I tako...
Prođe godina i po, a ja svaki put kad pogledam njenu sliku ili je
sretnem na ulici iz daleka, naježim se, rastužim i očajnički poželim da vratim
vreme. Setim se svih onih trenutaka koji su bili najlepši, najuzbudljiviji i
najzanimljiviji u mom životu; svaki je bio bolji od prethodnog ali podjednako
bitan i velik kao i onaj prvi.
Sreli smo se u sobi, sasvim slučajno. Tako su nas namestili, postavili.
Ona s jedne strane, ja sa druge.
Posle nekoliko dana lečenja iste boljke,
delovalo nam je kao da se znamo ceo život. I tako smo započeli novu, našu pustolovinu – po klizavim
puteljcima grada, kroz prolećnu kišu i bare, po najvećim vrućinama, pa i kroz
šuškave žute ploče parka. Svaki trenutak je bio savršen.
Često sam se plašio da će nas ta savršenost ubiti. Da ćemo se jednog
jutra u bolničkoj sobi probuditi
nepoznajući jedno drugo. Da će se istog momenta sve promeniti u nama i oko nas.
Da ćemo se posle toga javiti jedno drugom na istim onim pločama, ali nakon
dužeg ćutanja uz strah i neprijatnost.
Tako je bilo.
Tačnije, tako i jeste.
Nakon tog jednog jutra, nismo
se videli skoro godinu dana. Nismo se ni čuli. Pitali su me za nju, ali nikad
nisam imao odgovor. Nisam ga ni tražio. Znao sam da bi bilo uzaludno. Ona je
tamo odakle je došla, a ja sam i dalje tamo gde smo se prvi put sreli. Ili bar
negde blizu...
A onda... Onda je došao trenutak kada smo ponovo pogledali jedno drugo u
oči i ćutke se mimoišli. Bio je to pakleno užasan momenat koji mi je slamao
srce. Jedan deo mene je hteo da se okrenem i da joj viknem da se vrati; da je
zagrlim i poljubim kao nekad; da je pitam kako je i da se ponašamo kao da smo u
sobi i kao da je sve u najboljem
redu.
Drugi deo mene je hteo da plače. Da čučne u holu u kom se zadesio, da ne
obraća pažnju na svet oko njega i da plače. Da vrišti!
Treći deo mene, onaj zao (ako se uopšte može reći da je takav), hteo je
da potrči za njom, da je uhvati za ruku, okrene i udari! Da počne da viče na
nju i da joj govori kako je mrzi zato što je uništila ono što smo imali. Ili
je, bar, mislio da je mrzi. Ona nije morala da zna istinu. Ni ja nisam onog jutra.
Ljudi su nam na svakom koraku govorili kako smo se perfektno uklopili;
kako nismo mogli boljeg para da nađemo. Bili smo stvoreni kao u bajci.
Zajednički prijatelji i danas ubiju delić mene kada me pitaju šta se
desilo i kako stojimo.
Desilo se... i stojimo...
Eto!
A, sve što želim jeste da je nikad ne zamrzim, ali i da prestane da mi nedostaje.
I
tako...
