Jutarnja rosa hladno i nežno
mazi
naše bele ruže kraj ograde
u bašti,
ne sluteći da ih vreme nemilo
gazi
ili da, pak, žive samo u
mojoj mašti.
Prvi tračak Sunca svo
žbunje kosi
s namerom da ceo svemir
zgreje.
Al’ uprkos tome, vetar uporno
nosi
i sve dalje zviždi, sve se
jače smeje.
Mlada je ruža utonula u
poslednji san,
zagrljena suvom slamom što
šuška;
nije ni dočekala da završi
svoj dan,
dok kraj nje se širi neka
nova ruška.
Nestala je i, naravno, zaboravljena biće.
’Mesto nje neka nova ruža latice širi
u zoru i uz rosu hladno jutro sviće,
dok se dan uz prvo uvenuće ne smiri.
Ako mlada odem, baš ko sve
te ruže,
ako ne dočekam sutra, il’
sledeći dan.
Sećanje na me’ neće
trajati ništa duže -
uvek tako biva; ne pitajte
kako znam...
 |
| Foto: www.bellesprit.com |
