Šta li danas žena može, šta li hoće, a šta sme

Nije ovaj 21. vek onakav kakav nam govore da jeste. I nije ni danas lako biti žensko...

„Imaš pravo glasa na izborima“, ali nemaš pravo glasa u kući.

„Ko ti brani da imaš momka?“, ali ako se ne udaš za prvog, onda si promiskuitetna, laka ženska, kurva.

„Imaš pravo da radiš sa svojim telom šta ti je volja“, ali ako se našminkaš ili obučeš kako ti godi i kako ti je volja, onda želiš da budeš nešto što nisi, uništavaš ono što ti je „bog dao“, izgledaš kao prostitutka - svi zvižde za tobom, izgledaš kao muškarac - uvredljivo te komentarišu, ... - „ma, nikad nećeš naći muža“.

„Ne moraš da žuriš da se udaš, niko te ne tera“, ali ako imaš 25+ godina i nisi udata, onda je „pa, šta čekaš? Nećeš večno biti mlada. Vreme ti je.“

„Štitimo žene žrtve nasilja“, ali - što ga je isprovocirala?! Mislim, što se onako obukla, nasmejala, trepnula, udahnula,...?

„Normalno je da žene imaju jednaka prava kao i muškarci“, ali, 'ajde ti, lepa, da uneseš ona drva, navućiću neku gripu, umreću ti na rukama!

„Naravno da žena treba da radi i zarađuje“, ali i da kuva, pegla, riba, rađa, vaspitava, ugađa mužu i još da na poslu dobija manje novca nego muškarac istog ranga.

„Možeš da budeš šta god poželiš kad odrasteš“, ali ne i ono što zaista želiš da budeš kad odrasteš. Glumica? Skini se pred kamerama. Novinarka? Lepa si, čitaćeš vesti u osam. Pevačica? Ajmo šljokice, noge gore, reflektori i silikoni. (...)

„Oh, te žene i tašne, svašta moraju da nose sa sobom“ - „Mama, imaš li šnalu?“, „Ženo, daj mi onaj tvoj šrafciger“, „Komšinice, imate li malo šećera, baš nam je zafalilo...“, „Hej, draga, posekao sam se, znam da imaš hanzaplast“, „Koleginice, je l' ti ostao koji Kafetin, nešto me boli glava...“

I omiljeno:

„Čovek i žena treba da poštuju jedno drugog“ - jer, muškarac je čovek, a žena je...?

Žena je neko ko ima pravo na sve, ali ne i na sebe.

I žena se uvek tako oseća kada je pogrešne osobe bodre, brane, govore za nju, umesto nje...

Foto: Aleksandar Radetić

Sećaš li se, Barbara

Sećaš li se, Barbara,

skoro pa je kiša neprestana padala

nad Beogradom toga dana,

a ti si bila vrlo ozbiljna,

kose razbarušene, u belom kaputu 

krupnih dlaka oko vrata.

Seti se, Barbara,

sa platoa kod fakulteta si se javila,

mi smo bili besni, a ti si bila ozbiljna.

Sećaš li se, Barbara,

nismo te poznavali, a ti nas još manje -

sećaš li se, sećaš li se toga dana

i ne zaboravi ga. Jer mi nećemo!

„Daleko manje od očekivanog broja ljudi“

vikalo je „Stop krvavim košuljama“

a ti si stajala mirno i nisi potrčala,

bila si sva bitnan i važna, usplahirena,

a šta se zaista dešavalo ipak si znala.

Sećaš li se, Barbara,

možeš se i ljutiti što ti ovo pišem,

jer pišem svakom iako ga ne znam.

Sećaš li se, Barbara, i ne zaboravi nikad

to veče kada si sva bitna lagala,

kada si bila licemerna i informacije izmišljala

u Beogradu prepunom „slučajnih“ šetača.

Oh, Barbara,

velika je svinjarija ta tvoja vlast i to sve sa tobom sada,

a onaj ko te je poslao te večeri na ulicu

nećemo znati da li je umro, nestao ili je još živ.

Oh, Barbara,

biće još kiša nad Beogradom, a biće i krvi,

protestnih šetnji, parola i pištaljki

i verujemo da se ovog puta neće isto završiti .

To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne,

željne promena, pravde, mira i zajedništva.

Nije to obično „udaranje kišobranima“, a kamoli

„poziv na linč, silovanje i nasilje“ u Beogradu.

Toliko od ovih stihova, vidimo se u nekoj drugoj pesmi,

sa druge lokacije.

Seti se ovoga, Barbara...

Seti se, jer mi nećemo zaboraviti!

Lea Prever ex Radlovački

Foto: Jutarnji list