Jecaj zla

Postoje neke priče koje, možda, i ne bi trebale da budu ispričane... Ova je jedna od njih ali će svejedno biti ispričana. Možda će se i generacijama prenostiti s kolena na koleno, s čiče na čiču.

Pre neko veče sam sedela na klupi. Ne znam tačno kojoj, bilo mi je isuviše loše da nisam ni registrovala gde se nalazim. Negde u velikom gradu, to sigurno. I tako, dok sam sedela pognute glave, mnogi su prolazili meni ispred nogu. Čak su neki dobacivali i „Gle, narkomanke!“. Bilo mi je loše. Loše od silnog alkohola, od svih tih prokletih ljudi, od glupog života; od svega!

Počela sam da plačem. A zatim i da vrištim. Iz sveg glasa. Ljudi su počeli da me zaobilaze prelaskom na drugu stranu ulice. Neki su čak, činilo mi se, zvali policiju. Isprva me to nije zanimalo, ali onda sam rešila da je najbolje da odem. Da nestanem iz njihove okoline i njihovih života. Praznoglavci obični!

Držala sam se uz zidove i neke kapije ne bih li pala i poljubila blatnjav beton zbog otopljenog snega. Kada sam nestala iza ćoška – nekog tamo – čučnula sam i zabila glavu na kolena i počela da se ujedam. Bilo mi je neizmerno muka, a ja mrzim da povraćam. Nadolazila mi je bljuvotina iz stomaka ali sam je ja uporno gutala. Gadila sam se svoj svojoj gadosti. Neki kerovi su u tišini prolazili pored mene, čudno blenuvši u moje bledo lice sa iznezverenim očima oko kojih se širilo natečeno crvenilo. U istom trenutku sam želela da skočim, uhvatim ih rukama golim za gušu i zadavim. Narušavali su moj (ne)mir. Umesto toga samo sam im rekla jedno oštro „Šic!“ nakon čega su zacvileli i pobegli. Beskućna gamad!

Kao da nisam bila u svojoj koži. Ili, kao da nisam bila to ja u svojoj koži. Sećam se svega, kristalno, i tada sam bila svesna svoje izbezumljenosti, ali neki vrag se otimao u meni i terao me da se ponašam kao najgora osoba na ovoj planeti. Mislila sam da ću pući i da će to neko čudovište izleteti iz mene i otići negde daleko... Nadala sam se tome.

Zatim sam počela da puzim. Imala sam osećaj kao da se pretvaram u psa koji je vezan na uzici. Nešto me je davilo. Osvrnula sam se oko sebe i bila sam tu samo ja. Iza leđa sam opet bila ja. Nepomična, tiha ja. Nisam bila u belom, ali sam imala dugu crnu kosu i belu put. Na usnama je odzvanjalo neoprostivo crvenilo; kao krv. Smejala sam se sebi u lice. Ali ja sam i dalje stajala mirno gledajući svoju stvarnost kako razbacuje svoju moć, svoj život po blatnjavom betonu.

-Ti misliš da si opasna?! Ti misliš da si Smrt?! Možeš slobodno da se goniš! Nevinašce prokleto... – vikala sam sebi, tamo negde u prazno, klečući i dalje okrenuta telom ka jednoj strani, a glavom ka drugoj, ka sebi.

Nekako sam se pridigla i opet naslonila na zid. Neki vlažan, oronuli zid. Bujica iznutrice je opet krenula ka grlu ali sam je ja ponovo potisnula suvom pljuvačkom. Nisam mogla sebi da dozvolim da povratim. To je nešto najodvratnije.

Sa vrha zida prefinjeno me je posmatrala neka crna mačka. Baksuz!

-Idiote crni! Ostavi me na miru i ti! Produži. – ali sve što je ona rekla bilo je „Mmnjauu.“. A onda je sela podignutog repa. Prezirala sam je. Uzela sam neki kamen i pogodila je! Uz bespomoćan vrisak pala je s druge strane zida.

-Tako ti i treba, prokleštino!

...

Moje zadovoljstvo je prekinulo zastrašujuće fijukanje vetra. Crne grane su se lelujale, a iza njih su se izvijali sivi oblaci kojih je bilo sve više i više. Proleteo je neki pacov koji me je strahovito preplašio da sam vrisnula. U istom trenutku sam imala osećaj da će mi se glava rasprsnuti kao staklo, a utroba pući kao balon. To bi bilo mnogo krvi, alkohola, delova želuca,... A onda bi se okupile preživele mačke i počele da rovare po mojim ostacima, onako alavo. Aždaje!

Naslonila sam se leđima na zid i počela razrogačeno da zveram oko sebe, sve u strahu da me neko ili nešto konkretnije i veće i opasnije ne napadne. Dobro sam protrljala oči prljavim rukama i ponovo ugledala sebe kako stojim na nekom uzvišenju i ponovo buljim u mene. To je već počelo opasno da me ljuti. Odgurnula sam se o zid i krenula ka sebi u nadi da ću se uhvatiti za gušu i zadaviti. Oh, kako sam samo vapila za tim! Ali sve što sam dobila od tog napada jeste sletanje u kanal. Kao da sam direkt upala u sopstvenu grobnicu.

Sve živo me je bolelo. Nisam mogla da se maknem. Sada sam se smejala sebi u lice. Kako li sam samo tako drska! Kako li se samo usuđujem da tako nešto uradim? Po sto puta da sam prokleta! Bespomoćan spas sam potražila u jecanju. Prišla sam sebi u pokušaju da se zagrlim. Ali u tom položaju u kojem sam se zadesila ne bi me ni kanapima izvukli iz jarka. Ne znam ni kako se stvorio baš tu na tom nekom uzvišenju.

Nekako sam izvukla desnu ruku na kojoj sam nezgodno ležala i njome sam prekrila lice. Nisam želela ništa više da vidim, osetim niti da čujem. Gadila sam se samoj sebi, naročito kada sam osetila vonj svoje utrobe koja se nekako, i u nekom meni nepoznatom trenutku, razlila po mom telu i mom delu kanala. Odvratan zvuk povraćke! Odvratan!

A onda se neka mačka drznula da mi se unese u facu. Nije bila crna. U stvari, ni ne znam koje je bila boje. Čula sam samo kako nešto cijuče, ili šta već, dok me je analizirala u neopisivom položaju. Ipak se odlučila i pobegla. Delovala je kao da je bila uplašena ili nešto. Ali je na kraju nestala. Tad sam konačno mogla na miru da spavam. Da me niko ne ometa sa bilo kojom namerom. Tako je i bilo.

Utonula sam u bele oblake koji su se vijali oko mog lica. Mogla sam da osetim u nozdrvama svaku kapljicu, svaki atom mirisa koji su nosili u sebi. Nekako sveži i hladni, uz pratnju violina, na ljuljašci sam zaspala.

Ne sećam se da sam se probudila. Ili je to posledica što se ne sećam ničega posle svega što je prošlo kroz odaje mog postojanja te večeri. Čudne večeri. Valjda.

Ajme meni!

Samo kad se setim, nekada su mi te stvari bile poznate samo preko televizije i delovale su mi nekako daleke. A sad – sad sam okružena njima i postale su sasvim normalna svakidašnjica mog novog života. To, valjda, tako bude kad odeš u veliki grad, grad svakakvih mogućnosti i svakakvih zbivanja. Ne, ne želim ikoga da plašim, ali to naprosto sve jeste tako.

Evo, baš sam gledala u zgradu u kojoj kriju nekog narko-dilera. Čovek je okružen silnim crnim džipovima, pa se još i slučajno našao jedan kombi koji pripada vojsci. A tako bezazleno izgleda ta zgrada. I tako normalni ljudi žive u njoj. Baš je normalno sve. Bar se tako čini spolja. Nekad je bolje kada ne znaš sve... Baš smo sinoć prolazili pored tako neke zgradice koja se nalazi u manje-više prometnoj ulici i razmišljam, čoveče, ne-daj-Bože da ti se omakne da izgovoriš nečije ime – PUC! i gotov si. Nema te. A bio si; postojao si. Tik pre tog imena. Bokte!

Jednog jutra sam se probudila. Neprirodnim putem. Šta se desilo – pucnjava. Neko je nekog ubio. Eto tek tako! Čuo si vrisak, a posle nekog vremena i sirenu (Hitne pomoći ili čega već). Prestravila sam se! Toliko sam se uplašila da me je to izmorilo te sam ponovo zaspala. Ne znam kako. Od tada imam dodatnu fobiju na zvuk pucnja. Tako sam se ove zime traumirala bar po deset puta u toku dana kada su dečurlija bacala petarde na sve strane. Proklete da su te petarde. Ok, i meni su nekada bile zanimljive, ali ne toliko. Ne makar kada. Ne stalno. Čoveče, k'o blesavi su! Baš sam jednom iz čitaonice posmatrala nekog klinca od dve-tri godine kako šeta sa tatom koji ga pride uči kako da baci petardu. Kuda li ide ovaj svet...?

Jedan drugar iz doma je zadobio večni ožiljak preko oka. Zapravo, od obrve, i malo još iznad, pa preko desnog kapka i onda do obraza. Strašno! A samo je išao da proslavi Novu godinu. I eto. Rez! Desilo se. Sad se bar, ako ništa drugo, malo primirio; više nije u fazonu „ja sam faca i svi znajte da sam prisutan“. Sad se još i kulturno javi. Fin dečko, nema šta. Ali bih, svejedno, više volela da me i dalje nervira ali da nije unakažen zbog glupavog dočeka! Pamtiće ga za ceo život ma koliko bio, možda, pijan te večeri...

I tako, u naletima straha, moji dragi drugari reše da skratimo našu šetnju jednom prečicom. I to tek kakvom! Majku im njihovu neustrašivu, našli su mene da vode kroz neko groblje i to , ni manje ni više nego u deset minuta do ponoći. Čoveče! Mislim da mi se svaki mišić na telu tresao neverovatnom brzinom. Još pada sneg, a mašala je i napadao, sve je belo, zakorovljeno, obrasli nekim šimširima ili čime već... Ma, jezivo! K'o u horor filmovima! Još, kad smo bili pred kraj groblja, zalajalo neko kuče iz komšiluka i ja, hvala Bogu, vrisnula! Al' sam se proderala, majku mu! (Sad mi je smešno. Jeste. Ali tada nije bilo ni malo.) Mislim da su me ti isti dragi drugari hteli zadaviti. Istog momenta. Ja sam se samo od muke smejala.

E, a onda je krenula priča kako se groblja plaše samo oni koji imaju strah od smrti. Nije tačno! Ličnim primerom opovrgavam tu hipotezu. Ja se zaista ne plašim smrti. Zašto bih? Jasno mi je da je to sastavni deo života i da me to čeka kako god da okreneš. Zaista mi to nije problem. Meni je samo jezivo u celoj toj priči kako svi ti mrtvi ljudi (ili šta već budu ili jesu kad su dva metara pod zemljom) su nešto stvarali u životu, ili još gore, nisu ni imali priliku za tako nešto, a završe na nekoj tamo žurci crva i ostalih insekata koji ih neminovno prožderu u svoj njihovoj alavosti. Odvratno! Zastrašujuće odvratno. Čak i ponižavajuće. Ceo živi život si bio superiorniji naspram tih ljigavih, malih imbecila, i onda dočekaš da totalno nestaneš sa (pod)lica zemlje tako što ćeš proći kroz njihovu utrobu. Još će da te smelju i iseru se po tvojim delovima tela koja su već pretvorena u njihova govna. Grozno je, znam, ali tako je kad umreš i još te zakopaju.

Zato sam ja rekla, i sad se javno izjašnjavam da želim, zapravo zahtevam da kad umrem, poginem ili nešto slično, da se svi moji zdravi organi daju u dobrotvorne svrhe, tamo za transplataciju ili šta već, a ostatak koji ne valja ni za šta osim za crve – da se spali. Jeste, spali! Pa nek' se pepelom poigrava ko hoće. Još samo nisam smislila gde da me zafrljače niz vetar... Otom-potom. Ne mogu baš da zamislim sebe u kovčegu (nekom kao lepom) kako me spuštaju u blatnjavu rupu na nekom groblju. Nije to ponižavajuće, daleko od toga, samo mi nije za mene. Ne znam. I onda još da se ljudi maltretiraju i dolaze mi na sahranu, tamo-'vamo, plaču i tako svašta, a onda da odu na „oproštajni“ ručak i zbijaju šale ili nešto u tom stilu. Ne želim ni da moja sahrana bude razlog da se razbacani članovi familije ponovo okupe i ispričaju o svemu lepom što im se desilo do moje smrti. Bedak skroz! Nije ni vreme ni mesto za takve stvari. I ti fazoni – slika da mi izađe u čituljama. Svašta! Ni to ne dolazi u obzir! Pa šta sam ja? Ceo život niko te ne ferma ni pet posto, ne pojavljuješ se u medijima zbog nečega lepog i zanimljivog, a onda umreš i, 'op, svi treba da te vide! Šta imaju od mog lika tad kad im je bilo super i pre nego što su počeli da me viđaju na „štampanom fejsbuku“. Ni to ne dolazi u obzir! Molim lepo. Da se sad zna...

Upravo se dernja alarm nečijih kola. Nikako da ga vlasnik ugasi. Čoveče, prošlo je dva sata posle ponoći, neko hoće da spava! Ali ne, lopovi sad ne spavaju. Bar tako vrišti taj alarm. Mislim, zar je neko bezopasno mače koje se očešalo o gume moglo da aktivira to drekavo čudo? Ma daj!

Sad ću ja da zaspim i ogradim se zidinama svojih snova u kojima ću konačno da izdepiliram ruke, da naučim makroekonomiju (koje nema više), da prežalim još nečiju smrt ili, možda, dobijem Nobelovu nagradu ili nešto slično – Oskara. Da. Mnogo sam vickasta. I mnogo je vickast ovaj grad, ovaj život. Ali, svejedno, ja i dalje ne želim sahranu ili da izgovorim nečije ime kada nije ni vreme, a posebno ni mesto za to.

A sada laku noć i srećno u preživljavanju u svetu!

Za sve detaljnije informacije obratite se Goole-u.