Piercings & tattoos

Kritike, nepodržavanje, predrasude, diskriminacija,... – sve ono što opisuje današnji vid ukrašavanja tela putem pirsinga i tetovaža. Ipak je to karakteristika nerazvijenih civilizacija...

Istina, sve je to nastalo u plemenima i pre ove ere, uglavnom na teritoriji Afrike i Azije, mada ni Amerika (Indijanci) nije zaostajala za ovakvim „trendom“ ni tada; obeležavanje tela je imalo (a i dalje ima) različita značenja u zavisnosti od civilizacije do civilizacije. Naime, tada su ljudi imali potrebu za tim radi privlačenja suprotnog pola, označavanja pripadnosti statusa u društvi, iz religijskih razloga, sve kao deo tradicije. I niko ih nije osuđivao. To je (za/kod njih) sasvim normalno.

Danas, kad omladina ima potrebu za ovakvim načinom izražavanja, odmah se pomisle najgore stvari o njima. Kako je, uopšte, moguće da moderna civilizacija koja je toliko uznapredovala, dozvoljava sebi takav način „uništavanja“ (ili kako već) i spuštanja na primitivan nivo?! To je nešto što nikad neće biti prihvaćeno u savremenom društvu jer postoje oni (mnogo onih) koji su protiv pirsinga i tetovaže i koji pomišljaju na najgore (narkomani, bolesnici, metalci, pankeri, kompleksaši i sl.). Zašto bušenje tela ili (trajno) slikanje po telu mora da bude nešto negativno i toliko strašno?

Neki ljudi se izražavaju kroz stil oblačenja, hodanja, govora, pisanja, neki, pak, iskazuju svoje pravo ja na ovakav, bolniji način koji može, a i ne mora da ostane do kraja života. Slažem se da se nekome to ne sviđa, da mu nije jasna poenta i slično, ali smatram da to nije razlog da osobu sa takvim obeležjem na svom telu ljudi gledaju drugačijim očima. To je njegovo/njeno telo! Zašto ne gledaju na pirsing kao na nešto što eto traje, sviđa se osobi koja ga je uradila, kao momenat mladosti i ludosti, nešto što se uvek može izvaditi; ostaće ožiljak, to je tačno, ali zar to nije lep spomenar koji će do kraja života podsećati na onaj trenutak kreativnosti i sreće... Tetoviranje jeste ozbiljniji vid ulepšavanja tela; nemoguće ga je skinuti ili jako teško, mada kako napreduju medicina i tehnologija, za koju godinu ćeš namazati kremu nekoliko puta i sve će nestati. Pa, to je kao kad se iscrtaš markerom, samo ne možeš da opereš...

I za one koji podržavaju i za one koji ne podržavaju tetoviranje i bušenje, čini se najstrašniji onaj deo kad treba da se odluči šta će se i gde odraditi, ko je majstor i koliko je sve to sigurno – sterilno. I zaista to jeste problem! Kada se pristupa takvom činu, najbitnije je biti odlučan i siguran u onoga ko ti odrađuje taj posao...

Od osmog razreda idem kod jednog lika iz Zrenjanina (Dragana Bakoša). Prvi put me je vodila mama da mi se buši pupak; to je bio poklon od roditelja što završavam osnovnu školu. Eno je, minđuša i dalje visi, čak i zaboravim da je imam... Sledeći put sam bila kod Dragana kada sam završila treći srednje. Dobila sam poslednju ratu stipendije i imala žarku želju da probušim obrvu – da stavim dve minđuše! Sve je super ispalo, ali nije dugo trajalo. Koža, organizam, šta li, mi nije prihvatila pirsing na tom mestu, i već nakon nekoliko meseci sam morala da izvadim minđuše. Strašno sam plakala jer mi je bilo žao! Sve je to super, mogu da izvadim pirsinge kad god poželim. Ostaće ožiljci – ništa strašno...

Juče sam, ponovo, posetila Bakoša. Ovog puta sa ozbiljnijom pričom – da mi uradi tetovažu. Imala sam veliku frku, naravno. Nisam se plašila bola jer mogu da ga trpim (iako je ovaj bio začuđujuće iritantan da sam par puta jauknula i Ivanovu/Serdinu ruku istiskala i izgrebala; došao je kao moralna podrška), plašila sam se činjenice da će mi to nešto ostati do kraja života – ožiljak koji se ne može skinuti. I da može, ne bih ga nikada skinula, ma koliko se jednog dana, možda, pokajala. Jer, i radila sam to sa svešću da je to kraj. Da nema povratka. Nema odšrafljivanja i skidanja ili brisanja. To mi je što mi je.

U svakom slučaju, prezadovoljna sam tetovažom.

Ne zanima me šta (će) drugi (da) misle.

Još uvek se nisam pokajala.

A Bob Marli vam šalje veliki osmeh...

Ispovest sa kuhinjskog stola

Moj tata nikad nije birao ni vreme ni mesto za kažnjavanje mog bezobrazluka, baš kao što ni ja nisam birao ni vreme ni mesto za iskazivanje istog. Lupi mi ćušku-dve, a nekad se do'vati i kaiša, pruta, muvopiča i svih ostalih pomagala zahvaljujući kojima ruka manje boli. Uglavnom je lemao po zadnjici, ali mu se češće dešavalo da promaši i udari po onoj drugoj, suprotnoj strani – glavi. Imam posledice – zanosim malo ulevo. Kad se bolje setim, mene su tukli svi koji su stigli, svi kojima se ukazala prilika za tim rajskim delom. Zaluđeni religijskim dogmama, ja sam uvek izvlačio deblji kraj, pa i kad bih se ispolivao mlekom jer su mi prepunili šolju. 

Ali, ne mogu reći da se žalim. Nije da vučem neke traume iz detinjstva. (To je, valjda, zato što sam od malih nogu naučio da prihvatam sudbinu onakvu kakvu mi drugi kroje, iako misleći da sam ipak samo ja odgovoran za nju.) Nisam besan na oca iako bih, možda, trebao da budem. Nekako smatram da je to ipak bila njegova dužnost. Dužnost samohranog roditelja. Nepedagoga. Jedini roditelj koji iz najbolje namere tako postupa sa svojim detetom. Ja sam ga, kažem vam, prihvatio takvog kakav jeste. I babu i dedu. Čak i tetku, večitu neudavaču, koja je živela na naš račun. Nju, kad bolje razmislim, i nisam nešto voleo. Nikad mi nije kupovala poklone za rođendan jer nikad nije imala para. Osim za „Drinu“ bez filtera.

Nisam vam pričao o mojoj majci. Pa, nisu ni meni. Sve što sam (na)čuo jeste da je umrla od tuberkuloze kad sam imao nešto manje od godinu dana i da me je volela. Sad je, kako kažu, na nebu i dobro me čuva. Uvek me je interesovalo da li je bodrila tatu da me onako i onoliko mlati. Živim s uverenjem da je bila dobra žena i da je sad na boljem mestu na kojem uživa i za mene.

Ja sam ateista. Od svoje osamnaeste godine. Tačnije, od svog osamnaestog rođendana kad su mi čestitali punoletstvo rečima: „Sad si sam svoj čovek. Radi šta hoćeš. Veruj u šta hoćeš. Ali da znaš, pedera ne primamo u kuću!“ I, tako sam se odlučio da ne verujem u hrišćanske idiotarije (javno), ali i da ne budem homoseksualac jer ko zna kada će mi i tata-Bič-božji zatrebati u životu. (Čudni su putevi Gospodnji, je l'?)

Zaboravio sam da kažem. Imam 25 godina. Živim sam u letnjoj kujni iza kuće u kojoj su još uvek moj tata, tetka i njihovi roditelji. Nemam devojku. Radim kao građevinski radnik; plata niije velika, ali je još manja kad pola dam za „stanarinu“, prašak za veš, skuvan ručak i vodu koju potrošim usled, najdražeg mi, tuširanja. Sve u svemu, nije mi loše, samo mi nije (ni) dobro. Završio sam neku lokalnu srednju školi. Od daljeg obrazovanja sam dobio papir A-četiri formata sa ručno ispisanim naslovom „DIPLOMA“ i rečima: „Čestitam, sine! Ovo da uramiš i da se zaposliš. Ne tuguj, isto bi bilo i da si završio faLkutete, samo bi ovaj papir bio nešto kvalitetniji i mnogo skuplji.“ Možda je i imao pravo. Nikad neću znati.

Najbolji drugar mi je Davor. Znamo se još iz predškolskih dana. Nas su u školi uvek svrstavali u nesvrstane. Niko nam nije odgovarao i nikome nismo odgovarali. A nismo bili štreberi. Jednostavno se tako poklopilo. Elem, mogao bih reći da smo sušta suprotnost, Davor i ja. Ali eto, uklopismo se kako treba i sad trajemo. (Ok, sad sam sam sebi zvučao kao „peder“.) Družimo se često. A viđamo još češće jer, eto, radimo zajedno. On tovari, a ja šaljem dalje. Ni on nema devojku pa imamo iste momente paćenja. Da, rekao sam da smo različiti. Pa, evo... On je živahan, ja sam mirniji, uvek obazriv (da ne bih dobio po...); on voli da se nabacuje devojkama iako je svestan činjenice da nema nikakve šanse, naročito kad je sa mnom, jer sam lepši od njega (naučno dokazano). On voli horore, ja još uvek glupave tinejdžerske filmove. On mrzi da čita, a meni se još i proturi koje slovo u slobodno vreme. On je plav, ja sam crn. On je debeo, ja sam manje debeo. I tako dalje. E, da. On nema tatu, a mama mu je nabolja mama na svetu. Ponekad je i ja zovem mamom. Uvek mi je davala da jedem palačinke sa šlagom (iako slatko kvari zube).

Do sad sam imao jednu devojku. Ili dve, ako računamo jedno „vatanje“ (kojeg se ni ne sećam) sa nekom ribom na klupi ispred osnovne škole. Tako da, neka stoji da je jedna devojka bila u mom životu. Zvala se Darinka (mada se i dalje tako zove). Starija je od mene dva meseca i dva dana. Bilo je to pre tri godine i bili smo zajedno šest dana, tri sata i 28 minuta. A onda joj se (pravi) dečko vratio iz inostranstva. (Bio je na razmeni studenata čitav semestar. I, verovatno je bio veran...) Nije dugo trajalo, istina, ali sam za to vreme stekao nova iskustva. Znate koja... Sad kad je vidim na ulici, izbegavam poglede s njenim dečkom. Pravim dečkom.

Ne volim slatko (od silnih palačinki sa šlagom). Ali bih mogao da se davim u baklavama. Tako je ispalo... Ne volim kupus, papriku, pasulj i prezirem luk. Obožavam krastavce i paradajz. I to je, uglavnom, to.

Jednom sam se potukao. Nisam bio pijan, ali napadač jeste. Istripovao je da sam i njemu maknuo ribu, pa je hteo da me bije. I počeo on, vodio, vodio, vodio, a onda se ja setio nekih trikova od mog babe, do'vatio neku granu i krenuo da šibam. Otrčao je upišan. Publika je vrištala od smeha. Sve je to bilo u parku kod oronulog spomenika zaboravljenih boraca.

Planovi za budućnost...? Pa, voleo bih da se oženim, da imam decu (kojoj ću dozvoliti da budu deca) i svoju kuću koja bi bila daleko od mog detinjstva. I, voleo bih da upoznam svoju majku, ali za to sam sto posto siguran da je neostvarivo. Ostalo još i može da zaluta u moj život.

Pozdrav i letnje kuhinje; ul. Svetozara Miletića 32, zadnje dvorište A/1.