Smaku sveta, požuri!

Jutros su me probudili navijači FK „Vojvodine“ (ili, kako kažu, slaninari). Naježila sam se. Kao i svaki put kad vidim takvu masu koja ide ulicama i dernja se pevajući navijačke, patriotske ili neko-drugo-sranje pesme. Ne vidim poentu. Zar se samo na takav način (između ostalog) može iskazati svoje opredeljenje za nečim/nekim?

Sinoć sam bila na svirci „Atheist Rap“-a. Moja prva svirka. Generalno ne volim pank, ali eto... Novinarstvo (i žrtvovanje zbog nekoga...) me natera na razne poduhvate. Bilo je super. Zaista. Ali se desilo nešto, što se obično dešava na svirkama tog tipa – šutka! Koja je poenta toga?! Kao, ne možeš se super, ludo i nezaboravno provesti ako kroz nasilje ne izbaciš sav svoj adrenalin? Ne mogu da poredim šutku sa tučom, daleko od toga, ali, za mene je to vid fizičke grubosti koja u nekim situacijama može dovesti do ozbiljnijih i opasnijih situacija. Isto kao i oni navijači! Nje utakmica utakmica, ako se ne prebiju oni koji ne navijaju za „tvoj“ tim. Molim te!!!

Ne mogu da kažem da nisam imala ama baš nikakav osećaj u vezi sa ovogodišnjim izborima za predsednika (Republike) Srbije. Jednostavno se ne mešam u te stvari. Sve mi je jedno ko je na vlasti. Biće nam loše dok se mi sami ne promenimo na bolje. (A možda i grešim.) Sreća u Fejzbuk, a verujem i u Tviter, na kojem nemam nalog pa nemam pouzdane informacije (novinarski). Da nije mojih cenjenih (ne)virtuelnih prijatelja, ne bih znala šta se dešava kod nas i šire. Svi se izjašnjavaju samo kroz svoje statuse, pljuju se i bodre međusobno, a kladim se da dve trećine njih nema nikakvo pravo da reč prozbori na najaktuelniju temu jer – ni nisu izašli na glasanje. A, i ako jesu, izglupirali su se maksimalno i kao vrhunac svoje kreativnosti, uslikali su glasački listić i ponosno postavili sliku na svoje profile i internetske naloge. I sad čekaju ko će da pobedi na izborima „Sviđa mi se/Like it“. Najčudnije mi je od svega što od stotinak statusa koje sam pročitala, 98% njih kukumače što je Nikolić (čestitam mu bez obzira na sve) pobedio. I sad, ako uvažim imalo tu statistiku i kažem da je tolika većina naklonjenija Demokratama, kako to da su Naprednjaci pobedili? Zapravo, pardon! Pobednici su svi na ulicama, i kao jutrašnji navijači, vesele se pevajući naprednjačke, patriotke i ko zna još kakve pesme. Da, mašu i zastavama!

Ni ja nisam izašla da glasam. Zato sebi ni ne dozvoljavam da laprdam da sam „za“ ili „protiv“ nekoga ili, hm, nečega. Ali i te kako dozvoljavam da „neutralno“ komentarišem sve ovo što nam se zbiva.

Ivan non-stop ponavlja kako nas je Tadić ugrobario, a da će nas Nikolić sahraniti. Jedan njegov drugar, Zoran, je rekao kako ni jednom ni drugom ne bi dozvolio da mu čiste lišće u dvorištu. Dva drugara su odlučila da se ne vraćaju u Srbiju do 2017. dok Nikoliću ne prođe mandat. Itd, itd, itd,... I, ko je tu blesav?!

Činjenica jeste da sad samo treba da damo i tom Tomi šansu da se pokaže i dokaže. 2016. godine (koja nažalost [ili na svu sreću] i nije toliko daleko) ćemo videti koliko će uspeti da promeni stvari, a narod će biti taj koji će imati priliku da pokaže svoje (ne)zadovoljstvo. Ipak sad većina misli da „diplomac“ ume i može bolje, pa da vidimo! Srećno mu bilo. A sa Borisom ćemo se družiti „u nekom drugom filmu“.

Drugar Goran je jasno objasnio: „Svejedno mi je ko se neće boriti za moje interese!“

Večera u ćošku

Vratile smo se sa trčanja. Jubilarno treće veče. Sad godinu dana pauza – našalila se naša komšinica. Svoje noge ne osećam, Jelenine još manje. Kaže da i njene otkazuju.

Kako smo ušle u sobu, dočepala sam se stolice. Da odmorim malo.

A onda, Nešnal Džiografi uživo! Naš pauk Tomaš je opkolio muvu. Prvi put da smo ga Jelena i ja videle na delu. Prvo je navijala za njega, sad joj je žao muve. Njoj nismo dale ime. Nije se, srećom, dugo ni zadržala u sobi.

Prvo je zujala naokolo. I za to malo, koliko je izujala od našeg dolaska, već nam je išla na živce. Kroz glavu mi je prošlo nekoliko slika mog skakanja i lovljenja tog napornog insekta.

Kad ono – čudo.

U svom nepažljivom letu, zaputila se ka levom ćošku, tik iznad terasnih vrata. Baš tamo gde je Tomaš vredno pleo svoju mrežu već nedeljama. Naletela je na lepljiv zid protkan neprimetnim končićima paukove kreativnosti. U prvi mah je histerično pokušavala da se iščupa iz zamke, ali, kako su muve generalno glupe, ta misija joj, naravno, nije pošla od ruke.

Naš Tomaš, čije odrastanje pratimo od kad je bio majušna crna mrljica na plafonu, je, čini se, u prvi mah bio iznenađen; možda i uplašen; možda je zaspao a koprcanje muve ga je naglo probudilo. Najpre je razbacivao noge održavajući se na svom tlu, a onda... Onda je uvideo da muva neće pobeći i shvatio da je ta ista muva savršen obrok. Ili narednih nekoliko!

Sretno i ponosno se odšetao do gosta (ili gošće), odmerio ga i počeo da ga kotrlja obmotavajući ga svojom lovačkom izlučinom. Stao je. Odmakao se i osmotrio svoje delo. Izgleda da nije bio baš zadovoljan.

Jelena je uporno vikala kako ne veruje da se to dešava. Pa je rešila da ućuti poklopivši usta rukom. Stajala je ispod toga i geldala predstavu ko malo dete.

Tomaš se opet približio muvi, koja je i dalje davala znake života, i nastavio je sa „balsamovanjem“. I zaista, nakon nekoliko sekundi napornog rada, krajnji rezultat je izgledao kao mumija.

Odmakao se. Odmerio. Dajem ruku i da se zadovoljno nasmešio. A zatim zajašio hranu i rešio da odmori.

Mislim da mi je to bio prvi put da sam videla kako pauk priprema svoj ručak. U isto vreme sam bila i srećna i zatečena i zbunjena i, hm, tužna. Ipak ta muva nije ni stigla da mi išta konkretno skrivi. Ipak je mogla da završi napolje izletevši kroz vrata. A da sam se ja nešto pitala, njena egzistencija bi bila prosuta po papuči i u vidu fleke na plafonu.

„Ne verujem“, Jelena je opet rekla mahnuvši rukama i krenuvši ka prženim lignjama iz nekog kineskog restorana.

Trgnula se ispustivši poslednji dah. Muva.

Tomaš se sladi. Pa će na spavanje.

Ministarka blamova

Da je sasvim normalno imati ispade u životu, zbog kojih se nikome neće zasuziti oči od smeha, ljudima u mojoj okolini bi bilo poprilično dosadno. Naime, blamiranje je apsolutno moj fah! Ne biram ni vreme ni mesto.

Neke, pak, situacije bih trebala da zadržim za sebe, ali, onda vam neću priuštiti to zadovoljstvo da mi se rugate. A i u ostalom, nemam čega da se stidim. Osim same sebe. Ali, to i jeste draž te sebe same.

Ispričaću vam samo par svojih blamaža jer, nažalost, ne mogu da se setim mnogo njih. Verovatno sam se trudila da ih što pre zaboravim. Što mi je, izgleda, i uspe(va)lo.

Sećam se, bila sam prvi razred srednje škole. Zima – januar/februar. Druga smena u školi. Vraćanje kući po mraku i, u ovom slučaju, po ledu. Mesec-dva pre ove noći sam kupila neke čizme sa štiklicom (od pet-šest centimetara) i „špicastim“ vrhom (sad mi je to – fuj!). Putovala sam autobusom do Zrenjanina, u ovom slučaju, iz Zrenjanina za Žitište. Stigla sam na stanicu i krenula da izlazim iz autobusa. Ispred njega gužva (ljudi se vraćaju sa posla), u njemu gužva (đaci se vraćaju iz škole), a Lea rešila da se našali sa svojim životom. Izlazim ja, sva bitna, s upasanim pantalonama u čizmama (ne bi li se što više i bolje videle), držeći kišobran u ruci. Naravno, led, koji se prostirao gde god da kročiš, me je jedva dočekao. Prvo me je neslano naveo na opasno proklizavanje, a onda je nemilosrdno dočekao moju zadnjicu i pošteno je udario! Da pojasnim – prosula sam se na sred stanice pred svom tom masom!!! Naravno, svi pogledi su bili upreti u mene. Bar tako mislim, jer sam se ja trudila da nikoga ne pogledam u oči, je l'. Kondukterka je promolila glavu i upitala me da li sam dobro. Klimnula sam glavu i u'vatila šturu!

Sledeći put, kad sam se svečano obrukala, bilo je u Zrenjaninu, iste godine, ali leto, kada sam, takođe, izlazila iz autobusa. (Kad bolje razmislim, čini se da imam fetiš na izlaske iz busova pred mnogobrojnom publikom.) Elem, bio je avgust, topao i zamoran, a ja sam imala kosu do zakržljalog repa... Rešim ja, konačno, da se ošišam i da skratim sebi muke. Baš imam gustu kosu. A u tom periodu, sećam se, bila sam najmršavija; taman skinula lepe kile pa se malko falila. I, doteram se ja – obučem neku crveno-belu majicu uz telo, maslinastu suknju sa sitnim crvenim cvetićima i neke (i tada mi odvratne) papuče sa štiklicom i belim onim kaišem. Da, imala sam i crvenu torbicu. Sva se utonila, što je retkost. Nabila ja slušalice u uši (slušala sam, ne sećam se koju, muziku) i krenula, maćka, da izlazim iz busa u ZR-u. Dosta njih je bilo i ispred i iza mene. Svi su imali poprilično dobar pogled na cirkus koji sam, eto, rešila da priredim. Dakle, kako sam izlazila iz busa, na stepenicama sam uspela da skliznem i prokližem dva stepenika koja su mi ostala do sigurne zemlje. Kako sam sela na poslednji stepenik, moja dugačka suknja mi se podvukla između pete i papuče i kako sam nonšalantno krenula da ustanem, uspem da skinem suknju skoro do pola; dovoljno da mi se vide roze bokserice. Usput, slušalice su mi samo poispadale iz ušiju i obavile me, ne znam ni ja gde i kako. Jedna baba je htela da me podigne (za čim nije bilo potrebe jer sam to uradila sama brzinom munje), dok je neki čovek sažaljivo dobacio: „Klizave su te stepenice.“ Naravno, kako sam vratila suknju i slušalice na svoja mesta, napravila sam se kao da se ništa nije desilo, i odvrckala dalje.

Naredni blam je bio manje smešan. Evo šta se desilo. Po završetku drugog srednjeg, preko leta sam radila na benzinskoj pupmi u jednom selu moje opštine. Ribala sam šajbne. („Hoćeš da ti operem šajbnu?“) Jednog dana, došao je neki čovek sa sinom u starijem modelu pik-apa (tip auta, čini mi se da se tako kaže i piše). Ja sam autu prišla sa suvozačeve strane i postavila vozaču ono pitanje, dok je čovek bio kod auta ali sa druge strane (te mu nisam videla telo od pupka pa nadole). Rekao mi je da mogu i ja sam prionula na posao. Nisam ni obraćala pažnju na tog lika koji je krenuo ka „kućici“ u kojoj je plaćao benzin ili šta je već natočio. Dok se vraćao, ja sam mu bila okrenuta leđima i opet kad sam ga ugledala, bio je s druge strane automobila, te mu ponovo nisam videla isti deo tela. Međutim, videla sam da skakuće, kao da šepa na jednoj nozi dok je išao ka vratima. I ja tu, najiskrenije, mu postavim pitanje: „Boli Vas noga?“, na konto toga što tako čudno hoda. A on mi je, čovek, kaz'o: „Ja nemam jednu nogu.“ [...] Zamislite mog šoka! Čini mi se da sam samo uspela da neprijatno izbečim oči i promumlam da mi je žao! A zaista sam imala najbolju nameru jer, ZAISTA, nisam videla da čovek skakuće jer je invalid – nisam imala priliku. Došlo mi je da plačem od muke i sline neprijatnosti. Još da pomisli kako ga zajebavam! Idi, molim te. Od tad, dobro sve osmotrim, a onda se brinem da li je sve u redu... Strašno.

Od ove situacije do sledeće, prošle su dobre četiri godine. Sigurno ne bez blamiranja, ali ja ih se, majke mi, ne sećam.

Pre nedelju-dve, bila sam sa bratom, mamom i maminom mamom na prvomajskom putovanju u Nemačku. Tura – razgledanje dvoraca Ludviga II Bavarskog. Jedan dan u Salzburgu (u odlasku), tri noćenja u Minhenu (jedan ceo dan individualno šetanje gradom), a u povratku odlazak na neko jezero (manje važno). Akcenat je na individualnoj šetnji Minhenom. Uvertira: veče pre smo stugli u hotel i mama nas je naterala da popijemo neki „Kirko“ (čini mi se) čaj koji ti olakšava kakenje, da se tako izrazim. Čaj je ogavan, naravno, i samo kod mene nije delovao; a zezali su me kako sam ja najviše jela, što nije istina! Svo troje su, koliko to veče, odradili „Kirko“ posao, samo ja nisam. Ni sledećeg jutra! I, krenusmo mi do grada, obiđosmo rodnu palatu tog Ludviga II, a zatim panoramsko razgledanje Minhena, gde smo oko tri-četiri poslepodne dobili slobodno za samostalno razgledanje i švrćkanje. Sve je bilo super, iako mi se grad generalno ne sviđa, do nekih šest sati, kad smo u samom centru, unutar (valjda nekadašnje) gradske kuće na glavnom trgu, seli za nekim stolom (bez babe) i rešili da tu provedemo vreme dok se ne nađemo sa vodičima koji nas vode na večeru (ne o njihovom trošku, naravno). Kad, krene meni nešto da vršlja po stomaku... Creva rade ko nenormalna. Tek tako, bez ikakve dozvole. Snimim ja, na 20 metara je javni WC. Super! Sad ću ja da vidim šta moj stomak u stvari želi. A postaje sve hitnije i hitnije. Ako razumete šta hoću da kažem... Upadam ja unutra, dajem baba-seri 50 centi, pronalazim ženski deo, izaberem najudaljeniju kabinu i... E sad, zamislite ovako – ogroman toalet; u njemu ste samo vi i ona sirota žena; vaši izdisaji odzvanjaju; a onda... onda čujete sopstveni „Kirkov“ nalet „PODFSPAFJASFJOPWFPOHDSAFPFUWQPFPPFPPFP“-a koji je trajao 20-ak sekundi plus eho od 30-ak sekundi, dakle, skoro minut. [!!!] I... nastavim ja još malo da posedim, čekajući da se „prašina“ slegne i da skupim hrabrost da napustim tu nesretnu WC kabinu i suočim se sa bakicom. Izlazim, napokon, i mislim se – ko zna čega se sve ona naslušala, namirisala, možda i nagledala, ja verovatno nisam najgora, a i, sad me vidi i nikada više (tešim se). Perem ruke i vidim nema je u blizini. Reko, sad ću uspeti neprimetno da zbrišem. Kad, kako sam krenula da izlazim, nailazi ona i dovikuje mi „Goodbye!“ O, čoveče! Dala sam pola evra da ne bih posle smela ženu da pogledam u oči.

I tako, ispričah vam svoje, nadam se, najveće blamove kojih se sećam. Da li su vam neki smešni ili ne, to je samo vaša stvar, a moja je bila da olakšam sebi dušu i napravim mesta za nove doživljaje...

Sve je to život. Jedna velika komendija, rekla bih...

Eh, da mi/mu/nam je...

E, dobro... Ovo je početak još jednog (nažalost letnjeg) maja. Od samog starta dešavaju se neke stvari koje ne mare da li su poželjne ili ne. Tipično kod nas, da ne kažem Srba.

Vratila sam se iz Nemačke (Minhena), ali to spominjem tek onako, usput. Bilo je ok. Dvorci Ludviga II Bavarskog (nekadašnjeg kralja Bavarske, dela današnje Nemačke) su, kao što se očekuje, prezlaćeni, preokićeni, prebogati, precvetni, prefontanirani i svašta još na „pre“. Sve u svemu, tipičan odraz mladog sanjara sa brdom para. Naravno, skoro ni u jednom dvorcu nije proveo nijednu noć, a danas su sve te njegove spavaće sobe, samo turistička atrakcija na kojoj se oho-hoj zarađuje. Kad bi on sad znao to...

U suštini, mene ne oduševljavaju takve stvari. Eto.

U Novom Sadu, pak, svašta novo.

Najpre, sinoć (od sutra – „pre neko veče“) smo imali tu čast (doduše, kako za koga) da pevamo sa Dorđem Đokom Balaševićem. Verujem da je najbitnije to da je „upad“ na koncert bio za Dž (a opet, i to sve zavisi kako ko i na to gleda). Meni je to, priznajem, bio prvi odlazak na njegov koncert. Sećam se, sad već davne 2000. godine (taman kad se navršila 1999.), za svoj osmi rođendan sam od roditelja dobila mini-liniju i nekoliko CD-ova. Među njima je bio Balaševićev „Devedesete“. (Omiljena mi je bila pesma „Lege'da o Gedi gluperdi“. Objašnjeno mi je bilo ko je bio taj čika Geda, ali, meni se sviđala ta pesma zbog svih onih ljudi koji su pevali u njoj.) Elem, meni je sinoć (te večeri) bilo fino. Mislim da nikada nisam videla toliko ljudi u centru grada, tik ispred Gradske kuće na Trgu slobode. A to je zato što nikad nisam ni imala takvu priliku. Možete o Đoletu da pričate šta god hoćete – i da je ovakav i onakav – ali da je majstor  u svom poslu, to ne možete da osporite. Razumem i da se nekima ne sviđa ta muzika, ali ipak, čovek je genije. A to, ko je njemu platio da on peva, to me apsolutno ne zanima! To ne karakteriše ni mene, ni vas, a možda ni njega toliko. Ali, da neki umetnik doživi da nekoliko hiljada (generacijski i orijentisano različitih) ljudi peva njegove pesme...!!! Ne mogu ni da završim rečenicu. Mislim da je Novi Sad baš tog petog maja doživeo veličanstven trenutak u svojoj karijeri. Hvala mu na tome.

Nego, da se pohvalim (ako se time, uopšte, treba hvaliti, al' 'ajde), danas sam izašla na svoje prvo glasanje. Mhm! I, neću vam reći kome sam dala svoj cenjeni glas (buahahaha!). Reći ću vam da mi je sve to jako smešno i apsurdno. Ali, baš baš. (Čoveče, ona predizborna tišina – kako je to čudna i neopisiva pojava. Da li postoji mogućnost da non-stop bude ta neka tišina kada je u pitanju politika?) Sve u svemu, ko god da pobedi, pffff, biće nam manje-više isto. I dalje će jedni da kukaju za ovim, drugi za onim, neki za nekim tamo svojim, ali mislim da većina stalno kuka i da će nastaviće da kuka za Titom. A on je neko čije ime nikad nećemo moći da zaokružimo na jednom od onih šarenih papira. (Da, ne zna se koji je veći, duži i lepše boje.)

U međuvremenu sam imala i kriznu situaciju, malko sam tugovala, ali ni to nije bitno. Takav period naišao. (Baš vala!) Radovi na putevima, javnim objektima i sl. će biti obustavljeni, koliko od sutra (je l'?). Đole nam neće pevati narednih 12 godina. Izbori su, „nadajmo se“, 2014. Ivan riba šerpu koja vonja na plesnjavo (kako on kaže) nasuvo s krompirom...

Kažem vam, svašta se novo dešava ovde u Novom(-e) nam Sadu.

A ja ću sad da pravim/pečem pomfrit.

Da ispadnem fer, ko god da pobedi na ovim izborima – čestitam. („Ako nešto zezne, razbiću mu guzicu!!!“)