žive... Divno.

Kada sam isplovio, legao sam pored nje prebacivši ruku preko njenog razburkanog stomaka. Čoveče, kako se samo neverovatnom brzinom dizao i spuštao... A onda sam otišao do kupatila...

Kada sam se vratio, ona je bila obučena. Već. Pila je glupavi Nesquik...

-Znaš, ja zapravo mrzim Nesquik... – rekla je totalno smirenim glasom; kao da ništa nije bilo. I kao da ja nisam stajao pred njom go golcijat...

-Pa, mogla si da preskočiš Nesquik...

-Da, ali ti si me pozvao na Nesquik. I ja sam pristala, sećaš se?

-Savršeno se sećam...

Opet smo ućutali. Ovoga puta je spustila šolju na sto i krenula ka vratima.

-Gde ćeš? – upitao sam je jer zaista nisam znao gde će.

-Idem. Popila sam svoj Nesquik... Hvala...

-Nema na čemu...

-Ne moraš da me pratiš; mogu sama... Ćao!

I tako je ona otišla a ja nastavio da stojim na sred sobe...nag. Sledeće što sam uradio jeste da sam se obukao. Pogledao u šolju – nije popila Nesquik...

Zategla je krevet.

Roza kutija

-Moram da ti ispričam svoju maštoriju...

-Je l' se spominjem u njoj?

-Paaaaa... Ne mnogo...

-Onda me ne zanima. Šalim se, pričaj.

-Slušaj. Ne sećam se baš svih detalja, ali...

-Oke, oke. Počni.

-Dakle, zovu mene oni iz „Blica“, ili odakle već, za onaj paket „Lav“ piva. Znaš da mi još nisu ništa poslali...

-Znam.

-E... I, zovu oni mene da siđem dole na recepciju da uzmem paket. Ja sva srećna,  je l', mada ne kao što bih bila da je u pitanju „Jelen“. U svakom slučaju, silazim ja dole, kad na recepciji radi onaj ćelavi, a sa njim priča onaj lik s dredovima. Znaš na koga mislim.

-Naravno... Nisam ni sumnjala da je i on dole.

-Da... I, doneo mi neki čovek taj paket sa po 3x4 limenki od 0.33dl i ja, kao, kulture radi, dam jednu limenku recepcionaru, a drugu onom „mom“. Kao, kad su već tu, pa nema smisla, znaš. I sad, gledam ja „tužno“ taj paket, u fazonu – treba ga podići na četvrti sprat! To je, naravno, skontao taj lik s dredovima i...

-Naravno da je primetio!

-Ne prekidaj me, molim te... Znači, primeti taj lik da ću „imati problema“ sa nošenjem piva u sobu i iz pristojnosti, ili čega već, ponudi se da mi pomogne i ponese paket. Hm. Ja se tu, kao, stidljivo nasmešim ali pristanem bez trunke nećkanja, logično. I tako, uze on paket i krene da me prati. Ja mu odmah kažem da sam na prokletom četvrtom spratu i on kaže da nije nikakav problem. Mislim, šta bi drugo kazao? I, sad ja krenem neku spiku, znaš već... „Znam da sad ne možemo da se rukujemo, ali ja sam Lea.“ I on se nasmeši i predstavi se meni.

-I, kako se zove?

-Ne znam. To nisam smislila...

-Pa, to je mašta, mogla si da smisliš bilo koje ime...

-Znam, ali ipak nisam. Strah me bilo da smislim, pa se možda jednom i razočaram...

-Kapiram. Hah, samo da se ne zove kao znaš već ko...

-Ja se nadam... Uglavnom, dogegamo se mi nekako do moje, naše, sobe i uđemo unutra. Soba nam je, zamisli, bila uredna; bar moj deo, naravno.

-Naravno!

-Zezam se. Bio je uredan i tvoj deo... I, ostavi on paket na pult, tu u „kuhinjicu“...

-Aha, i kuhinjica nam je bila uredna...

-Pa, kao... I ja njega ponudim sokom, kafom, čajem, ali on odbije. E da, i upoznala sam te sa njim i on nije pokazivao nikakve znake  zainteresovanosti za tebe.

-Svašta! Što bi? I ja sam, verovatno, njega pogledala u fazonu „Ma, ko si ti, bre?“.

-Pa, i nisi baš, ali nema veze. Dakle, nije pristao da išta popije s izgovorom: „Čeka me moje pivce dole.“ I nasmešio se, naravno. Krenem ja da njega pratim, zahvalim mu se, još jednom, i ćao-ćao, polako krenem da zatvaram vrata kad će on: „Lea?“, ja: „Molim?“, on: „Šta si planirala da radiš sad?“, ja: „Pa, mislila sam da učim. Što?“, on: „Ništa. Onako pitam... Ćao.“, ja, onako sva sad skenjana: „Aha. Ok. Ćao...“. Krene on, i ja ponovo polako zatvaram vrata, kad on: „Lea?“, ja: „Molim?“, naravno, on: „Da li si, možda, za neku šetnju?“. Ja se tu nasmešim, zadovoljno, i naravno kažem: „Volim da šetam... I volela bih da prošetam...“, on: „Cool! Onda, doći ću po tebe za 10 minuta, ok?“, ja: „Pa, ne moraš da se ponovo penješ na četvrti sprat. Mislim, možemo se naći dole u holu...“, on: „Ne, želim da dođem po tebe.“, ja (rastopljena, oh): „Važi...“. I krene on, ja krenem da zatvaram vrata i on...

-I on je opet rekao „Lea“, a?!

-Da.

-Majke ti, koliko se još puta vraćao?!

-Ovo je poslednji put... u ovom delu priče...

-Aj onda pređi na drugi deo...

-Ne, ne, ne! Sad ću, brzo. Samo slušaj. Zanimljivo je...

-Da... Jako...

-Gde sam stala?! Da! Kod trećeg „Lea?“. Ja: „Molim?“, on: „Obuj neke udobne patike.“, i namigne mi. Hm... Ja: „Naravno, samo udobne i imam.“, i nasmešim se...

-Nisam ni sumnjala da ćeš mu nešto drugo odgovoriti...

-Naravno. I konačno se rastanemo. To jest, on ode a ja zatvorim vrata. E sad, nisam zamislila taj deo kad  on dođe po mene i tako to. Samo znam da smo šetali kejom i da me je pitao da li bih da idemo do Petrovaradina na šta sam ja, naravno, pristala. Avanturista... Sledeća scena jeste – mi na Petrovaradinskoj tvrđavi, ja sedim na zidu leđima okrenuta Novom Sadu, a on pored mene, tačnije s moje desne strane, okrenut ka gradu. I nešto smo mi, kao, pričali, tamo-'vamo, i ja se ućutim zagledavši se u Dunav u kojem su se oslikavale svetiljke novosadskog keja. On: „Što si se ućutala?“, ja: „Bezveze. Nešto sam se, valjda, zamislila...“, on: „Hoćeš da odemo do vidikovca?“ (ili kako se već zove to gde je onaj kao teleskop uperen u Novi Sad koji ždere novčiće), ja: „Može!“. I, otišli smo do tog, kao, vidikovca gde smo proturili još koju i spontano se uputila ka domu. Sledaće scena – mi ulazimo u dom, stigli do drugog sprata (na kojem je, recimo, njegova soba) i ja tu zastanem, kao u fazonu, rastajemo se. I on će ti na to: „Želim da te otpratim do sobe. Ipak sam ja džentlmen...“. Kako mi je samo bio smešan. Ali, pristala sam, naravno. Preskačem put do četvrtog sprata jer ne znam o čemu smo pričali ili šta već. Znači, sad se već nalazimo pred vratima. Ti si u sobi, spavš jer je prošla ponoć. Bar sam ja mislila da ti spavaš...

-Ja da spavam?! Ha!

-Pa, to. Nego, stojim ja naslonjena na ragasto zahvaljujući mu se za šetnju s komentarom da mi je bilo lepo i da mi je prijalo (što i jeste) i on tu, nešto me zbunjeno gledao, sve kao, da l' da mi kaže/uradi nešto ili ne. Primetim ja to i filmski iskuliram, ali onako, s dozom „Uradi to“ u pogledu i on će ti, ni pet ni šest, nego me poljubi u obraz. Pazi, sagne se i poljubi me u obraz. E, baš me je šokirao. Mislim, očekivala sam da će me ili poljubiti u usta ili će da se verbalno pozdravi i ode. Znaš, taj poljubac u obraz, tako mi je bio simpatičan, baš onako neočekivo nešto, zar ne?

-Da, da, naravno.

-Ja se tu nasmešim, znaš kako – onako, i poželim mu laku noć. Poželi i on meni isto i krene da ode. Ja se okrenula da otključam vrata, kad će on: „Lea?“...

-Znala sam! Ali kad sam znala!

-Dobro. Ne kvari sad kraj...

-Sorry-škica...

-Znači, on meni „Lea?“, ja se okrenem i kažem: „Molim?“ i on samo mi priđe i poljubi me! Ali ovoga puta ne u obraz, nego onako, zaistinski! Nežno i polako! Ah!!! Kad se odmakao, rekao mi je: „Vidimo se sutra, zar ne?“ i ja sam odgovorila: „Važi.“. Joj, sreća-sreća-radost!

-Joj...!

-Bezobrazna si, je l' znaš?!

-Pa, kad nema mene u priči...

-Ima te. Kad smo se razišli, konačno sam ušla u sobu i ti si, naravno, bila budna, sedela za lap-topom. S osmehom si me dočekala... Kao da si znala da će se ipak nešto desiti. I onda sam ti sve ispričala i bila si jako srećna. Zbog mene. Zajedno sa mnom. I živele smo srećno do kraja života...

-Do kraja studentskog života. Posle, ima da te zaboravim. Lea?! Koja Lea???

-Đubre jedno!

-Ma, cici, znaš da se ja šalim i da te puno volim!

-M' da... Nego, imam utisak kao da on, zapravo, van moje mašte, nije ni primetio da ja postojim...

-Aaaaa, jadničak! Kako si sad to tužno rekla...

-Pa, jeste.

-Ma, primetiće te, sto posto. Kad-tad! Videćeš! Samo nabaci taj savršen osmeh i videćeš.

-Ej, rekla sam ti da nemam savršn osmeh! Ne sviđa mi se...

-Ne seri. Imaš ga!