Godina prođe, Dan Republike.

 Sad sam u velikom problemu. Pisala bih o nečemu, a ne bih da patetišem. Što je, skoro, nemoguće!

To je bilo dugo očekivano veče. Dan Republike – 'ej! Za neke je ono predstavljalo i nešto drugo... Za mene, na primer.

Iako prethodne godine nisam imala nikakav „kvaran“ plan niti sam razmišljala o 29. novembru kao o nečemu bitnom, desilo se nešto što je, međutim, obeležilo i ovogodišnji praznik nekadašnje SFRJ.

Da, već je prošlo godinu dana. Vrlo brzo, vrlo specifično, vrlo inovativno, vrlo zabavno i vrlo lepo. Pa, još uvek traje.

Dakle...

Svi su sve znali, samo ja nisam. I to je, čini mi se, bilo najgore. Još kad im vidim izraz lica kojim mi govore da znaju šta me čeka a da ne smeju i neće da mi išta o tome kažu, meni – zlo! I, tako me je to mučilo par dana. (Poslednji dan je bio najgori.)

-Znači, dolaziš u stan oko pet. Možemo, onda, da krenemo oko pola sedam? Taman da se malo odmoriš i tako to... - hiljadu puta sam čula tu konstataciju sa pitanjem.

-Tako je, Ivane...

Doduše, oko pet sam ga pokupila kod frizera; morao je prvo da se sredi.

Došli smo u stan i malo sam se odmorila i „tako to“ (iako ni sada ne znam šta je to trebalo da znači).

-Pazi, ja ću sad da izađem i za dva minuta ću pokucati na vrata. Kao, dolazim po tebe. Važi? - tako je i bilo. Obukao se i izlazeći dobacio „Vidimo se uskoro“.

Dobro, nije prošlo ni dva minuta, kad – kuc, kuc!

Ja, kao, fore radi „Ko jeeee?“, ali, iskreno, nisam čula da li se taj „neko“ odazvao pa sam samo viknula da stiiižeeeem. Pogledam kroz špijunku, malo da dam na teatralnosti, kad ono – Ivan. Al', 'ajd što je to stvarno on, nego je još i ružu imao u ruci... A, znam da je nije poneo kad je izlazio iz stana. Mislim se, garant je neko čučao ispred zgrade i čekao da mu je da. Znam nekoliko budala koje bi se žrtvovale...

Otvaram ja vrata, on s osmehom od uva do uva, s ružom (!) u ruci i sve onako džentlmenski me pita da li sam spremna da krenemo. A ja u rebusu! Odakle mu ta ruža?!

Lepa je bila, da ne zaboravim da (je) nahvalim. Crvena. Sa zelenim lišćem i nekim crvenim uvrnutim grančicama. Imala je malo žutih šljokica po listovima. Sasvim slučajno je ispala rastasta...

Elem, uzeh cvet, pomirisah ga (kako to tako ide), stavim ružu u vazu i krenemo.

Priznajem, sve vreme sam razbijala glavu nagađajući gde me vodi i šta me sve čeka. Sve što sam znala bilo je da idemo na večeru (da je imao problema oko pronalaženja restorana a zatim i sa rezervacijom stola) i da me posle vodi na još dva mesta...

Pred kraj puta skontam ja gde smo mi pošli... (Joj, sreće li. Prva zagonetka rešena!) Odveo me je u restoran „Marina“, na uglu Trga Mladenaca i Petra Drapšina. Urađen, onako, u seljačkom stilu. Fin restoran.

Seli mi za stolom za dvoje i počeli da kuburimo po Meniju tražeći jelo koje je „najprimerenije“ za proslavljanje (zvanične) godišnjice naše veze. Domaća supa, ražnjići sa slaninom, paradajz salata i pečeni šampinjoni punjeni kajmakom. Eto, ako vas baš zanima. Nismo ni naručili, kad, konobar donosi sveću – da bude, kako je kaz'o,  romantičnije. A za stolom do nas, baba i deda slave ko zna koju godišnjicu braka sa decom i unučićima. Sve u svemu, najeli se mi, a ja dobih još jedan poklončić - „profesionalni“ Štedlerov zarezač sa kanticom za moje još profesionalnije cvetne olovke od 10 dinara. Sreća, sreća, radost!

Kad smo završili s večerom, krenusmo dalje. S obzirom na to da je neposredno pre polaska nekome poslao poruku, znala sam da taj neko ima neke veze sa celom ovom pričom. I bila sam u pravu. Takođe, kako smo bili bliži (nismo prešli ni četvrtinu puta), ja sam znala gde idemo i zašto.

Naime, vodio me je na veliku terasu mog nekadašnjeg doma, gde smo se mi, nešto više od mesec dana pre nego što smo se konačno „smuvali“ - poljubili. (Moja tadašnja cimerka je pravila žurku, a ja sam skovala plan kako da izvedem to što sam „izvela“ to veče.) Znala sam, trebala mu je neka osoba kod koje bismo ostavili lične karte kako bismo mogli da uđemo u dom.

I, popeli se mi gore, izašli na terasu, seli, kad, Ivan će meni:

-Zatvori oči! - ja opet u rebusu. Odakle mu više poklona i iznenađenja. Međutim, čujem ja šuštanje neke kese, koja je bila sakrivena iza nekih blokova, i u kojoj sam, kad sam otvorila oči, videla vino sa plastičnim čašama! (Dok sam slušala šuštanje, mislila sam da otpakuje neku plišanu igračku...) Naravno, za to se pobrinula osoba kojoj je onomad u restoranu Ivan poslao poruku.

Tako smo mi, nekih sat i po bili na terasi, praktično na krovu doma, a onda je došlo vreme da odlučim da li ćemo ići na treće mesto. Pošto se to „mesto“ nalazi u Petrovaradinu i u pitanju je neko dečije igralište sa toboganima, ljuljaškama i klackalicama, i donde treba minimum 45 minuta, rešila sam da tamo odemo neki drugi put, a da to veče odemo na Medicinski fakultet gde su kolege studenti iz medicinskog Saveza pravili neku žurku. Taman, da veče završimo sa osobama koje su prisustvovale tog datuma prethodne godine na žurci na kojoj sam rešila da kažem „da“.

Elem, zašto na ono igralište u Petrovaradinu? Pa, dok smo još bili u „varijanti“, jedno veče smo išli kod drugara koji je živeo u kući, rekla bih, na samom kraju Petrovaradina, pa smo u povratku svratili do tih ljuljaški i zezancija gde smo se klackali i bukvalno zezali. Nekako, to veče mi je bilo posebno lepo... Eto.

Da se vratim na žurku budućih lekara. Otišli mi, a tamo celo to naše društvo. Znate, svi oni koju su sve znali! Ali uprkos tome, nisu mogli da dočekaju da čuju kako je sve na kraju zaista ispalo. I onda sam im ja prepričavala i prepričavala i tako... Sve u svemu, i na žurci je bilo lepo. Upoznala sam nove ljude i, da, dobila sam opkladu. Tačnije, Ivan je ju je dobio, ali ja dobijam nagradu – Milku s keksom. Onu veeeeeeliiiiiku! Joj!!! Tako se i završilo (naše) veče.

Drugari s kojima je sve počelo i s kojima smo
završili (samo) to veče.

Na samom kraju, iskoristila bih priliku da se zahvalim čitavom timu koji je učestvovao u čitavoj organizaciji... Pre svega, mom dragom Ivanu koji se nervirao, smišljao, realizovao celu priču trudeći se da sve ispadne savršeno i onako baš kako to „žene žele“. Zatim se zahvaljujem Magdaleni, Čemanu, Predi i Popu za predloge s restoranima u koje bismo mogli da idemo. Katarini, Tanji, Bojani Ušćebrki i Predi koje su predlagale poklone. Bajčiju za celu gungulu sa domom i vinom na terasi. Sanji se zahvaljujem na empatičnim uzvikivanjima „Jaaaaaoooo!“ na svaki Ivanov predlog i komentar (dok joj je objašnjavao šta mi sprema). I, naravno, Strahinji koji je onomad živeo na kraju Petrovaradina, ali i zato što nije sabotirao (kako ume) celu stvar dok su ostali pomagali. Posebno se, opet, zahvaljujem Tanji koja je, na iznenađenje svih nas, sve vreme ćutala i nije htela da mi kaže šta me je sve čekalo... Hvala vam još jednom! :)