Pecanje sunca - 4. deo

4.

Sedela je na tremu u drvenoj ljuljašci koju je Rodonov deda napravio kao svadbeni poklon. Oven je spavao. Već uveliko je prošlo osam sati.

Gledala je u mesec koji je, kao zakačen na udici, visio između dva stuba tako ponosno i dostojan svoje moći. Veličanstven i pun između planine Šaste i Bleka Bjuta. Kao da je u nekoj posebnoj vezi sa Šastom. Ona je tako savršena i bela, tako okrugla, kao da je nacrtana. Kao da su stvoreni jedno za drugo. On njoj poklanja svoju svetlost, svoju ljubav, a ona mu uzvraća svojom odanošću, i zaista ga uvek čeka; čak i kad se ne pojavi po nekoliko dana, ona ga i dalje čeka... A on se uvek vraća njoj.

-Marija...

-Nisam ti ni rekla... Oven je prohodao. Juče.

-Oh... Oven. Jeste li...

-Bio je tako srećan. Njegov prvi samostalno pređeni metar. Toliko sam bila srećna da sam zaplakala. Nisam smela mnogo da plačem pred njim; možda bi pomislio da je uradio nešto kako ne valja. A tako je sve savršeno odradio! Samo, ti nisi bio tu... O Bože, tako mi nedostaješ! Tako nam nedostaješ. I onda, i ono malo vremena koje provedemo zajedno, mi iskoristimo za svađe...

-Marija...

-I tako ne mogu da dočekam da sve ovo prođe. Da ponovo budemo više zajedno. Da zajedno uživamo u Ovenovom odrastanju. Da ga zajedno učimo stvarima i svemu... Želim da se ugleda na tebe, da mu ti budeš uzor kao dobar otac, dobar čovek i radnik. Da vidi kako on treba da postupa u životu.

-Marija...

-Znam, ne moraš se izvinjavati. Znam da nisi sve ono zaista mislio. Razumem da ti je teško, da si pod pritiskom, da živiš zbog tuđeg užitka i da sve više gubiš svoj. Znam da i ti želiš što više da budeš sa nama i sve... Ne krivim te...

-Marija!!!

-Izvini... Kaži, Rodone.

-Volim te. I nikada neću prestati. Ma šta se dešavalo, uvek ću biti tu za tebe i za našu decu. Ti si najsavršenije stvorenje na planeti. Ja sam taj koji je izgubio kontrolu. Ja sam kriv, ne drugi ljudi, ne posao. Zašto se bavim nečim kad ne mogu da izdžim?

-Šta želiš time da kažeš? Odustaješ od posla? Ne razumem...

-Ma, kakvi. Samo ću stoički i pošteno da izdržim do kraja i da se ne istresam na prvog koga stignem.

-Normalno je to...

-Nije normalno, Marija. Niko to ne zaslužuje... I zato me grize savest. Ispao sam kreten. I žao mi je. Zaista mi je žao!

-Dođi ovamo pored mene. Sedi. Samo želim da budeš pored mene. Volim te...

-I ja tebe, Marija.

Sedeli su u tišini na drvenoj ljuljašci na tremu. Posmatrali su ljubljenje meseca i Šaste. Naučili su nešto od njih. Koliko god on odlazio i dugo bio odsutan, uvek se vraća njoj. Mesec Šasti, Rodon Mariji. Oni se vole.

Nekoliko trenutaka kasnije, videli su zvezdu padalicu... Podsećala je na Ovena Bjuta. Tako sjajna, vrtoglava i brza. I uvek izmami osmehe onih koji su je videli.