Kad život zažmuri

Obećala sam mu da ću se vratiti. Na stanici, tačno pre pet godina, kada me je pratio na voz za Frankfurt; dobila sam posao u „F.A.Z.“-u, nemačkim dnevnim novinama. Od tada ga nisam videla...

Često mi šalje pisma. Uvek me pita kada dolazim kući, da li sam pronašla mušku polovinu, koliko sam srećna i slično. Kaže da se veoma brine za mene i da ima osećaj da nisam zadovoljna i da bi mi bilo bolje da se vratim.

Ne odgovaram mu na svako pismo. Uglavnom nemam vremena. Ne zamera mi. Jasno mu je da je moj novi tempo života drugačiji i da se ne poklapa sa njegovim, nekada i mojim. Kada mu napišem pismo, ono bude dugačko kao roman. Zaista se zdam da mu sve objasnim i dočaram do detalja. Uglavnom pišem nedeljom, posle ručka. Ponedeljkom šaljem.

Nikada nismo bili u ljubavnoj vezi, niti smo imali bilo kakvu vrstu romanse. Naše prijateljstvo je bilo duboko i čvrsto, doduše, isprepleteno iskricama strasti i požude. Ne znam zašto, ali uvek me je bio strah da da pristanem na drugačiji odnos sa njim; plašila sam se da ćemo sve pokvariti. Kako to obično i biva... Nekako, u svim situacijama mi se prvenstveno našao kao stariji brat kojeg nikada nisam imala.

Njemu sam poveravala svoje tajne, pričala mu o svojim problemima, pitala ga za savete, baš kao i on mene. Izlazili smo zajedno i, jednostavno, bili nerazdvojni. U nekim trenucima, u momentima čudne potrebe i hemije, oboma bi nam proradio neki osećaj koji bi nas vodio ka pogrešnom pravcu; ali uvek bi se sve odmah završilo. Nikad se nismo ni poljubili.

Kada sam odlazila, nisam smela sebi da dozvolim da zaplačem pred njim. To bi ga dotuklo, a mene bi možda nateralo da ostanem. On se, takođe, suzdržavao. U očima sam mu pročitala svaku reč tuge koje su mu suze ispisale, a ruke su mu drhtale kao nenormalne. Znala sam da mu je bilo neopisivo teško. Meni je bilo još teže...

Roditelji su moj odlazak lakše prihvatili; bar nisu pokazivali preterano jake emocije koje bi mi dodatno otežale stvari. Kroz sve to su već prošli sa mojom starijom sestrom, tako da su bili nekako istrenirani. Mada, ni pred njen odlazak u Brazil nisu nešto posebno dramili. Jednostavno su svesni da svako ima svoj put i da nas dve treba da odemo gde nas život vodi samo ako nas to čini srećnima. A čini nas. Od malena sam sanjala da postanem novinarka i da odem u Nemačku; oduvek su me privlačili predeli ove zemlje, to je jedini razlog. I nisam se pokajala. Ljudi su divni i osećam se kao kod kuće. Neke nove, svoje kuće.

Prošle godine je hteo da dođe, ali je nešto iskrslo. Možda je i bolje što nije došao. Verovatno bi to promenilo neke stvari jer više ne bismo imali iste mere, kočnice, principe, poglede na život i koješta još. Ali izbegava da komuniciramo preko Interneta, Skajpa i ostalih stvarčica koja bi nam omogućile realističniji kontakt od pisama. Bilo kako bilo, videću ga za mesec dana kad se vratim kući...

Kao da imam tremu, ili tako nešto... Konačno, nakon pet godina, ponovo ću moći da mu pogledam lice, da zapazim svaki detalj njegovih očiju, da mu dotaknem ruku i zagrlim ga. Ponovo ću čuti njegov tenor i na prvi delić zvuka ću se naježiti, možda i zaplakati. Strah me je od prvog susreta! Gospode, kako li samo izgleda?!

Javila sam mu da dolazim. Plakala sam dok sam pisala to pismo. Imala sam osećaj kao da se opraštam od njega, a ne da ću ga opet, nakon toliko vremena, ponovo videti. Još uvek mi nije odgovorio. Već nedelju dana mi ništa ne stiže u poštansko sanduče. Prvo sam mislila da se zagubilo pismo, da mi još nije odgovorio jer je uzbuđen pa ne zna šta tačno da mi kaže... A onda sam, jutros, dobila poziv. Od mame...

-Pronašli su ga danas pored kreveta. Pao je od prevelikog uzbuđenja još pre nedelju dana. Doživeo je srčani udar, a nikog nije imao da mu odmah pomogne...

-Ali...

-U ruci je držao tvoje pismo.

I nije imao priliku da sazna da ga još uvek volim. I da želim da se za stalno vratim kući...