Neopisivi naslov

     Pokucao je pet puta, u ritmu. Pas je žustro zalajao. Nisu očekivali goste.

     Na vratima je stajao on. Iako je želeo da mu skoči u zagrljaj, zadržala je četvoronošca i gurnuvši ga u stranu dala znak da sad nije prilika za radost. Bilo je vreme da odrasli porazgovaraju. Ili da ćute.

     - Hej... - rekao je tiho, ali je svejedno odjeknulo u praznom hodniku njene zgrade.

     U njenoj glavi odjeknulo je stoput jače. Stajala je naslonjena na vrata i blago klimnula. To je najviše što je mogla da ga otpozdravi.

     Ćutali su nekoliko sekundi, dok nije postalo neprijatno. Njemu, naravno.

     - Nećeš me pozvati unutra? - da li je mogao da kaže nešto što se ne čuje u svakom filmu, pomislila je i nasmejala s olakšanjem, jer je tim pitanjem nju uverio u odgovor.

     - Ne... Zadržaćeš se više nego što bih to mogla da podnesem... - odgovorila mu je gledajući u stranu, pa u njega. Zanimala ju je njegova reakcija. Osećala je da je u redu da ga muči. Da čini da i njemu, konačno, bude neprijatno u ovom društvu.

     Nije znao šta da odgovori, pa se počešao za vrat ne bi li dobio na vremenu. Opet filmski. Zašto se samo ne okrene i ne ode?!

     - Zvao sam te, ne javljaš se... Nisam... Nisam to očekivao od tebe.

     Pas je ćutke sedeo između njih dvoje i pogledom preletao s njega na nju, pa na njega, na nju...

     - Ne javljam se... Nisam želela da ti se javim...

     - Mogla si da mi pošalješ poruku da te ne zovem, ako već ne želiš! - postao je oštriji, s pravom, ili ne, ali godilo joj je. Želela je da izazove takvu reakciju. Smatrala je da, nakon svega, oh, i te kako zaslužuje.

     - Lakše mi je bilo da ti se ne javljam. Jednostavno... - odgovorila mu je bez osmeha. Osmeh sad već ne bi bio prikladan. Nije bila sarkastična. Nije bila zlobna. Samo nije želela da mu se javlja na telefon. Ili da priča s njim tako na vratima; al’ kad je već došao i kad mu je već otvorila...

     - Misliš da je to u redu? Da je to fer? - postajao je nervozniji. Možda najnervozniji otkako ga zna, a znaju se dovoljno dugo.

     Uvek ju je izluđivalo što se u svakoj raspravi jedino ona uzruja, a on s osmehom i blagim tonom doliva ulje na vatru.

     S ovim varnicama nije znala šta da radi.

     - Ne mislim ništa. Znam. A znam da ne želim da ti se javljam na telefon. Da ne želim razgovaram s tobom. Da raspravljam o bilo čemu. Ne želim ni da stojim ovde... Znaš... - krenula je da izusti gomilu opravdanja zašto više ništa ne želi s njim, a onda je zastala. Nije on vredan toga. Isuviše se ona naobjašnjavala s njim i to ih je dovelo, evo dokle. Samo neka se okrene i ode. Šta više, koji njegov, stoji tu i isteruje šta li već isteruje?

     - Lepo mi je keva rekla da ovo sve neće valjati. Nisam želeo da joj verujem. Verovao sam tebi i... Više ni ne znam u šta sam verovao! - gledala je kroz njega razmišljajući da li će neko od komšija da promoli glavu iz svog stanai izvuče je iz ovoga, pa makar pretili policijom. Njegova pitanja su odzvanjala zgradom, a pas se uspravio. Kao da pikira, hoće li prekoračiti granice lepog ponašanja „dobre kuce“. A ona da li će prekoračiti prag stana. I njene tolerancije.

     - Ne drami, majke ti. I sledeći put veruj svojoj mami kada ti kaže šta treba, a šta ne treba da radiš u životu. Mene je moja naučila da ne dozvolim da me bilo ko maltretira. Odmakni se korak, ne bi valjalo da ti polomim nos vratima - koja je zatvorila odmah potom. I zaključala. Dvaput. Žurno. Neće lupati, valjda nije toliki kreten. Neće ni zvoniti, valjda nije toliko očajan.

     Krišom je provirila kroz špijunku. Stajao je naslonjen na zid prekoputa, spuštene glave sa šakama na kukovima. Kao da je klimao. Ili jecao. Kosa mu se lelujala.

     Čula je samo svoje duboke udisaje i još dublje izdisaje. Prepao ju je iznenadni lavež. A i njega, s druge strane vrata.

     Pokušala je da ga utiša mameći ga ka sobi, ali pas se uporno vrpoljio kod vrata gunđajući nešto na psećem.

     Nije znala koliko je stajao u hodniku. Nije znala ni da li je ikad više svraćao. Nije znala ni da li ju je gledao iz prikrajka kad bi šetala svog ljubomornog džukca. Oh, kako ga samo nije podnosio. Njegovu želju za pažnjom. Njegovu ljubomoru. Njegove proklete dlake. Njegovu potrebu da uvek bude uz nju.

     A ona kod njega nije podnosila sve to što on nije podnosio kod psa. I, bile su to još mnoge druge stvari, nije više ni važno.

     - Dođavola, nije mi vratio činiju! Znala sam da ću morati nekako da platim... - proklinjala je sebe jer mu je pozajmila novu činiju. I sad je kod njega. Šta ako je izgrebe, uništi, baci, spali...?

     Sada nema komplet...