Najpre je bio mrkli mrak. Svi su spavali. Ali ne i mi. Zatim je počelo da sviće u sivim nijansama; bilo je oblačno i grad je bio prljav.
Nekad jednostavno ne razmišljam o nekim stvarima. Čine mi se dalekima i nestvarnima. A onda dođem u situaciju da bih mogla samo da stojim i posmatram – da direktno gledam u sve te stvari i upijam svaki pokret, svaku misao, svaki znak. Osećala sam se kao stranac na domaćem tlu...
Videla sam kako ljudi plaču. Suze, definitivno, ne biraju ni godine ni pol. Videla sam da se ljuti neminovno opraštaju jedni od drugih – drug od drugara, roditelji od deteta, od svojih unuka, ljubavni parovi sa dugim poljupcima...svi. Svi se rastuju. Onda sam (u)videla da što se duže rastaješ to je teže, više boli i duže se plače.
Mrzim rastanke. U njima ne nalazim ništa lepo ni zanimljivo. I ne umem da se snalazim u njima... Ovog meseca sam se najviše rastajala sa ljudima i trudila sam se da najmanje plačem. Shvatila sam da su rastanci na „zez“ najbolji. Ne stigneš da se pozdraviš sa nekim jer si već uveliko zbrisnuo.
Onda smo došli do stadijuma u kojem nas je jedna najobičnija traka delila. Pišljivo parče materijala koje nam se preprečilo. Samo jedno parče materijala!
I ne volim da razmišljam o onome posle.
U glavi mi je samo želja da sigurno stignu.
