Sokrate, izvini...

Da smo čika Sokrat i ja, kojim slučajem, živeli u istom vremenu i da smo se poznavali, mislim da se ne bismo najbolje slagali. Primetila sam da nemam običaj da se slažem sa njegovim mislima, idejama, „provalama“.

Pokušavam da budem maksimalno razumna, da uračunam period u kojem je živeo, da sagledam celokupnu situaciju i tadašnji život (koliko je to moguće, naravno) i onda da donesem zaključak o tome koliko je (bio) u pravu, ali, plašim se da mi ne ide baš najbolje. Čista indukcija, rekla bih...

Sve je to lepo; mislim, da si u svojoj savremenici neko i nešto, da si faca, da te većina podržava i hvali, i sve to, ali mani ga. U mojoj savremenici, ja se izvinjavam, ali „Sokrat“ je samo (dobro, ne samo samo) ime filozofa na papiru koji je nekada nešto izustio i to je neko uvažio, a to se danas smatra velikom mudrošću. Uz svo dužno poštovanje svim ljubiteljima Sokratovih izjava, lično smatram (onako akademski) da je sve to čista glupost!

Pazi, ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš! Ok, možeš. (I to je, zapravo - ironija!) To je gramatički skroz korektna rečenica. (I da nije, svejedno je možeš reći, ali...) Evo kako je meni mama objasnila, tj. podelila sa mnom svoje mišljenje o istom, s čim se ja, oh svakako, stopostotno slažem; kako sam ja, bar, to shvatila: „Čovek uči dok je živ, je l' tako? E sad, ako on nauči makar i jednu jedinu činjenicu, on samim tim ne može reći da ništa ne zna. Takođe, ako upotrebi reč znam u istoj rečenici u kojoj tvrdi da ništa ne zna, to je onda apsurdno! To je tek apsurdno! Razumeš? Ne možeš reći da znaš da ništa ne znaš. Kako je to moguće? Znači, ipak nešto znaš! Dakle, rečenica je skroz kontradiktorna i nema logike. U istoj rečenici opovrgavaš ono što tvrdiš da je istina. Razumeš? E, i pazi sad ovo... Čovek što više uči, bilo šta, on time sve više saznaje o svom neznanju. Da pojasnim – u školi te uče koliko je 2+2 i ti to naučiš. Ali, poznato ti je da u matematici imaš i neko množenje koje ti još ne znaš, što nas dovodi do znanja koliko otprilike ne znaš. A to znanje se graniči sa još većim neznanjem onoga što ni ne znaš da postoji; na primer, ti u prvom razredu osnovne nisi ni znao/la za trigonometriju. Je l' tako? Hoću da kažem, da sa sticanjem znanja stičeš još jednu vrstu znanja (znaš da postoji nešto o čemu ti još uvek nisi učio/la, te ne znaš to nešto) i neznanja (znanja, svesnosti da izvan prethodnog neznanja o nečemu verovatno ima još više, nešto što ti ne možeš ni da zamisliš o čemu bi se radilo). Razumeš li me? Slažem se, Sokrat je značio nešto i sve, ali mani se. Ja ne moram da se složim sa njim uopšte!“

Razumete?!

Ok, ne znam ja sve te svetski poznate rečenice koje je Sokrat kaz'o a njegov učenik Platon ih pomno zapisivao (obično veliki umovi dožive, ili kako se već to kaže, „Eureku“ na WC-šolji, dok se tuširaju ili nešto slično; sad, zanima me, da li je Platon prisustvovao svim tim pustolovinama da bi zapisivao sve Sokratove „mudros*re“, ili ih je ovaj non-stop ponavljao u glavi ne bi li prvom prilikom otrčao svom učeniku i izdiktirao mu ih? I čudno je to da takav „velikan“ nije želeo da piše knjige. Šta, to mu je bilo ispod časti? Bio je nepismen? Nije bio toliko baš dosetljiv? Nisu gajili živinu u komšiluku pa nije imao nikakvo pero?!), ali one koje znam – oh, kako se ne slažem sa njima!

I, nije u redu da kažeš da je vrlina znanje. Možda je njemu to tada zvučalo kao nešto što je uredu, ali, zapravo – nije! Bar iz moje perspektive... A sad ću i to da pokušam da obrazložim. Ali, prvo moram da dam neki uvod...

Pre godinu-dve sam se, na insistiranje profesora logike/filozofije, prijavila na takmičenje za debatu. Nisam bila preterano zainteresovana, ali 'ajde, kazah sebi, da ispoštujem čoveka. Imala sam dve nedelje da se „spremim“, da dobro razmislim šta ću da pričam pet minuta, ali i da – zaboravim na tu debatu. I tako, dan pred to takmičenje, naiđem ja na profesora i on me podseti na sutrašnji dan:

-I, Lea, jeste li se spremili za sutra? Ne sumnjam u Vas, ali čisto da proverim...

-Pa, profesore, zapravo, i nisam se spremala. Nisam posebno oduševljena temom „Vrlina je znanje“ i nisam ni razmišljala o njoj. Možda, čak, i odustanem...

-Ne, ni slučajno! Verujem da Vi to možete. Bila bi prava šteta da odustanete. Hoće li, onda, Vaš nastup biti nepredvidiv? Šta Vam padne na pamet u tom trenutku da to i kažete?

-Ukoliko se pojavim, svakako da će tako i biti...

-Dakle, vidimo se sutra. Pozdrav!

-Doviđenja...

I, ipak sam se pojavila da bih ga ispoštovala. Kada sam ušla u određenu učionicu, videla sam petnaestak takmičara, sve moguće profesore logike/filozofije, đake koji su izigravali zainteresovanu publiku, ali, naravno, nisam u svemu tome pronašla sebe. U glavi sam samo imala misao da će to biti jedna fina blamaža pred svima uglednima.

Bila sam peta na redu. Pomislila sam: „Oh, pet je moj srećan broj. Kakva ironija. Kakav Sokrat!“ Naravno, pre mene su bili izvrsno pripremljeni (ako ništa drugo) govornici koji nisu zamuckivali i koji su bili ubeđeni da je ispravno ono što govore; valjda su tako i trebali da izgledaju. Ne znam. Pomno slušajući njihove stavove, počela sam da zapisujem neke s kojima se slažem. Tada su mi „sinuli“ neki moji stavovi; kao, imam i ja nešto svoje. Zapisivala sam i one s kojima se ne slažem, čisto da bih imala o čemu da pričam bar tri minute, tek da ih zabunim. A onda su najavljivački pročitali moje ime i razred iz kojeg dolazim. Publika me je statički opozdravila aplauzom. Bednog li aplauza, majko mila.

-Iskreno, nisam nešto preterano razmišljala o zadatoj temi, Sokratovoj izjavi da je vrlina znanje. Imam običaj, primetila sam, da se i ne slažem baš preterano sa njegovim stavovima. Čula sam da se prethodni učenici poprilično dive mislima ovog filozofa, a ja ću iskoristiti njihove argumente da bih iznela svoje stavove o svemu ovome... Odmah da se izvinim ukoliko budem zastajkivala i pričala zbrda-zdola, stvarno se nisam spremala za ovo takmičenje... Dakle, ne slažem se sa tim da je vrlina znanje. A zašto se ne slažem? Pa, vidite... Ljudi se rađaju sa nečim što se kasnije, kada se to nešto bar malo ispolji, naziva talentom. I to je nešto što ili umeš ili ne umeš, a ne nešto što znaš ili ne znaš. Kad već spominjem znanje, takođe se ne slažem ni sa rečenicom „Znam da ništa ne znam“. Skroz je apsurdna. Nije ni bitno to sada... Elem, ako imaš neki talenat, onda ga imaš. Možeš samo da ga dorađuješ vežbajući to nešto, trudeći se u tome nečemu. Ne možeš ga tek tako naučiti! Ne mogu ja ako nemam nikakve predispozicije za pevanje, a nemam ih, da jednog dana postanem operska pevačica! To je nemoguće. A talenat je sinonim za vrlinu. Evo primera... Ako kažemo da je kulturno ponašanje vrlina, onda dolazimo do zaključka da decu niko ne uči lepom ponašanju. Znači, ili se rodiš sa lepim manirima ili ne... Zar stvarno mislite da su baš sve princeze „bogom dane“? Ne bih rekla... Znači, vrlina nije sinonim za manire, iako se često poistovećuju ta dva pojma. Maniri se uče, a vrline ili imaš ili nemaš... To bi bilo omalovažavanje vrlina! I to što je malopre jedna učenica rekla, parafraziraću, da „kada si pametan to je nešto lepo; vrline su lepe, dakle, biti pametan znači posedovati tu vrlinu“. Da li to znači da deca čiji roditelji ne mogu da im obezbede školovanje, ili deca koja žive u sredini u kojoj ne postoji škola ili nešto slično, da li to znači da ta deca nemaju vrline? Da ta deca ne umeju da urade razne lepe stvari koje nemaju veze sa školovanjem? Zašto sumnjati u tu decu? Sigurno da među njima ima talentovanih slikara samo što, možda, neki nisu ni svesni toga jer nemaju uslova da se dokažu u tome... Ne znam koliko mi još vremena ostalo, vidim da sam imala popriličan nalet inspiracije, ali i mislim da sam donekle ipak uspela da objasnim zašto smatram da se vrlina ne može smatrati znanjem. Eto... To bi bilo sve od mene... Hvala vam na pažnji, valjda...

Aplauz.

Stvarno, kad se samo setim kako mi je doletela inspiracija! Prosto neverovatno. Čini mi se da se takve stvari dešavaju samo jednom u životu... Zato se sad držim dalje od debata i sličnih situacija.

Osvojila sam treće mesto...

Nego, jeste li razumeli moju poentu? Mislim, o vrlini, znanju i svemu tome... Da se primetiti da se Sokrat mnogo bavio znanjem, u različitim oblicima. A meni se ne sviđa nijedan. Zanimljiv fenomen...

Ostale sofiste ne želim da komentarišem. Oni su bar i zapisivali nešto.

Bili su to vredni ljudi...

Samo neki logičniji predlozi:

-Znam da mnogo ne znam.

-Ni ne znam šta sve znam. (Spisak je dugačak. Nikad se nećeš setiti svih stvari koje znaš...)

-Ne znam koliko ne znam.

„Znam da vrlina nije znanje!!!“, s ponosom – Lea Radlovački.