Pecanje sunca - 1. deo

1.

Postao je prepoznatljiv po svom žutom biciklu iz 58-e. Gde god da je išao, viđali su ga na njemu. Čak bi na ulici dovikivali njegovoj ćerci kada bi se provozala Donom.

-Hej, eno je Petersova ćerka!

Od malena se bavio ribolovom; pecao bi pa onda prodavao tu ribu na pijaci. Reka Sakramento mu je uvek izlazila u susret pružajući mu mogućnost da lako upeca losose koji su se vrzmali u gustim jatima. Od svoje prve plate, u svojoj desetoj godini, je kupio bicikl i dao mu ime Don, po svom uginulom psu koji je imao žućkastu boju dlake. Sa 17 godina je otvorio svoj mali dućan „Shasta luck“[1] u kojem je prodavao pribor za pecanje; plovkove, mašinice, štapove, varalice, meredove,... Posao je išao dobro. Nadomak sela je vodopad Mosbrej visok svega 15 metara, ali veoma plodan. Kod samog pada, ušća u reku, nalazila su se ta čudesna jata koja su mamila pecaroše iz uže okoline, pa čak i šire. Kako su u početku svi imali svoju malu fabriku pribora za lov na losose, tako i nije bilo neke zarade. Međutim, kako se sve više ljubitelja pecanja okretalo konkretno i samo ovom sportu, Rodon Peters je ostao jedini u okrugu Siskiju koji je više provodio vreme pravljeći meredove nego upotrebljavajući ih. Tada mu je sve i krenulo na bolje, što se tiče posla.

Njegova porodica ne spada u one imućnije, uvek su se trudili da žive skromno. Samo je Rodonova žena, Marija (sa akcentom na I), patila i težila bogatstvu u kojem je uživala pre nego što se udala za siromašnog ribolovca. Kada je svojim roditeljima rekla da se verila sa Rodonom, kojeg je upoznala leta 66-e kada je bila kod babe i dede u selu Dansmjor, na severu Kalifornije odakle je Rodon, rekli su joj da može da bira – ili da živi u šupi sa sedamnastogodišnjim dečakom koji nema perspektivu ili da čeka bolju priliku vrzmajući se po bogatim balovima kućnih prijatelja. Zaslepljena ljubavlju, Marija je rešila da se uda i sebi potpiše drugačiju sudbinu.

Upoznali su se baš na tom vodopadu na kojem je mladi Rodi proveo čitavo svoje detinjstvo. Marija se šetala, razgledala prirodu i uživala u njoj. Kako je pronašla zgodno mesto na kojem bi mogla da sedne i da slika, primetila je mladića kako neprestano gleda u nju. Bila je uporna, odlučna da istraje, da ne obraća pažnju na bezobrazno i upadljivo posmatranje tok drskog dečka. Vratila je pogled na papir u želji da nastavi da crta, ali pre nego što je uspela da se trgne od čudnog osećaja, prišao joj je s leđa, seo pored nje i nastavio da je gleda.

-Je li ti! Nepristojno je da tako buljiš, je l' znaš?

-Zaslepljen sam lepotom koja je lepša od ovog savršenog vodopada. Ti si nepristojna jer si tako divna. Bezobraznice!

-Ma, kako se samo usuđuješ?! Idiote! Za ovo će da čuje celo selo. Ima da pukne bruka! A onda se pozdravi sa svojim dućanom...

-Otkud znaš da je „Shasta luck“ moja? Zar smo se već upoznali?! Ili si se raspitivala o meni? Onako, slučajno...

-To se tebe ne tiče. Gledaj svoja posla i ostavi me na miru. Došla sam da slikam a ne da se svađam sa bezobraznikom kao što si ti. Zdravo, Rodone.

-Gle, čak mi i ime znaš! Da, ja sam Rodon, drago mi je da smo se upoznali tiiiiiiii...reci mi svoje ime, molim te.

-Marija. I sad me, molim te, ostavi na miru... Hvala.

-Mislim da neću. U stvari, hoću, ali samo ako mi obećaš da ćeš večeras prošetati sa mnom. Znam jedno lepo mesto. Nije strašno. I neću ti ništa strašno uraditi, obećavam! Mislim, ipak bi, kako bi se ti izrazila, pukla bruka kada bih uradio nešto budalasto. Zar ne, Marija? Uzgred, imaš prelepo ime. Marija. I, gde mogu da te sačekam?

-Mnogo pričaš, znaš...

-Zar pričam gluposti?

-Ne znam. Pola te nisam ni slušala...

-Lažljivice mala! Čuj, čekam te kod crkve svetog Džona, u redu? U sedam. Da li ti to odgovara? Što se mene tiče, može i kasnije. Pazi, može i ranije, samo mi kaži da znam da li da...

-Odgovara mi u osam. Posle večere. Baš te se ne mogu lako rešiti, brbljivi Rodi.

-Odgovara mi. Ako budeš i posle večerašnjeg susreta htela da me se rešiš, onda ćemo imati problem. Tačnije, to bi značilo da ti imaš neki problem. Ali, uveriću te da nisam brbljivi tupavko. Onda, vidimo se. A sad idem da pričam sam sa sobom da bih večeras što više ćutao i manje te davio „glupostima“. Vidimo se, Marija, lepša od Mosbreja!

Godinu dana kasnije, Petersovi su dobili sina. Već nakon pet dana, dečak je preminuo od žutice. Nisu ni stigli da mu daju ime. A kako se tih godina sve više razvijala medicina, skoro da se žutice niko nije plašio. Bio je veliki šok što se na nekoga ta, tada već rešiva bolest, odrazila smrću. Celo selo je mislio da je mladi bračni par uklet, da nikada neće imati potomstvo. Jer, nijedno dete ne zaslužuje da živi u takvoj siromašnoj kući.

Međutim, kako je Rodon uznapredovao u svom poslu i postao najpoznatiji u selu i celom okrugu, a Marija je počela da radi kao aranžer cveća na svadbama, sahranama i slično, skupili su dovoljno novca da kupe veću kuću sa baštom na samom ulazu u selo, s leve strane reke Sakramento.

Prošlo je tri godine, a da nisu ni razmišljali o tome da ponovo pokušaju da dobiju dete.

-Mislim da bi bilo krajnje vreme da napravimo bebu...

-Strah me je, Rodone. Šta ako...

-Nema „ako“, Marija. Čula si, doktori su rekli da je u pitanju slučajnost. Nema šanse da nam ponovo ne uspe.

-Ali, šta ako ipak...

-Marija, volim te. I spreman sam da rizikujem sve dok ne dobijemo ono što želimo i zaslužujemo. Znam da to možemo. Samo razmišljaj pozitivno, u redu?

-Ne znam... Baš me je strah.

-Ako bude devojčica, nazvaćemo je Klara, po tvojoj babi koja nas je na neki način upoznala. To bi moglo da joj bude prvo ime. A drugo neka bude Šasta, po beloj lepotici[2].

-Sviđa mi se... A ako bude dečak...opet...?

-Hm... Nazvaćemo ga...Oven. Slažeš li se?

-Lepo ime, ali zašto baš to?

-Ne znam. Jednostavno mi se sviđa...

-To neka bude prvo ime. A drugo neka bude Bjut[3]. Može?

-Savršeno. Neka označava strminu u vidu hrabrosti, snage i neporaženosti.

Petnaestog novembra u kasnim večernjim satima, nakon osam meseci i tri i po nedelje, Marija se po drugi put porodila. Sa suzama u očima koje su prelivale sreću i strah, Rodon i Marija su gledali u malu bebu. U malog dečaka. U Ovena Bjuta.

Prvo što su uradili, zvali su najboljeg lokalnog lekara da pregleda mališana, da im kaže koje su prognoze.

-Mali je zdrav k'o dren! Volite ga i mazite. Ako puno plače, nije ništa strašno, sve bebe plaču, čini nam se, non-stop.

-Volećemo te, Ovene Bjutu. Volećemo te duplo!

---

[1] „Shasta luck“ – „Srećna Šasta“; preneseno – planina Šasta donosi sreću u ribolovu; bar je Rodon želeo da prenese takvu poruku.

[2] Bela lepotica – njihov naziv za planinu Šastu koja u narodu ima i ime „Bela planina“.

[3] Bjut – „Black Butte“ ili „crno strmo brdo“, naziv za brdo u neposrednoj blizini Šaste.

Kad život zažmuri

Obećala sam mu da ću se vratiti. Na stanici, tačno pre pet godina, kada me je pratio na voz za Frankfurt; dobila sam posao u „F.A.Z.“-u, nemačkim dnevnim novinama. Od tada ga nisam videla...

Često mi šalje pisma. Uvek me pita kada dolazim kući, da li sam pronašla mušku polovinu, koliko sam srećna i slično. Kaže da se veoma brine za mene i da ima osećaj da nisam zadovoljna i da bi mi bilo bolje da se vratim.

Ne odgovaram mu na svako pismo. Uglavnom nemam vremena. Ne zamera mi. Jasno mu je da je moj novi tempo života drugačiji i da se ne poklapa sa njegovim, nekada i mojim. Kada mu napišem pismo, ono bude dugačko kao roman. Zaista se zdam da mu sve objasnim i dočaram do detalja. Uglavnom pišem nedeljom, posle ručka. Ponedeljkom šaljem.

Nikada nismo bili u ljubavnoj vezi, niti smo imali bilo kakvu vrstu romanse. Naše prijateljstvo je bilo duboko i čvrsto, doduše, isprepleteno iskricama strasti i požude. Ne znam zašto, ali uvek me je bio strah da da pristanem na drugačiji odnos sa njim; plašila sam se da ćemo sve pokvariti. Kako to obično i biva... Nekako, u svim situacijama mi se prvenstveno našao kao stariji brat kojeg nikada nisam imala.

Njemu sam poveravala svoje tajne, pričala mu o svojim problemima, pitala ga za savete, baš kao i on mene. Izlazili smo zajedno i, jednostavno, bili nerazdvojni. U nekim trenucima, u momentima čudne potrebe i hemije, oboma bi nam proradio neki osećaj koji bi nas vodio ka pogrešnom pravcu; ali uvek bi se sve odmah završilo. Nikad se nismo ni poljubili.

Kada sam odlazila, nisam smela sebi da dozvolim da zaplačem pred njim. To bi ga dotuklo, a mene bi možda nateralo da ostanem. On se, takođe, suzdržavao. U očima sam mu pročitala svaku reč tuge koje su mu suze ispisale, a ruke su mu drhtale kao nenormalne. Znala sam da mu je bilo neopisivo teško. Meni je bilo još teže...

Roditelji su moj odlazak lakše prihvatili; bar nisu pokazivali preterano jake emocije koje bi mi dodatno otežale stvari. Kroz sve to su već prošli sa mojom starijom sestrom, tako da su bili nekako istrenirani. Mada, ni pred njen odlazak u Brazil nisu nešto posebno dramili. Jednostavno su svesni da svako ima svoj put i da nas dve treba da odemo gde nas život vodi samo ako nas to čini srećnima. A čini nas. Od malena sam sanjala da postanem novinarka i da odem u Nemačku; oduvek su me privlačili predeli ove zemlje, to je jedini razlog. I nisam se pokajala. Ljudi su divni i osećam se kao kod kuće. Neke nove, svoje kuće.

Prošle godine je hteo da dođe, ali je nešto iskrslo. Možda je i bolje što nije došao. Verovatno bi to promenilo neke stvari jer više ne bismo imali iste mere, kočnice, principe, poglede na život i koješta još. Ali izbegava da komuniciramo preko Interneta, Skajpa i ostalih stvarčica koja bi nam omogućile realističniji kontakt od pisama. Bilo kako bilo, videću ga za mesec dana kad se vratim kući...

Kao da imam tremu, ili tako nešto... Konačno, nakon pet godina, ponovo ću moći da mu pogledam lice, da zapazim svaki detalj njegovih očiju, da mu dotaknem ruku i zagrlim ga. Ponovo ću čuti njegov tenor i na prvi delić zvuka ću se naježiti, možda i zaplakati. Strah me je od prvog susreta! Gospode, kako li samo izgleda?!

Javila sam mu da dolazim. Plakala sam dok sam pisala to pismo. Imala sam osećaj kao da se opraštam od njega, a ne da ću ga opet, nakon toliko vremena, ponovo videti. Još uvek mi nije odgovorio. Već nedelju dana mi ništa ne stiže u poštansko sanduče. Prvo sam mislila da se zagubilo pismo, da mi još nije odgovorio jer je uzbuđen pa ne zna šta tačno da mi kaže... A onda sam, jutros, dobila poziv. Od mame...

-Pronašli su ga danas pored kreveta. Pao je od prevelikog uzbuđenja još pre nedelju dana. Doživeo je srčani udar, a nikog nije imao da mu odmah pomogne...

-Ali...

-U ruci je držao tvoje pismo.

I nije imao priliku da sazna da ga još uvek volim. I da želim da se za stalno vratim kući...

(Ne) pričaj mi priče...

Kaži mi, kada si hteo, onako najiskrenije, da me iznenadiš? Je l' to bilo onda kada si mi kupio ogromnog plišanog medveda, a ja počela da plačem jer me je podsetio na jednog kojeg sam imala kada sam bila mala? Znao si da sam laka na svoje detinjstvo i da mi je najmanji problem da se rasplačem kada se bilo čeka setim...

Doživela sam, čak, i da od komšinice (one koju mrzimo) čujem da si se ono veče napio, te da si srušio njeno cveće u hodniku i da si se ispovraćao po biciklu malog Miše. Poželela sam da me zemlja proguta...

Da i ne spominjem tvoje redovne izlaske po diskotekama, pabovima i raznim lokalima. Odlasci u kladionice i u kafić iza ugla zbog kojekakvih utakmica. A nikada nemaš para u džepu. I uvek ti treba još. „Ovaj put je bitno. Znaš, draga, možda dobijem tiket.“ A, možda, dobiješ i na loto-u! Ili nešto od one tvoje pokojne tetke koja se setila i nekog rođaka kojeg nikada nije spominjala, a tebe je nonšalantno zaboravila. Tebe, kojeg je čuvala kad si bio mali, a ti joj to vratio tako što je ona posle živela sa nama. Sve do smrti! Ali, nema veze. Dobićeš ti tiket, nije problem.

Bila mi je Sneža juče na kafi. Priča mi je kako ona i njen muž sledeće nedelje idu na krstarenje do Amerike i nazad. Takođe, planiraju da kupe stan u gradu; pokušavaju da „zatrudne“, pa već razmišljaju o tome da deci bude lakše zbog škole i svega. Kada smo ti i ja imali bar jedan tako ozbiljan razgovor o budućnosti? Uvek samo kažeš da ne vredi planirati; kadgod planiraš nešto, sve se izjalovi. Ok, ali ipak moraš da razmišljaš. Da imaš bar neke predstave o onome što te čeka. Tebe, očigledno, ništa ne čeka!

Više mi ni ne komentarišeš kako sam skuvala nešto. Imam utisak, i da ti dam da jedeš govno, ti ćeš prećutati i pojesti ga. Zar nemaš nikakve zamerke? Bar neke? Sve je uvek dovoljno slano, slatko, pečeno,...? A ti da se uhvatiš za varjaču – neću ni da spominjem.

Pročitala sam u jednom oglasu da se traži pomoćnik u jednom auto-servisu. To je tvoja struka, ako se ne varam. Zar ne bi radio? Bar nešto...radio... Nijednog trenutka se nisi zapitao odakle u našoj kući para. Ko tu radi, ko zarađuje, ko obezbeđuje mogućnosti dobijanja tiketa i slično. A da se, malo, zapitaš? Čisto, da doneseš i ti koji dinar...

I, onda, me pita mama zašto te volim.

Vidi ovako – nisam sigurna da te i volim više. Zapravo, sigurna sam da te više ne volim. Zašto sam te volela – ne znam. Slepa kod očiju, valjda.

U svakom slučaju, možda nećeš dobiti papir na kojem će ti pisati da si dobio silnu lovu, ali budi ubeđen da ćeš dobiti papire za razvod. Tačnije, oni se i nalaze ovde, u koverti. Verovatno si ih već video, pre pisma, i pitao se „šta je ovo? O čemu se ovde radi?“ ili tako nešto. Pa, objasnila sam ti...

Da ne zaboravim – biću kod mojih naredna dva dana. Ti toliko imaš vremena da se iseliš iz stana. Ključ možeš zadržati; svakako ću promeniti bravu.

Preskočiću pozdrave i potpis; proverila sam, imaš samo jednu ženu od koje možeš da se razvedeš.

Sokrate, izvini...

Da smo čika Sokrat i ja, kojim slučajem, živeli u istom vremenu i da smo se poznavali, mislim da se ne bismo najbolje slagali. Primetila sam da nemam običaj da se slažem sa njegovim mislima, idejama, „provalama“.

Pokušavam da budem maksimalno razumna, da uračunam period u kojem je živeo, da sagledam celokupnu situaciju i tadašnji život (koliko je to moguće, naravno) i onda da donesem zaključak o tome koliko je (bio) u pravu, ali, plašim se da mi ne ide baš najbolje. Čista indukcija, rekla bih...

Sve je to lepo; mislim, da si u svojoj savremenici neko i nešto, da si faca, da te većina podržava i hvali, i sve to, ali mani ga. U mojoj savremenici, ja se izvinjavam, ali „Sokrat“ je samo (dobro, ne samo samo) ime filozofa na papiru koji je nekada nešto izustio i to je neko uvažio, a to se danas smatra velikom mudrošću. Uz svo dužno poštovanje svim ljubiteljima Sokratovih izjava, lično smatram (onako akademski) da je sve to čista glupost!

Pazi, ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš! Ok, možeš. (I to je, zapravo - ironija!) To je gramatički skroz korektna rečenica. (I da nije, svejedno je možeš reći, ali...) Evo kako je meni mama objasnila, tj. podelila sa mnom svoje mišljenje o istom, s čim se ja, oh svakako, stopostotno slažem; kako sam ja, bar, to shvatila: „Čovek uči dok je živ, je l' tako? E sad, ako on nauči makar i jednu jedinu činjenicu, on samim tim ne može reći da ništa ne zna. Takođe, ako upotrebi reč znam u istoj rečenici u kojoj tvrdi da ništa ne zna, to je onda apsurdno! To je tek apsurdno! Razumeš? Ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš. Kako je to moguće? Znači, ipak nešto znaš! Dakle, rečenica je skroz kontradiktorna i nema logike. U istoj rečenici opovrgavaš ono što tvrdiš da je istina. Razumeš? E, i pazi sad ovo... Čovek što više uči, bilo šta, on time sve više saznaje o svom neznanju. Da pojasnim – u školi te uče koliko je 2+2 i ti to naučiš. Ali, poznato ti je da u matematici imaš i neko množenje koje ti još ne znaš, što nas dovodi do znanja koliko otprilike ne znaš. A to znanje se graniči sa još većim neznanjem onoga što ni ne znaš da postoji; na primer, ti u prvom razredu osnovne nisi ni znao/la za trigonometriju. Je l' tako? Hoću da kažem, da sa sticanjem znanja stičeš još jednu vrstu znanja (znaš da postoji nešto o čemu ti još uvek nisi učio/la, te ne znaš to nešto) i neznanja (znanja, svesnosti da izvan prethodnog neznanja o nečemu verovatno ima još više, nešto što ti ne možeš ni da zamisliš o čemu bi se radilo). Razumeš li me? Slažem se, Sokrat je značio nešto i sve, ali mani se. Ja ne moram da se složim sa njim uopšte!“

Razumete?!

Ok, ne znam ja sve te svetski poznate rečenice koje je Sokrat kaz'o a njegov učenik Platon ih pomno zapisivao (obično veliki umovi dožive, ili kako se već to kaže, „Eureku“ na WC-šolji, dok se tuširaju ili nešto slično; sad, zanima me, da li je Platon prisustvovao svim tim pustolovinama da bi zapisivao sve Sokratove „mudros*re“, ili ih je ovaj non-stop ponavljao u glavi ne bi li prvom prilikom otrčao svom učeniku i izdiktirao mu ih? I čudno je to da takav „velikan“ nije želeo da piše knjige. Šta, to mu je bilo ispod časti? Bio je nepismen? Nije bio toliko baš dosetljiv? Nisu gajili živinu u komšiluku pa nije imao nikakvo pero?!), ali one koje znam – oh, kako se ne slažem sa njima!

I, nije u redu da kažeš da je vrlina znanje. Možda je njemu to tada zvučalo kao nešto što je uredu, ali, zapravo – nije! Bar iz moje perspektive... A sad ću i to da pokušam da obrazložim. Ali, prvo moram da dam neki uvod...

Pre godinu-dve sam se, na insistiranje profesora logike/filozofije, prijavila na takmičenje za debatu. Nisam bila preterano zainteresovana, ali 'ajde, kazah sebi, da ispoštujem čoveka. Imala sam dve nedelje da se „spremim“, da dobro razmislim šta ću da pričam pet minuta, ali i da – zaboravim na tu debatu. I tako, dan pred to takmičenje, naiđem ja na profesora i on me podseti na sutrašnji dan:

-I, Lea, jeste li se spremili za sutra? Ne sumnjam u Vas, ali čisto da proverim...

-Pa, profesore, zapravo, i nisam se spremala. Nisam posebno oduševljena temom „Vrlina je znanje“ i nisam ni razmišljala o njoj. Možda, čak, i odustanem...

-Ne, ni slučajno! Verujem da Vi to možete. Bila bi prava šteta da odustanete. Hoće li, onda, Vaš nastup biti nepredvidiv? Šta Vam padne na pamet u tom trenutku da to i kažete?

-Ukoliko se pojavim, svakako da će tako i biti...

-Dakle, vidimo se sutra. Pozdrav!

-Doviđenja...

I, ipak sam se pojavila da bih ga ispoštovala. Kada sam ušla u određenu učionicu, videla sam petnaestak takmičara, sve moguće profesore logike/filozofije, đake koji su izigravali zainteresovanu publiku, ali, naravno, nisam u svemu tome pronašla sebe. U glavi sam samo imala misao da će to biti jedna fina blamaža pred svima uglednima.

Bila sam peta na redu. Pomislila sam: „Oh, pet je moj srećan broj. Kakva ironija. Kakav Sokrat!“ Naravno, pre mene su bili izvrsno pripremljeni (ako ništa drugo) govornici koji nisu zamuckivali i koji su bili ubeđeni da je ispravno ono što govore; valjda su tako i trebali da izgledaju. Ne znam. Pomno slušajući njihove stavove, počela sam da zapisujem neke s kojima se slažem. Tada su mi „sinuli“ neki moji stavovi; kao, imam i ja nešto svoje. Zapisivala sam i one s kojima se ne slažem, čisto da bih imala o čemu da pričam bar tri minute, tek da ih zabunim. A onda su najavljivački pročitali moje ime i razred iz kojeg dolazim. Publika me je statički opozdravila aplauzom. Bednog li aplauza, majko mila.

-Iskreno, nisam nešto preterano razmišljala o zadatoj temi, Sokratovoj izjavi da je vrlina znanje. Imam običaj, primetila sam, da se i ne slažem baš preterano sa njegovim stavovima. Čula sam da se prethodni učenici poprilično dive mislima ovog filozofa, a ja ću iskoristiti njihove argumente da bih iznela svoje stavove o svemu ovome... Odmah da se izvinim ukoliko budem zastajkivala i pričala zbrda-zdola, stvarno se nisam spremala za ovo takmičenje... Dakle, ne slažem se sa tim da je vrlina znanje. A zašto se ne slažem? Pa, vidite... Ljudi se rađaju sa nečim što se kasnije, kada se to nešto bar malo ispolji, naziva talentom. I to je nešto što ili umeš ili ne umeš, a ne nešto što znaš ili ne znaš. Kad već spominjem znanje, takođe se ne slažem ni sa rečenicom „Znam da ništa ne znam“. Skroz je apsurdna. Nije ni bitno to sada... Elem, ako imaš neki talenat, onda ga imaš. Možeš samo da ga dorađuješ vežbajući to nešto, trudeći se u tome nečemu. Ne možeš ga tek tako naučiti! Ne mogu ja ako nemam nikakve predispozicije za pevanje, a nemam ih, da jednog dana postanem operska pevačica! To je nemoguće. A talenat je sinonim za vrlinu. Evo primera... Ako kažemo da je kulturno ponašanje vrlina, onda dolazimo do zaključka da decu niko ne uči lepom ponašanju. Znači, ili se rodiš sa lepim manirima ili ne... Zar stvarno mislite da su baš sve princeze „bogom dane“? Ne bih rekla... Znači, vrlina nije sinonim za manire, iako se često poistovećuju ta dva pojma. Maniri se uče, a vrline ili imaš ili nemaš... To bi bilo omalovažavanje vrlina! I to što je malopre jedna učenica rekla, parafraziraću, da „kada si pametan to je nešto lepo; vrline su lepe, dakle, biti pametan znači posedovati tu vrlinu“. Da li to znači da deca čiji roditelji ne mogu da im obezbede školovanje, ili deca koja žive u sredini u kojoj ne postoji škola ili nešto slično, da li to znači da ta deca nemaju vrline? Da ta deca ne umeju da urade razne lepe stvari koje nemaju veze sa školovanjem? Zašto sumnjati u tu decu? Sigurno da među njima ima talentovanih slikara samo što, možda, neki nisu ni svesni toga jer nemaju uslova da se dokažu u tome... Ne znam koliko mi još vremena ostalo, vidim da sam imala popriličan nalet inspiracije, ali i mislim da sam donekle ipak uspela da objasnim zašto smatram da se vrlina ne može smatrati znanjem. Eto... To bi bilo sve od mene... Hvala vam na pažnji, valjda...

Aplauz.

Stvarno, kad se samo setim kako mi je doletela inspiracija! Prosto neverovatno. Čini mi se da se takve stvari dešavaju samo jednom u životu... Zato se sad držim dalje od debata i sličnih situacija.

Osvojila sam treće mesto...

Nego, jeste li razumeli moju poentu? Mislim, o vrlini, znanju i svemu tome... Da se primetiti da se Sokrat mnogo bavio znanjem, u različitim oblicima. A meni se ne sviđa nijedan. Zanimljiv fenomen...

Ostale sofiste ne želim da komentarišem. Oni su bar i zapisivali nešto.

Bili su to vredni ljudi...

Samo neki logičniji predlozi:

-Znam da mnogo ne znam.

-Ni ne znam šta sve znam. (Spisak je dugačak. Nikad se nećeš setiti svih stvari koje znaš...)

-Ne znam koliko ne znam.

„Znam da vrlina nije znanje!!!“, s ponosom – Lea Radlovački.