Šugarmen je pronađen

   Muzičar koji je 70-ih godina prošlog veka svirao u detroitskom zadimljenom lokalu leđima okrenut publici, nekoliko godina kasnije je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Saseks rekords; u Americi nije prodao ni deset primeraka svog prvog albuma, a u Južnoj Africi je osvojio milionsku publiku koja praktično nije znala ništa o njemu! Misterija po imenu samo Rodrigez (Rodriguez) je kod svojih fanova stvarala divljenje i nerazmernu znatiželju o tome ko se krije iza tog imena i tamnih naočara; odakle dolazi folk-rok muzičar meksičkog imena i indijanskog izgleda; zašto se spalio na svom koncertu, ili, možda, pucao sebi u glavu; zašto nijedne novine ne pišu o njemu, niti su ikad pisale?!

   Razrešenje ove zagonetke je postalo cilj mnogih južnoafričkih novinara, muzičara, pa i omladine koja je Rodrigezove pesme koristila kao himne za svoje proteste protiv aparthejda. Ali, najdalje, čak do samog kraja su stigli samo Štefen „Šugar“ Sigermen (Stephen „Sugar“ Segerman), koji je tada radio u zlatari, i Kreg Bartolomej Stridom (Craig Bartholomew Strydom), muzički novinar, inače, obojica iz Južne Afrike. Njihova nezavisna „istraživanja“ su se udružila krajem 90-ih, da bi u februaru ove godine izašao i film „Tražeći Šećernog čoveka“ („Searching form Shugar man“) baziran na njihovoj priči, u režiji Malika Benđelola (Malik Bendjelloul), švedskog režisera i glumca.

   Naime, ovaj dokumentarac zasluženo nosi osvojene titule za najbolji dokumentarni film 2013. godine (među kojima je i nagrada Oskar). U njemu se na samom početku postavlja jedna enigma koja gledaocu drži pažnju do samog kraja, kada ona biva razrešena. Sagovornici su mnogi saradnici, poznavaoci i članovi Rodrigezove porodice, koji sa svojim zanimljivim pričama otkrivaju još zanimljivije detalje iz umetnikovog života. Života koji traje mnogo duže nego što se mislilo, što potvrđuje i sam muzičar koji se pojavljuje tek u drugoj polovini filma. 

   Siksta (Sixto) Rodrigeza mnogi muzički kritičari porede sa Bobom Dilanom (Bob Dylan) i Džimijem Hendriksom (Jimi Hendrix) ali nikako ne mogu da dokuče zašto se ipak razlikovao od njih; zašto nije postao popularan u Americi?! Dokumentarac prikazuje upravo to – kako je u SAD-u živeo bezrazložno napušten od javnosti, dok je južnoafrička javnost živela uzdižući samo njega, a da on to nije ni znao. U rodnom mestu je „publika“ bila njegova misterija, a s druge strane Atlanskog okeana, Rodrigez je bio misterija za tamošnju publiku.

   Ono što, možda, ostavlja najveći utisak u filmu i o životu ovog intrigantnog kantautora, jeste činjenica da nije mogao da promeni svet kad je to hteo, ali da se ni on nije promenio kada je kasnije isti taj svet hteo da promeni njega. Iako je održao nekoliko stotina koncerata po Južnoj Africi, po povratku u Detroit je nastavio sa fizikalisanjem, životom u istoj, sve oronulijoj kući; svoje ćerke je i dalje učio umetnošću, muzikom, jednakošću među ljudima i davao im veći deo zarade. A o svemu tome, i više, su u „potrazi za Šugar menom“ govorili i muzičari i producenti Denis Kofi (Dennis Coffey), Majk Teodor (Mike Theodore) i Stiv Roland (Steve Rowland), muzičar Vilem Moler (Willem Möller), pa i zidar Džerom Fereti (Jerome Ferretti) kao i mnogi drugi.

   U svakom slučaju, bili ljubitelji američkog folka i psihodeličnog roka, ili ne, priča o Sekstou Rodrigezu skockana u dugometražni dokumentarac je svakako vredna pažnje, kao i najboljih kritika.

Teško je smisliti pravi naslov...

  Večite rasprave, večita razdvajanja, večita vređanja i večita umiranja.

  Izgleda da, sve što je ružno traje večno. Sve što je lepo prođe u sekundi, a često nismo ni svesni da je išta lepo i bilo.

  Uvek smo nezadovoljni, uvek smo neraspoloženi, uvek smo umorni i lenji, uvek nečiji neprijatelji.

  Izgleda da, sve što nas čini lošim se dešava uvek. Sve što je lepo na tren nas ukrasi, a često, veoma često, to ne umemo da iskoristimo na pravi način.

  Propuštamo život. Bakćemo se onim što nas navodno ne zanima.

  Propuštamo ljubav. Bavimo se mržnjom i zavišću prema osobama koje nas navodno ne dotiču.

  Propuštamo smeh. Obliveni smo mrštenjem, durenjem zbog kiše koju navodno ne volimo, a rado bi smo trčali po njoj; zbog nestanka struje jer mislimo da će svet propasti bez pola sata fejsa, Farme, prazne baterije na telefonu; zbog preslanog pečenja jer, eto, baš svi imaju priliku da jedu kakvo-takvo pečenje!

  Zaglavljeni smo, daleko, daleko, u prošlosti. 

  Borimo se da opravdamo i ispravimo tuđe greške koje su davno napravljene, a nismo ni svesni da time mi pravimo grešku. Gubimo energiju koju bismo trebali da usmerimo na sadašnjost, na bolju budućnost. Jer, šta je sa sutra? Prekosutra? Danom posle prekosutra? Kada se o tome brinuti? Juče?

  Kada ćemo lepo živeti ako se sada ne borimo za to?

  Kada ćemo voleti ako se odmah ne borimo za to?

  Kada ćemo se smejati ako se ne borimo za to?

  Kada ćemo se... kada ćemo se grliti, ljubiti, radovati, pomagati, zabavljati,... ako se svakog trenutka ne borimo za to? Ako živimo u juče. Za juče. Za Isusa ili Muhameda, za Sever ili Jug, za Tita ili Dražu, za Demokrate ili Naprednjake, za Cecu ili Peperse, za gejeve ili strejtere, za crno ili belo, za... 

  Tako nam lako promiče smisao života...

  Tako lako postajemo najprimitivnije ljudsko biće zaglavljeno u modernoj odeći koja će sutra postati „old fashion“...

  Tako lako izgubi značaj sve što radimo, a postane teret ono što ne radimo...

  Tako je lako...             

  Ili teže?

Groznica svake večeri

Pravim se da spavam.

Svaki put posle izlaska lupka, bode o ulazna vrata trudeći se da ubaci ključ u bravu i otključa.

Grubo otvara vrata koja lupaju o orman sa obućom. Svetlo iz hodnika bljesne u naš ali mu to ne pomaže u pronalaženju istih koja bi da zatvori. Onda se svetlo ugasi, a on počne da psuje.

Kada, konačno, uspe da ih zatvori, naravno, uz najbučniji tresak, „zabrinut“ zbog buke dobaci: „A, jebem ti!“ To je umesto: „Izvini ako sam te probudio.“

I onda počne da se tetura po stanu pokušavajući da se izuje. Prvo lupne prva cipela ovde, pa druga tamo negde... Skida šuškavu jaknu koju kači, ali ona spada, a on ne mari. Ni ne zna.

Kreće ka kupatilu. Razvaljuje vrata, pali svetlo i samo što ne počne da vrišti. Suzdržava se i  mumla. Samo se psovke i groktanje razaznaju.

Mokri otvorenih vrata, ne pere ruke, gasi svetlo, izlazi i svlači ostatke odeće gde stigne. Ponekad udari o sto što se obavezno završi dernjavom. Tada moram da se „probudim“.

Sklanja jorgan sa njegovog dela kreveta i bez ikakvog nameštanja uranja.

Jedna ruka mu visi s kreveta.

Lice mu je izgubljeno u jastuku, ali se oseti vonj miksa alkohola koje je sručio u sebe.

Nešto govori. Nikad ne znam šta.

A onda ućuti.

I nastavi da bazdi...

Više se ne pravim da spavam.

Jer ne spavam...

Ispovest (mog) detinjstva

    -Hoću da idem dole! Sad su svi napolju!

-Moraš da sačekaš da ti se osuši lak na noktima.

-Ali, tada će svi otići kući...

-Izaći će opet kasnije, sigurno.

-A šta ako ne izađu? Biću sama.

Bilo je to, na raspustu pred polazak u predškolsku. Mama se, kao po običaju, igrala sa mnom; sa mojom kosom, noktima,... Sedele smo u kuhinji gde mi je raznim lakovima šarala kratke, dečije noktiće na rukama, dok se od napolju čula graja mojih komšija s kojima sam se družila. Nisam mogla da zamislim dan bez njih.

Tu su bili Mića, moj mlađi (ni sama ne znam kako) brat iz zgrade, vršnjakinja Jelena, njen stariji rođeni brat Jovan (živeli su do našeg stana), Mića, Jovanov vršnjak (ako se dobro sećam) koji je živeo u zgradi do naše i Danijel (strašno mi se sviđao, ali nije to znao), iz susedne ulice koji je sa Jovanom išao u razred. Mi smo bili, takoreći, tim. Družina.

Iako su njih trojica stariji od nas 3-4 godine, to im nikako nije bila prepreka da se igraju žmurki, jure i ostalih ludorija (policajaca i zatvorenika, pravili smo i „kolibe“) sa nama „klincima“.

Moja najbolja drugarica, Marijana – s njom sam išla u zabavište, a znale smo se i od ranije... Nekako se nismo podnosile ali i nismo mogle a da se ne družimo. Čupale bismo se za kosu, a onda grlile i ljubile. Svađale bismo se, a onda se igrale Barbikama kao da se ništa nije desilo. U zabavištu smo svako malo išle u ćošak. Oh, kako se sećam svih ćoškova te, sad već oronule zgrade...

Sećam se, jednog poslepodneva se okupilo nas dvadesetak. Moji drugari iz komšiluka, moji roditelji, još po nečiji roditelji, jedan čovek kojem sam zaboravila ime (uvek mi je bio nekako strašan, ali i interesantan; umro je pre par godina) i svi smo stali u krug na travnjaku tik do trotoara, između zgrada, i sa mojom šarenom balonjarom, igrali odbojku!

Imala sam simpatiju u zabavištu, Oskara. Stalno sam mu crtala koještarije (sećam se kako je nas osmoro u odgovarajućim „uniformama“ umetnički klizalo i Oskar i ja smo, naravno, bili par). Bili smo nerazdvojni kada sam mu bila devojka. Sedela sam mu u krilu i on bi me „čuvao“ od Marijane koja me je zadirkivala i nervirala...

Jednom sam, čak, bila u ogromnoj dilemi. Nisam znala šta da radim! Moja vaspitačica Jelica je jednog dana dovela svog starijeg sina kod nas u školicu i on se meni svideo. Sve vreme sam se motala oko njega trudeći se da Oskar to ne primeti... Strašno!

Onda sam krenula u osnovnu školu „Miloš Crnjanski“. Tamo sam upoznala nove drugare i, budući da sam krenula s godinu dana starijom generacijom, svoje vršnjake iz zabavišta sam retko viđala.

Tada mi je najbolja drugarica bila Dragana, najbolji drugar Mihalj, a dečko koji mi se sviđao i s kojim sam sedela u klupi, Slobodan.

Međutim, sa njima nisam imala toliko uzbudljivo i zanimljivo druženje jer smo već u drugom polugodištu bili razdvojeni zbog bombardovanja. Sećam se da sam sa Draganom išla kod učiteljice Dragane na časove kako bismo završile prvi razred „regularno“.

A onda su počela kojekakva s***a!

Iz S. Itebeja sam prešla u Žitište zbog maminog posla. Čitava selibda je bila lagana; prenosili smo stvari kod omike (mamine mame gde smo u početku živeli), a da nisam ni slutila šta me/nas čeka. Svaki put bi bilo:

-Ponesi samo ono što ti je najpotrebnije od igračaka i stvarčica.

U svoj ranac bih trpala plišane mede, Barbike, marame od kojih sam pravila „šator“, sveske i olovke, obavezno jastučić za spavanje,... I sve ređe sam se vraćala u zgradu u kojoj sam bila do te '99.

Jednog dana mi je samo rečeno da mi je zabranjen prilaz zgradi, a kamoli ulazak.

Dugo se krilo od mene da su nam provalili u stan. Postoje snimci koji su napravljeni kako bi moji imali dokaz i valjda podsetnik o svemu što se desilo. Ja ih nikad nisam pogledala iako sam znala gde se nalazila kaseta...

Izgubila sam skoro svaki kontakt sa svojim drugarima jer, naravno, tada nije bilo mobilnih telefona, a kamoli Interneta. Mnogo sam patila. I danas sebe često uhvatim kako sa suzama u očima razmišljam o njima i o tom periodu.

Onda sam krenula u drugi razred osnovne škole „Sveti Sava“. Sasvim nova lica, nova učiteljica, nova škola,...

Svoj prvi rođendan u Žitištu sam proslavila sa petoro ljudi iako sam pozvala njih 30, celo odelenje i još neku decu novih „porodičnih prijatelja“. Međutim, kako je taj rođendan (kao i svi prethodni u Itebeju) prošao u nezaboravnoj zabavi, vatrometu, dečijem šampanjcu i sličnim stvarima, već sledeće godine su se pojavili skoro svi pozvani i još su dovodili rođake iz drugih mesta...

Moj najbolji drugar, Draža, se družio sa mnom, verujem, samo zato što su njegov tata i moja mama išli zajedno u osnovnu; pa, kao, da nastavimo tradiciju, šta li... Nisam imala najbolju drugaricu. Zapravo, nisam imala nikakvu drugaricu...

Svi su bili, hm, zajedljivi, neprijateljski nastrojeni prema meni. Zadirkivali su me kako su stigli. Bila su dva dečaka koja su me najviše „mučila“ - Božo i Galić. Lomili su mi šnale, rajfove, žvalavili (bukvalno) pernicu, bacali mi stvari u đubre i sl. Svakog dana sam se vraćala kući uplakana...

Ako nisu oni bili krivi za to, onda su bile „glavne“ devojčice u odeljenju koje su vodile evidenciju ko šta radi na odmoru. Sećam se, za jednim stolom je sedelo njih 5-6 i motrile su na ostale šta rade. Bilo nam je zabranjeno da izlazimo iz učionice i da u njoj skačemo kako ne bismo dizali prašinu. Neki dečaci su se jurcali između stolova, neke su se igrale lastiša, a ja sam sedela sama posmatrajući tu gužvu. Bio je odmor i nisam imala obavezu ikoga da pitam da li smem da pijem vode. Ustala sam, otišla do česme i samo čula:

-Lea, dobila si minus!

A onda smeh! Čak i one devojčice i dečaci koji su primećivali tu surovost, nisu stajali (bar ne javno) na moju stranu jer su znali da im to neće ići u prilog i da će biti odbačeni od vladajuće nekolicine koju, ipak, znaju duže.

Na roditeljskim sastancima sam proglašavana za najnemirniju devojčicu; imala sam nekoliko crvenih zvezdica (više i od većine dečaka; svaka se dobije na tri minusa). Učiteljica Sneška je opravdavala te rezultate govorivši da se sa dečacima pljujem po hodnicima. PljUJEM!!!

Tabela sa zelenim, žutim i crvenim zvezdicama je stajala iznad table, redovno se popunjavala, a mene je svakodnevno podsećala da mrzim sve te ljude i činjenicu da sam zarobljena u ovom odvratnom mestu. Čak sam na vratima svoje sobe imala dva spiska – jedan je bio sa imenima mojih starih drugara (ne samo onih iz odeljenja) i iscrtanim srcima i rečima „nedostaju mi“, „volim ih“, „želim da se vratim“; na drugom spisku su bila imena osoba s kojima sam išla narednih sedam godina u razred, naravno sa svim mogućim znacima mržnje koje sam mogla da smislim, a kojih nije bilo baš mnogo...

Vreme je prolazilo i polako sam se navikavala na takav život. Manje su me doticale stvari koje bi me ranije obavezno rasplakale, i dozvolila sam sebi da se čak i suprotstavim pa bih nekad prošla još gore!

Ono što mi je posebno ostavilo traga u tom tužnom delu moje memorije, jeste jedan događaj koji se ponavljao skoro svakog raspusta. Odlazila sam u Banatsku ulicu u kojoj je živelo nekoliko mojih „drugara“ iz odelenja, koje je imalo svoje društvo iz komšiluka. Manje-više se sa nekima i moglo poigrati... Međutim, oni su često igrali Remi. Kada sam pohvatala pravila, ne bi li bar malo igrala sa njima, dobrovoljno sam pomagala nekima u nadi da će me pustiti da bar jednu partiju odigram samostalno. Ali – to nisam doživela; nikada! Onda bih otišla kući, zavukla se u svoju sobu, uzela svoj dvošpil karata, promešala ih i podelila sebi i svojim zamišljenim protivnicima. Igrala sam svačije poteze, a usput bih ćaskala sa njima kao da su zaista tu neki ljudi. Vodila sam tabelu sa bodovima, i naravno, nisam uvek pobeđivala.

Kako bih što manje osetila tu neprijateljsku i samačku atmosferu, često bismo Miki (brat), tata i ja otišli na igralište preko puta kuće u kojoj smo živeli (kao podstanari) i igrali se došutirke. Ili bismo svo četvoro putovali.

Svake nedelje, bar prvih godina, ako se ne varam, smo išli u Itebej na nedeljni ručak kod babe i dede. Naravno, nisam imala priliku da se družim sa starim drugarima, ali bih se obradovala, a onda neizmerno rastužila kada bih videla svoju družinu kako se igra bez mene na onom travnjaku između zgrada...

Najviše bi me pogodila sentimentalsnost nedeljom uveče. Ili svaki put kada bi se okupala i sela na krevet da sušim kosu. Tada sam se osećala snuždeno jer su me takvi momenti (neobično, znam) vezivali za srećni deo mog detinjstva – pred spavanje se okupaš, legneš, a onda od ujutru si ponovo sa svima koje voliš i koji te vole. U Žitištu bih u takvim trenucima plakala i želela da sutrašnji dan ne osvane; bar ne tu.

Takođe, kada bismo se „igrali“ pitalica (ili kako se to zove), mesta u kojima sam želela da živim su bila Njujork, London, Pariz i Itebej. Naravno, svaki put bi usledilo podrugljivo „ha-ha-ha“. A nikad se nisu ustručavali da prokomentarišu i isprave moj „itebejski naglasak“ koji im je bio smešan i neshvatljiv.

Na takmičenjima, kada bi me prozivali da dobijem neku nagradu (uglavnom iz skoka u dalj), iz „publike“ bi se na moje prezime „Radlovački“ čulo „liže dupe mački“.

U osmom razredu sam se potukla sa jednom devojkom iz razreda (duga priča, tako da neću u detalje), na maloj maturi jedina nisam prozvana da primim diplomu iz fizičkog vaspitanja (zbog raznih uspeha na takmičenjima iz atletike), a tada smo svi dobijali neke diplome. A pritom su me „drugari“ napljuvali i iskritikovali što sam došla u starkama.

Ipak, u celoj toj crnini, od petog do osmog razreda sam se družila, intenzivnije sa dve osobe – Dejanom i Čedom. Sa njima bih išla svakog petka na pecanje na Begej. Jednom su našli neka tri bačena kučeta kojima smo napravili „dom“ u nekom šipražju i svakodnevno im odnosili mleko i hleb. Takođe, kadgod je nešto trebalo, išla sam kod Dejana da mu pomažem oko domaćeg ili bilo čega što se ticalo škole. Iskreno, moj život ove su učinili lakšim i lepšim. I, hvala im na tome!

Kako to obično biva, posle osnovne škole se okreće novi list i počinje sasvim drugačija priča. Moja je, naizgled, bila daleko od osoba s kojima sam išla sedam godina u školu, i još dalje od onih osoba s kojima sam svakodnevno delila divne trenutke do te proklete '99.

Upoznala sam nove ljude, nove stvari u životu. Povremeno bi se na najgori mogući način pojavili i ubacili oni likovi koji su mi zagorčali život u Žitištu. Ali, i to bi prošlo; nekako lakše jer sam imala podršku od nekih drugih osoba koje su mi u tom periodu mnogo značile.

Priču završavam sa „zvaničnim“ završetkom detinjstva, iako smatram da ono ne prestaje dokle god se ti tako osećaš. Osamnaesti rođendan kod Čede. U diskoteci učiteljice Sneške je slavio punoletstvo. Bilo je mnogo ljudi. Ja sam otišla sa jedinom osobom sa kojom sam se intenzivno družila u Žitištu (i jedini sa kojim se i danas družim) – Acom, komšijom. 

Stajali smo uz neki zid posmatrajući masu koja je skakala uz stari rok. Pili smo pivo, pa belo vino, pa crno vino jer sve brzo nestajalo. Odjednom sam primetila kako mi s vremena na vreme nešto pada na noge. To su bili delovi kiflica i mini-pica koje su, zatim, letele ka mojoj i, nadam se nehotice, Acinoj glavi. Metar-dva od nas, za stolom su stajale, sad već devojke, koje su me ranije gađale onim minusima u školi, a sada pecivom koje nisu one kupile. Ubrzo smo se pokupili i otišli.

Čak i sad, posle skoro osam godina nakon intenzivnog pakla u „Svetom Savi“, naježim se kada treba da se mimoiđem sa nekim od tih likova; jer, nikad ne znam kada će mi opet (kao što je to bilo skoro) na ulici doviknuti „Majmune!“ ili uraditi bilo šta da me ponize i iznerviraju. I dan-danas me uhvati tuga, pa čak i suze, kada pomislim na bezbrižno detinjstvo koje je surovo prekinuto.

Često obećam samoj sebi da se tako nešto neće desiti mom detetu (ili deci), iako sam svesna da neću moći uvek da utičem na to. Da sam pogrešnije i ja vaspitavana, ne bi mi se dešavale ovakve stvari (npr. bila sam autsajder jer na ekskurzijama nisam krala, u petom osnovne nisam smela da ostanem na turniru ili na centru duže od 12h uveče i sl.). A najviše me je strah kako da objasnim tom (svom) detetu da neke stvari nisu u redu, iako ih većina praktikuje? Kako li je to meni mama objašnjavala kad sam u tim trenucima ipak osećala „mržnju“ prema njoj zbog toga?!

Ne znam...

Strah me je.

Tužna sam.

Srećna sam. Ipak je i to bila odlična, ali bolna lekcija, zar ne?!

Pesma iz dve hiljade osme...

Volim te kao što nikad niko nije;

volim te jer se u tebi nešto posebno krije;

volim te jer si jedini koji me nasmeje do suza;

volim te jer mi druženje sa tobom zadovoljstvo pruža.

Volim te jer si drugačiji od ostalih svih;

volim te i zato ti pišem stih po stih;

volim te, a to nije tek tako lako reći;

volim te i u mojim očima si sve bolji i veći.

Volim te i to ti dokazujem pišući i dalje sve ovo;

v-o-l-i-m_t-e, jasno, baš slovo po slovo;

volim te i mislim da će tako još dugo biti;

volim te toliko kao da neću nikad ni prestati...!

Bez ideje: Pričica.

I tako...

Prođe godina i po, a ja svaki put kad pogledam njenu sliku ili je sretnem na ulici iz daleka, naježim se, rastužim i očajnički poželim da vratim vreme. Setim se svih onih trenutaka koji su bili najlepši, najuzbudljiviji i najzanimljiviji u mom životu; svaki je bio bolji od prethodnog ali podjednako bitan i velik kao i onaj prvi.

Sreli smo se u sobi, sasvim slučajno. Tako su nas namestili, postavili. Ona s jedne strane, ja sa druge.

Posle nekoliko dana lečenja iste boljke, delovalo nam je kao da se znamo ceo život. I tako smo započeli novu, našu pustolovinu – po klizavim puteljcima grada, kroz prolećnu kišu i bare, po najvećim vrućinama, pa i kroz šuškave žute ploče parka. Svaki trenutak je bio savršen.

Često sam se plašio da će nas ta savršenost ubiti. Da ćemo se jednog jutra u bolničkoj sobi probuditi nepoznajući jedno drugo. Da će se istog momenta sve promeniti u nama i oko nas. Da ćemo se posle toga javiti jedno drugom na istim onim pločama, ali nakon dužeg ćutanja uz strah i neprijatnost.

Tako je bilo.

Tačnije, tako i jeste.

Nakon tog jednog jutra, nismo se videli skoro godinu dana. Nismo se ni čuli. Pitali su me za nju, ali nikad nisam imao odgovor. Nisam ga ni tražio. Znao sam da bi bilo uzaludno. Ona je tamo odakle je došla, a ja sam i dalje tamo gde smo se prvi put sreli. Ili bar negde blizu...

A onda... Onda je došao trenutak kada smo ponovo pogledali jedno drugo u oči i ćutke se mimoišli. Bio je to pakleno užasan momenat koji mi je slamao srce. Jedan deo mene je hteo da se okrenem i da joj viknem da se vrati; da je zagrlim i poljubim kao nekad; da je pitam kako je i da se ponašamo kao da smo u sobi i kao da je sve u najboljem redu.

Drugi deo mene je hteo da plače. Da čučne u holu u kom se zadesio, da ne obraća pažnju na svet oko njega i da plače. Da vrišti!

Treći deo mene, onaj zao (ako se uopšte može reći da je takav), hteo je da potrči za njom, da je uhvati za ruku, okrene i udari! Da počne da viče na nju i da joj govori kako je mrzi zato što je uništila ono što smo imali. Ili je, bar, mislio da je mrzi. Ona nije morala da zna istinu. Ni ja nisam onog jutra.

Ljudi su nam na svakom koraku govorili kako smo se perfektno uklopili; kako nismo mogli boljeg para da nađemo. Bili smo stvoreni kao u bajci.

Zajednički prijatelji i danas ubiju delić mene kada me pitaju šta se desilo i kako stojimo.

Desilo se... i stojimo...

Eto!

A, sve što želim jeste da je nikad ne zamrzim, ali i da prestane da mi nedostaje.

I tako...

Plutajuće srce (putopis sa krstarenja; drugi deo)

Drugi deo

DAN 8 (28.04.2013; 09:33h/08:33h; Tenerifi)

Dobro jutro!

(17:20h/16:20h; brod)

Vratili smo se iz obilaska CELIH Tenerifa[1]! Divno ostrvo.

Obišli smo vulkan koji je (bukvalno) „konstruisao“ ostrvo. Sve što se okolo vidi jeste kamenje, pesak i to „made by lava“. Sav nakit koji se prodaje je od tog kamenja; neke građevine su od istog. I, iako imaš priliku da pokupiš kamenčiće usput, ako zaboraviš, možeš ih kupiti u prvoj suvenirnici.

Zaista je moćan prizor stajati na nadmorskoj visini od 2,5km i s jedne strane gledaš direkt u vulkan, a s druge u čitavo carstvo njegove „izlučine“. A da ne spominjem sam dolazak do vrha...

Na primorju je temperatura bila oko 17°C; zatim prolaziš kroz nacionalni park u kojem je i do 7°C jer ideš kroz oblake zbog kojih ne vidiš ništa dalje od 2-3 metra; onda stižeš do vrha, daleko iznad oblaka, gde sunce ima glavnu ulogu i dogura temperaturu i do 20°C!

Posle toga smo otišli u mesto (La Orotava) koje se nalazi na drugom kraju ostrva (zapadnijem) i tamo je pravo turističko mesto. Ulice su uzane ko u Veneciji, kućice su spojene i šarene kao iz bajke, plaža je prekrivena CRNIM peskom, a talasi su zastrašujući da ni surferi ne mogu da se izbore sa njima!

Na severu, gde je naša luka (Santa Kruz de Tenerife, ujedno i glavni grad ovog ostrva), pesak je žut.

Interesantno je da su im putevi svugde ko novi i crni kao najcrnja zemlja.

Ljudi „blebetaju“ 100 na sat; tipično za Špance.

U razgledanje ostrva nas je vodila/vozila taksistkinja koja na engleskom zna da kaže nekoliko reči; ali, savršeno smo se sporazumeli!

Jednom rečju, ostrvo je predivno! Ipak, Kazablanka...

(...) Ivan je stigao na Balaton[2]. Ruča.

DAN 9 (29.04.2013; 16:09h/15:09h; Madeira[3])

Kasnim, znam... Ali, jutros sam jedva ustala (oko 9h), a žurili smo da što pre izađemo na ostrvo kako bismo što više videli.

Ovaj put se nismo vozili taksijem. Ostali smo u gradu (Finšalu); vozili smo se žičarom (do najviše tačke grada), pa smo obišli veliki krug „HopOn-HopOff“-om i na kraju se prošetali centrom.

Simpatično je ovo mestašce. Dosta ga sređuju, grade, pa malo deluje zbrkano i prljavo, ali nije strašno. Ali, mesta na Tenerifima su lepša...

Inače, sinoć nismo izlazili iz sobe od 18h/17h! Toliko nam je bilo muka da smo i večeru prespavali! Valjda će danas talasi biti slabiji... Sutra ceo dan plovimo do Malage[4].

Danas je, između ostalog, i godina i pet meseci meni i Ivanu.

Nikad me nije privlačila Jada; sad još manje!

(18:04h/17:04h; brod)

Upravo isplovljavamo.

A ja već po koji put plačem...

U luci je danski brod „AIDA“, nešto veći od našeg (Costa neoRomantica). Prolazimo pored njega i mašemo jedni drugima.

Zaista mi je fascinantan momenat koji, nažalost, ne mogu da objasnim, ali me toliko dirne da mi suze samo liju.

Ovakvi trenuci me podsete da nisu (svi) ljudi toliko loši i da nema potrebe da budemo na ti kako bismo se pogledali ili kako bismo pomogli jedni drugima.

Ono što već nekoliko dana želim da kažem/napišem, a redovno zaboravim, jeste činjenica da na krstarenja ne ide samo „viša“ klasa. Štaviše, njih je najmanje. Možda i ima mnogo bogataša nego što mi se čini, ali se ne ističu; vidi se da su prizemni ljudi.

DAN 10 (30.04.2013; 10:30h; brod)

Sada smo u srpskoj vremenskoj zoni!

Sinoć sam sama bila na večeri. Mama od juče trči na WC jer joj je muka, a ništa nije jela. A tata non-stop trči u teretanu i u teretani.

Oko nas je sve tmurno. Sivo nebo, siva voda. Hladno je i „ljuljavo“. Ja sam se, izgleda, malo navikla na to...

Te mi se spava, te mi se ne spava...

DAN 11 (01.05.2013; 13:05h; Malaga)

Juče sam zvanično bila bolna! I ja sam povraćala – ništa. Tačnije, nisam ništa jela, ali... I onda sam dreeemaaalaaa do predveče, pa noćas nisam mogla da zaspim do 4h.

Naime, jutros smo oko pola 9h sišli s broda i krenuli u španski gradić, Malagu. Budući da smo imali slobodnog vremena do 12:30h, mislili smo da ni nema šta posebno da se vidi; ovde smo samo da bismo napravili pauzu na putu do Rima.

Međutim, Malaga je jedno prelepo, ušuškano, sređeno mestašce po kojem te voze fijakeri, a obleću golubovi, galebovi i papagaji!!! Prepuno je uzanih, popločanih uličica prošaranih suvenirnicama. 

Slika sa Gugla

Vreme nas je fino poslužilo. Čak nam je i juče bilo mirno more od popodnevnih časova.

Sutra imamo „slobodan“ dan.

Eh, kad samo pomislim gde je bio DAN 1, gde smo sad, a gde ćemo biti dok kažeš „Kosta“[5]. Prođe sve brzo. Mada, moram priznati, mnogo je ovo dana za krstarenje; a to nam, valjda, deluje tako jer imamo nekoliko dana koje provedemo samo kruzirajući.

Ja, nekako, jedva čekam da stignem kući. Nedostaje mi moja ravnica, mirno tlo, poznate ulice Novog Sada, ljudi,... I Ivan.

A sad begam na sunčanje...

(18:05h; brod)

Nemam ti ja živaca za te stvari... Ležim 10-ak minuta i to je to...

Svi su videli delfine osim – mene! Nešto sam ih, kao, nazirala u daljini, a čim me nema na pet minuta, odmah se pojave na 10 metara od broda!

Zabrinuta sam. Ivan se ne javlja već osam sati! Ok, provodi se, ima danas dve odbojkaške utakmice, ali, na toj (glupavoj) Jadi (pijane) budale umeju da naprave haose i da se potuku. A moja ljubavica, budimo realni, nije tip koji je sposoban da se tuče/brani. (Ali, ja tebe ipak volim, znaš?)

Da! Danas su mi „zablokirali saobraćaj u mreži“ jer sam prekoračila dozvoljen limit (za koji nisam ni znala da postoji).

Inače, prijatan je dan danas. Igrali smo stoni fudbal (nas četvoro). Ko je pobedio? Zar je bitno...?!

(23:57h; brod)

Ovaj prvi maj će mi ostati u sećanju po mnogo čemu! I mogu slobodno da kažem da je najlepši od svih do sad!!!

Dakle, osim što je Malaga divan grad i što smo se posle porodično zabavljali na brodu, pre večere se desilo još nešto.

Naime, svako veče su organizovane predstave, mini koncerti, cirkus i sl. Večeras smo imali priliku da gledamo i slušamo glumca koji menja glasove, tj. takozvanog trbuhozborca.

Rešimo mama, tata i ja da odemo na predstavu iako nismo znali šta nas čeka.

Kad, pojavi se čovek, Italijan, sa piskavim glasom. Krene da brblja na italijanskom da bi na kraju pitao ko u publici priča francuski, španski, nemački, engleski i, naravno, italijanski. Ko se prozvao, tapšao je. Mi smo tapšali na engleski jezik, šta drugo?!

I, posle toga, izvadi čovek nekog psa u odelu koji ima divan, miran, dečiji glasić. Pas, međutim, treba da se oženi i bira „slobodnu“ damu.

Slika sa Gugla

Krenu njih dvojica (glumac i pas) u publiku da izaberu mladu. Kako nekoj priđu, pas prokomentariše „Ne, nije lepa“ ili sl. Kad, priđu nekoj ženi koja se svidela mladoženji, međutim, teta je – već udata! Ništa, krenu oni dalje u drugi deo publike, ka nama. Mama mi je smao rekla: „Sad će da ti priđe. Nemoj da ga odbiješ!“ I, ko da je znala, mada sam i ja pretpostavila...

Pas kad me je „video“, pitao me je da li sam udata i kada sam mu rekla da nisam, od sreće je digao uši i počeo radosno da laje. Onda su krenula pitanja. Odakle sam? Iz Srbije. Čovek je u čudu zastao i posle nekoliko sekundi me isto pitao. Kada sam ponovila, samo je rekao „Wonderfull!“[6] Pozvao me je na scenu i dok sam izlazila sa novim mužem, intonirao je svadbenu muziku.

Stali smo na sred bine, glumac me je pitao iz kog sam grada i onda su on i pas nešto trtljali na italijanskom. Zatim me je zamolio da pomazim psa, a onda me je pitao da li bih ga poljubila. Rekla sam – da. Onda su se njih dvojica raspravljali gde da ga poljubim. Pas je, valjda, hteo u „usta“ (svađali su se na italijanskom), a onda su našli kompromis; treba da poljubim muža u nos. Prvi put kad sam krenula, izmak'o je glavu, a drugi put me je nakon mog poljupca, poljubio u usta! Ja sam se samo pravila da sam se postidela...

Glumac je, videlo se, bio iznenađen mojom saradnjom. Pas me je pitao da li bih otišla sa njim u disko na šta sam sa oduševljenjem prihvatila. A zatim sam napustila scenu uz gromki aplauz.

Publika je bila oduševljena! Verovatno niko nije očekivao da ću se snaći u iznenadnom zadatku, ali meni je to došlo „ko kec na 11“!

Glumac je prešao na sledeću tačku, tj. životinju. Izveo je pijanog medveda. Natezao se s njim oko nekih reči koje je meda trebao da izgovori na svim navedenim jezicima, pa ga je za'ebavao.

A onda je došla poslednja tačka! Na sceni se igrom slučaja našao neki klinac kojeg je glumac „iskoristio“ za finalni deo nastupa. Međutim, trebalo mu je još šest osoba za to. Ne znam zašto, ali je opet pozvao mene. „Lea, where are you? Come here, please!“[7] I tako sam se ja opet našla na bini. Sa zadovoljstvom!

Stojimo petogodišnji Umberto i ja na sceni, a glumac bira preostale članove ekipe. Odabrao je još četiri starija muškarca i jednu stariju ženu.

Zadatak je bio sledeći: kad stavi mikrofon ispred nekog od nas, taj treba samo da otvara usta, da se pretvara da govori dok glumac odrađuje glavni pos'o. I, tako je on išao redom, podelio nam glasove i ja sam bila neka ženturača koja se samo cereka dok priča. A ja sam se, kako bih bila uverljivija, tresla kao da se zaista smejem. Na kraju mog dela, glumac je prokomentarisao: „You are an excellent actress!“[8] Ej!!! Pa, nisam mogla dobiti veći, lepši, bolji kompliment!!!

Kako smo svi izvežbali svoje glasove, bio je red da pevamo u horu. To je i bilo poslednje što se tražilo od nas.

Predstavu je završio tako što je prvo prozvao muškarce da se poklone i vrate na svoje mesto, dok je ženu i mene ostavio za kraj. Ipak, prozvao je i nju, a sa mnom je počeo da ćaska. Kao, da li mi je ovo prvi put da radim ovako nešto i onda me je zagrlio i krenuo da me vodi iza scene – mi smo sad ortaci i idemo da se družimo. Naravno, u skladu sa njegovim humorom, vratili smo se na binu, poljubio me je, zahvalio mi se, predstavio me i ja sam se uz još veći aplauz vratila na mesto!

Dok sam prolazila kroz masu, nisam gledala ljude, ali sam primetila kako su me svi sa osmehom ispratili.

Predstava se završila i svi smo krenuli na večeru.

Po hodnicima su mi se ljudi osmehivali i klimali glavom. Mogu reći da je mojih, nadam se malih, pet minuta došlo. Sad samo mogu da čekam neke nove, veće momente.

Zaista mi je prijalo ovo! Budući da bih sve batalila kako bih se bavila glumom, ovakav trenutak u mom životu ima ogroman značaj i težinu!

Na večeri smo pili šampanjac jer smo pozdravljali celu ugostiteljsku posadu koja nam je bila na usluzi tokom ovog krstarenja.

E sad, ima i malo mračniji deo današnje priče. Dobro, nije mračan, ali je za mene potresan. Sa Ivanom se nisam čula više od 12 sati zbog celog problema sa mojom karticom. Nervirala sam se jer nisam znala ni da li je dobro. Naravno, povredio se na utakmicama, ali, preživeće!

Sad mogu mirno da spavam. I hoću!

Laku noć...

DAN 12 (02.05.2013; 14:17h; brod)

I, plovimoooo...

Sad smo ručali; u normalnim količinama.

Danas je dan za pakovanje. Sutra smo ceo dan u Rimu, a prekosutra ujutru silazimo s broda. Čoveče, kako je sve brzo prošlo.

Doduše, kad siđemo s broda, tu nije kraj našem putovanju; tu se završava samo krstarenje. Onda nas čeka obilazak severne Italije. Šestog bismo trebali da budemo u Srbiji. Nadam se, što ranije...

Odoh da analiziram „Kurir“; govor mržnje u tekstovima. Tu se, čak, računaju i slike golih teta...

(23:48h; brod)

Ovo krstarenje ne prestaje da mi oduzima dah!

Svako veče se na brodu organizuje neka žurka, takmičenje i slično. U svakom slučaju, sve se svodi na ples. I, kao po običaju, mama i ja smo posle večere otišle tamo.

Večeras je bilo neko takmičenje; ismejale smo se žive. Neću ga prepričavati jer nije ono poenta mog (trenutnog) pisanja.

Konačno ja ubedim mamu da krenemo na spavanje, kad...

U poslednjem redu, za poslednjim stolom sedi neka grupica starijih ljudi. Nikome nisam zapazila facu jer sam uočila drečavo žute cipele na nekoj ženi i okrenula se ka mami da joj kažem da pogleda. Utom, neko viče „Lea! Lea!“ Nepoznat glas, ali ne toliko kao da ga nikad nisam čula. Okrenem se i ugledam – trbuhozborca!!!

Iznenađeno mu priđem da se javim, a on me je prvo pitao – koliko imam godina. „They said that you're 16. But, if you're 16, then I'm 12!“[9], našalio se. Kada sam rekla da imam 21, samo je rekao da sam prelepa. A onda je dodao: „You have fantastic sense of comic moments.“[10] Zahvalila sam se, a onda je ugledao moju mamu.

„Tell me that she's your sister. She can't be your mom!“[11], naravno, džentlmenski je to odradio, a onda počeo i njoj da me hvali kako se savršeno snalazim na sceni i kako se vidi da sam rođena za to. Ja sam mu, jer ja ne bih bila ja, rekla kako je moja životna želja da postanem glumica, na šta mi je rekao da moram uspeti u tome samo da budem uporna.

A onda... Povukao me je sebi da me poljubi. U usta!!! Na šta sam ja uspela da okrenem glavu tek toliko da to ne bude bukvalan poljubac usta na usta... Poljubio me je u desnu polovinu. (Ivane, to se ne računa u prevaru, zar ne?!) I, završio je rečenicom kako sam ga prijatno iznenadila!

Ko bi rek'o da takve stvari mogu da mi se dese?! Jesam milion puta čula kako sam „rođena glumica“, ali me to (još uvek) nije odvelo tamo gde želim da budem. Strah me je, nekako, da me nikad neće ni odvesti i da su to samo prazne priče...

Ipak, neću da razmišljam o tome. Samo znam da je i ovo veče ispalo savršeno i da, zapravo, ni ne mogu da objasnim tu zbrku emocija koja se mućka u meni.

Znam samo da ću sa osmehom da zaspim!

PS. Trbuhozborac se zove René Luden.

DAN 13 (03.05.2013; 18:55h; Rim)

Rim.

Kažu, svi putevi vode u Rim. Sad mi je i jasno zašto...

Međutim, kako sve evropske metropole imaju nešto što ih odvaja od drugih, ni italijanska prestonica ne izlazi iz okvira te priče.

Slika sa Gugla

Nikad nisam volela istoriju, ali sklop građevina iz doba skromnog modernizma sa spomenicima stare rimske kulture, jednostavno me ostavlja bez komentara!

Gužva, masa ljudi na ulicama Rima prosto ubija; guši. Ali uprkos tome, osećaj koji te obuzima dok gledaš svu tu arhitekturu nadmašuje apsolutno sve ostalo!

Sunce je upoklo ko u sred juna kod nas. Ali smo ipak prepešačili pola Rima; od Koloseuma naokolo do Vatikana i onda naokolo nazad. I zaista mogu da kažem da sam osetila, doživela Rim i – bila u njemu!

Sad ću da (vam) ispričam šta se desilo mimo hodanja po istoriji starih Rimljana.

Nakon nekog vremena, kupili smo razglednice i prošli kroz neku uličicu punu ljudi kako bismo videli neku fontanu. U svoj toj masi, primetio me je jedan crnac koji mi je, dok je prolazio pored mene, doviknuo „Very nice!“[12] Ali, ja nisam shvatila o čemu govori jer ga nisam pogledala u tom trenutku. Miki, koji je bio iza mene, mi je rekao da je taj dečko pokazivao na moju kosu ili kapu (crvenu beretku)...

Ništa, nastavismo mi dalje. Posle nekih 20-ak minuta, seli smo kod neke katedrale na jednoj od silnih pjaca (trgova) kako bismo ispisali razglednice. Utom, vidim onog crnca koji je tad pogledao u mene. Ponovo je doviknuo „Very nice!“ i krenuo ka nama. Ja sam mu se zahvalila na šta je on nastavio: „Very nice! I like your hair. I like your hat. You're cool. I love you!“[13] A onda sam rešila da mu pokažem još nešto „kulije“ – svoju tetovažu, na šta je on iznenađeno uzviknuo: „Robert Nesta Marley, the king of Jamaica[14] – rastafari!“ Mama se odmah dohvatila fotoaparata i uslikala nas.

Dečko se predstavio (zaboravila sam kako se zove), a onda nas je pitao odakle smo. On voli da putuje. Čuo je za Srbiju i Bosnu. Rekao je da će doći kad bude skupio pare.

Kada sam mu rekla da studiram, počeo je Mikiju i meni da drži predavanje o tome kako je bitno da učimo, da to treba da radimo zbog sebe a ne zbog roditelja, i kako smo mi buduća Srbija!

Budući da sam ga oduševila svojim muzičkim opredeljenjem, nekoliko puta mi je uputio Bobovu rečenicu iz istoimene pesme „One love, one heart!“[15] Dečko prodaje tanke pletene narukvice ali nam je svima poklonio po jednu rekavši da će da nas čuva, a mene da uvek podseća na njega.

Nakon 10-ak minuta druženja, rešio je da produži dalje (jer mora da radi, a i mi smo žurili) obrativši se Mikiju: „I love your sister!“[16]

Eto...

Tako prođe i moj dan u Rimu. Veselo i znojavo!

(23:58h; brod)

Izbacili smo kofere ispred sobe. Videćemo ih tek sutra kad budemo sišli s broda. Nadam se da sad neće biti nikakvih problema...

Ustajemo za sedam sati!

Nešto sam nervozna... Valjda je Novi Sad tako blizu, a tako daleko...

Ivan se vratio s Jade i već prave retrospektivu iste.

Laku noć!

DAN 14 (04.05.2013; 10:02h; Savona, auto)

I, ponovo u Seniku![17] Kako sam ga se uželela!

Sad idemo da prošetamo Savonom, a posle… Ne’am pojma!

Hoću kući...

(10:53h; auto)

Savona, zbogom!

(14:21h; Đenova)

Uprvao smo se nakrkali pice u Đenovi[18]. Testo je tanko ko flis papir ali zato na njega natrpaju sve i svašta! Ukusno je bilo... Naravno.

(22:236h; Ćinkve Tere[19])

Stigli smo u mesto Riomađore, jedno od pet seoca u nacionalnom parku Ćinkve Tere („pet zemalja”). Ova mesta su poznata po tome što nemaju više od 400 stanovnika, do njih se dolazi isključivo vozom ili brodom, a zgrade su slepljene jedna uz drugu i svaka je druge boje. Simpatična sela.

Tačnije, stigli smo oko 19h i našli “boli glava” apartman za jedno veče (i sitne pare).

Sutra krećemo za Filah (Austrija) i onda, iskreno se nadam, kući.

Riomađore. Slika sa Gugla

DAN 15 (12:06h; Levanto)

Srećan Uskrs onima koji ga slave…

Vratili smo se u Levanto gde nam je auto prenoćio dok smo mi bili u Riomađoru.

Sinoć sam se, između ostalog, čula sa Ivanom. I, prvo što sam uradila – počela da plačem! Valjda, nakon dve nedelje mu prvi put čujem glas, deluje tako blizu, a tako daleko,... Naravno, nakon 10-ak minuta razgovora, nismo stigli da se ispričamo.

Inače, sad smo živi pokisli! Još smo se vozili i brodom pa smo se i smrzli (od Riomađora do Vernace). Upravo sam izvela striptiz ispred železničke stanice presvlačeći se u suve pantalone.

Sad smo na suvom i idemo... ne znam gde.

(15:52h; Piza)

Završismo mi u Pizi[20], znaš, tamo kod krivog Tornja... I, kriv je taj toranj, majku mu. I to mnogo krivlji nego što sam mislila da jeste.

Sad palimo za Firencu, a onda – kući!

(18:46h; Firenca)

Pa-pa, Firenco[21]! Ružna si.

(23:09h; auto)

Trenutno smo na Šelovoj pumpi; prošli smo Veneciju i na nekih 100-ak kilometara smo od Trsta. Na GPS-u smo ukucali Zagreb i donde imamo 314km.

Sad ćemo i da napravimo pauzu da tata malo odrema...

Meni se ne spava iako nisam spavala ceo dan.

POSLEDNjI DAN (06.05.2013; 11:10h; granica Hrvatska-Srbija)

Konačno, evo nas na hrvatskoj granici.

Kiša od juče (od Ćinkve Tera) ne prestaje da pada.

(11:19h)

Evo nas na našoj granici!

(11:25h; Srbija)

Srbijo, najlepša bajko...

(12:56h; Novi Sad)

Sad smo kod Merkatora. U stanu sam za 10-ak minuta!!! J

DODATAK

Volim da putujem. Zaista. Mada, nikad ne bih mogla da živim negde van Srbije.

Daleko od toga da je kod nas sve sjajno i bajno, ali mi prija da na ulicama čujem srpski jezik, da viđam poznate ljude, da znam da sam na svome,...

A možda me je samo strah; ne znam.

Na ova krstarenja najmanje ima Srba. Tačnije, kada nekome kažeš da si iz Srbije, čudno te gledaju i to ne u pozitivnom smislu. Na Hrvate i Slovence su se navikli. Na ovom putovanju je, osim nas četvoro, bilo i još njih troje iz Beograda. Nismo ih viđali.

Slika sa Gugla

Toliko od mene sa ovog putovanja!

---

[1] Tenerifi –  špansko ostrvo, najveće od sedam Kanarskih ostrva u Atlantskom okeanu blizu obale Afrike (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Тенерифе)

[2] Balaton - najveće jezero u Mađarskoj; ove godine je Filozofski fakultet iz Beograda organizovao Filozofijadu

[3] Madeira – portugalsko ostrvo u severnom Atlanskom okeanu; glavni grad je Funchal, odnosno Funšal (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Мадеира)

[4] Malaga - peti grad u Španiji po broju stanovnika (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Малага)

[5] Kosta – odnosno, Costa skraćeno od „Costa cruises“

[6] Wonderfull – engl, [vonderful] = predivno

[7] Lea, where are you? Come here, please. –engl; Lea, gde si? Dođi, molim te.

[8] You are an excellent actress. – engl; Ti si odlična glumica.

[9] They said that you're 16. But, if you're 16, then I'm 12! – engl; Oni su rekli da imaš 16 godina. Ali ako imaš 16, onda ja imam 12!

[10] You have fantastic sense of comic moments – engl; Imaš fantastičan osećaj za komične momente.

[11] Tell me that she's your sister. She can't be your mom! – engl; Kaži mi da ti je to sestra. Ne može ti biti mama.

[12] Very nice. – engl; Veoma lepo.

[13] Very nice! I like your hair. I like your hat. You're cool. I love you! – engl; Veoma lepo. Sviđa mi se tvoja kosa. Sviđa mi se tvoja kapa. Ti si kul. Volim te!

[14] the king of Jamaica – engl; kralj Jamajke

[15] One love, one heart. – engl; Jedna ljubav, jedno srce.

[16] I love your sister. – engl; Volim tvoju sestru.

[17] Senik – fran. Scenik; model Renoa, marke automobila

[18] Đenova – ital. Genova; najveća luka i šesti po veličini grad Italije (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Ђенова)

[19] Ćinkve Tere – ital. Cinque Terre; neprilagođeni deo obale Italijanske rivijere; Sastoji se od pet malih naselja: Monteroso al Mare (Monterosso al Mare), Vernaca (Vernazza), Korniglia (Corniglia), Manarola, i Riomađore (Riomaggiore) (http://sh.wikipedia.org/wiki/Cinque_Terre)

[20] Piza – ital. Pisa; grad u središnjoj Italiji; poznat po krivom tornju u Pizi (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пиза)

[21] Firenca - glavni grad istoimenog okruga i glavni grad pokrajine Toskana (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Фиренца)