Godina prođe, Dan Republike.

 Sad sam u velikom problemu. Pisala bih o nečemu, a ne bih da patetišem. Što je, skoro, nemoguće!

To je bilo dugo očekivano veče. Dan Republike – 'ej! Za neke je ono predstavljalo i nešto drugo... Za mene, na primer.

Iako prethodne godine nisam imala nikakav „kvaran“ plan niti sam razmišljala o 29. novembru kao o nečemu bitnom, desilo se nešto što je, međutim, obeležilo i ovogodišnji praznik nekadašnje SFRJ.

Da, već je prošlo godinu dana. Vrlo brzo, vrlo specifično, vrlo inovativno, vrlo zabavno i vrlo lepo. Pa, još uvek traje.

Dakle...

Svi su sve znali, samo ja nisam. I to je, čini mi se, bilo najgore. Još kad im vidim izraz lica kojim mi govore da znaju šta me čeka a da ne smeju i neće da mi išta o tome kažu, meni – zlo! I, tako me je to mučilo par dana. (Poslednji dan je bio najgori.)

-Znači, dolaziš u stan oko pet. Možemo, onda, da krenemo oko pola sedam? Taman da se malo odmoriš i tako to... - hiljadu puta sam čula tu konstataciju sa pitanjem.

-Tako je, Ivane...

Doduše, oko pet sam ga pokupila kod frizera; morao je prvo da se sredi.

Došli smo u stan i malo sam se odmorila i „tako to“ (iako ni sada ne znam šta je to trebalo da znači).

-Pazi, ja ću sad da izađem i za dva minuta ću pokucati na vrata. Kao, dolazim po tebe. Važi? - tako je i bilo. Obukao se i izlazeći dobacio „Vidimo se uskoro“.

Dobro, nije prošlo ni dva minuta, kad – kuc, kuc!

Ja, kao, fore radi „Ko jeeee?“, ali, iskreno, nisam čula da li se taj „neko“ odazvao pa sam samo viknula da stiiižeeeem. Pogledam kroz špijunku, malo da dam na teatralnosti, kad ono – Ivan. Al', 'ajd što je to stvarno on, nego je još i ružu imao u ruci... A, znam da je nije poneo kad je izlazio iz stana. Mislim se, garant je neko čučao ispred zgrade i čekao da mu je da. Znam nekoliko budala koje bi se žrtvovale...

Otvaram ja vrata, on s osmehom od uva do uva, s ružom (!) u ruci i sve onako džentlmenski me pita da li sam spremna da krenemo. A ja u rebusu! Odakle mu ta ruža?!

Lepa je bila, da ne zaboravim da (je) nahvalim. Crvena. Sa zelenim lišćem i nekim crvenim uvrnutim grančicama. Imala je malo žutih šljokica po listovima. Sasvim slučajno je ispala rastasta...

Elem, uzeh cvet, pomirisah ga (kako to tako ide), stavim ružu u vazu i krenemo.

Priznajem, sve vreme sam razbijala glavu nagađajući gde me vodi i šta me sve čeka. Sve što sam znala bilo je da idemo na večeru (da je imao problema oko pronalaženja restorana a zatim i sa rezervacijom stola) i da me posle vodi na još dva mesta...

Pred kraj puta skontam ja gde smo mi pošli... (Joj, sreće li. Prva zagonetka rešena!) Odveo me je u restoran „Marina“, na uglu Trga Mladenaca i Petra Drapšina. Urađen, onako, u seljačkom stilu. Fin restoran.

Seli mi za stolom za dvoje i počeli da kuburimo po Meniju tražeći jelo koje je „najprimerenije“ za proslavljanje (zvanične) godišnjice naše veze. Domaća supa, ražnjići sa slaninom, paradajz salata i pečeni šampinjoni punjeni kajmakom. Eto, ako vas baš zanima. Nismo ni naručili, kad, konobar donosi sveću – da bude, kako je kaz'o,  romantičnije. A za stolom do nas, baba i deda slave ko zna koju godišnjicu braka sa decom i unučićima. Sve u svemu, najeli se mi, a ja dobih još jedan poklončić - „profesionalni“ Štedlerov zarezač sa kanticom za moje još profesionalnije cvetne olovke od 10 dinara. Sreća, sreća, radost!

Kad smo završili s večerom, krenusmo dalje. S obzirom na to da je neposredno pre polaska nekome poslao poruku, znala sam da taj neko ima neke veze sa celom ovom pričom. I bila sam u pravu. Takođe, kako smo bili bliži (nismo prešli ni četvrtinu puta), ja sam znala gde idemo i zašto.

Naime, vodio me je na veliku terasu mog nekadašnjeg doma, gde smo se mi, nešto više od mesec dana pre nego što smo se konačno „smuvali“ - poljubili. (Moja tadašnja cimerka je pravila žurku, a ja sam skovala plan kako da izvedem to što sam „izvela“ to veče.) Znala sam, trebala mu je neka osoba kod koje bismo ostavili lične karte kako bismo mogli da uđemo u dom.

I, popeli se mi gore, izašli na terasu, seli, kad, Ivan će meni:

-Zatvori oči! - ja opet u rebusu. Odakle mu više poklona i iznenađenja. Međutim, čujem ja šuštanje neke kese, koja je bila sakrivena iza nekih blokova, i u kojoj sam, kad sam otvorila oči, videla vino sa plastičnim čašama! (Dok sam slušala šuštanje, mislila sam da otpakuje neku plišanu igračku...) Naravno, za to se pobrinula osoba kojoj je onomad u restoranu Ivan poslao poruku.

Tako smo mi, nekih sat i po bili na terasi, praktično na krovu doma, a onda je došlo vreme da odlučim da li ćemo ići na treće mesto. Pošto se to „mesto“ nalazi u Petrovaradinu i u pitanju je neko dečije igralište sa toboganima, ljuljaškama i klackalicama, i donde treba minimum 45 minuta, rešila sam da tamo odemo neki drugi put, a da to veče odemo na Medicinski fakultet gde su kolege studenti iz medicinskog Saveza pravili neku žurku. Taman, da veče završimo sa osobama koje su prisustvovale tog datuma prethodne godine na žurci na kojoj sam rešila da kažem „da“.

Elem, zašto na ono igralište u Petrovaradinu? Pa, dok smo još bili u „varijanti“, jedno veče smo išli kod drugara koji je živeo u kući, rekla bih, na samom kraju Petrovaradina, pa smo u povratku svratili do tih ljuljaški i zezancija gde smo se klackali i bukvalno zezali. Nekako, to veče mi je bilo posebno lepo... Eto.

Da se vratim na žurku budućih lekara. Otišli mi, a tamo celo to naše društvo. Znate, svi oni koju su sve znali! Ali uprkos tome, nisu mogli da dočekaju da čuju kako je sve na kraju zaista ispalo. I onda sam im ja prepričavala i prepričavala i tako... Sve u svemu, i na žurci je bilo lepo. Upoznala sam nove ljude i, da, dobila sam opkladu. Tačnije, Ivan je ju je dobio, ali ja dobijam nagradu – Milku s keksom. Onu veeeeeeliiiiiku! Joj!!! Tako se i završilo (naše) veče.

Drugari s kojima je sve počelo i s kojima smo
završili (samo) to veče.

Na samom kraju, iskoristila bih priliku da se zahvalim čitavom timu koji je učestvovao u čitavoj organizaciji... Pre svega, mom dragom Ivanu koji se nervirao, smišljao, realizovao celu priču trudeći se da sve ispadne savršeno i onako baš kako to „žene žele“. Zatim se zahvaljujem Magdaleni, Čemanu, Predi i Popu za predloge s restoranima u koje bismo mogli da idemo. Katarini, Tanji, Bojani Ušćebrki i Predi koje su predlagale poklone. Bajčiju za celu gungulu sa domom i vinom na terasi. Sanji se zahvaljujem na empatičnim uzvikivanjima „Jaaaaaoooo!“ na svaki Ivanov predlog i komentar (dok joj je objašnjavao šta mi sprema). I, naravno, Strahinji koji je onomad živeo na kraju Petrovaradina, ali i zato što nije sabotirao (kako ume) celu stvar dok su ostali pomagali. Posebno se, opet, zahvaljujem Tanji koja je, na iznenađenje svih nas, sve vreme ćutala i nije htela da mi kaže šta me je sve čekalo... Hvala vam još jednom! :)

U dimu

Mrak. Ćošak. Pušim pljugu.

Buljim u vrata kroz oblake dima. U vrata koja je zalupila vikavši da me mrzi.

Sam sam.

Telefon je zvonio tri puta. Keva je zvala; znam.

Uvek zove u šest.

Iscrpljen sam. U glavi mi odzvanjaju njene poslednje reči. Njen plač. Njeno grčenje.

Pred očima mi lelujaju slike našeg prvog susreta.

Bilo je to na stepeništu ispred davno zatvorene prodavnice. Pre tri godine. Trebala mi je vatra. Ona je sedela sa nekim društvom, pila i pušila.

Ja sam samo bio u prolazu...

-U kom pravcu ideš? - pitala me je kao da se već odavno znamo.

-Aaaa... Idem ka Ćirpanovoj...

-Mogu li s tobom?

-Živiš u tom kraju?

-Ne. Samo mi se šeta...

Krenuli smo ka Ćirpanovoj. Ali, samo smo krenuli.

Moj odlazak kući i njena „samo šetnja“ se protegla na nekoliko sati. Dovoljno da se totalno otrezni, ali i da ne odustane od mog društva.

Pričali smo o svemu. Zanimljivost – bili smo na istom koncertu Goblina prethodne godine. Kakva slučajnost. Možda smo se i sreli, ko zna!

Ne mogu reći da me je nešto posebno oborila s nogu, ali svakako da je bila nešto što apsolutno nisam očekivao. Možda je, čak, i dodirivala granice savršenstva, ali mi se to tad činilo malo besmislenim.

Zamolila me je da joj obećam da ću se javiti. To je bilo u sedam ujutru, u ulici Kralja Milana, skoro na drugom kraju grada gde sam odbio njen poziv da odemo gore na jutranju kafu. A šta je tražila tamo gde sam je našao? Napijala se s drugaricama jer ju je taj dan, tj. prethodni, ostavio dečko...

Kao što sam obećao, javio sam joj se sledećeg dana. Onako, kežual. Kao, šta ima, kako si, je l' ti bolje, i tako, ništa napadno ili, rekao bih, patetično.

Bila je sreda. Tek tako, tamo neki dan u nedelji. Vratio sam se sa posla i imao neopisivu želju, možda čak i potrebu, da je opet vidim. Tek tako.

Nisam ni stigao da je pozovem na kafu, već mi je predložila da odemo nešto da čalabrcnemo jer ništa nije jela... ceo dan. Čitava dva sata otkako je ustala.

Inače, to je bio period kada je ona svoje dane provodila na fakultetu ili, češće, u krevetu, dok sam ja bio zaposlen (već nekih pet meseci) u nekoj privatnoj knjigovodstvenoj firmi. Nju je za sve bilo briga, a ja sam ipak morao da organizujem svoj život na nekom drugom nivou. Bila je završna godina hemije i nije imala planove šta bi mogla dalje. Ja sam planirao da jednog dana otvorim svoju firmu. Naravno.

Našli smo se kod picerije „Paprika“, kod Spensa. Ona je kasnila desetak minuta. Pobegao joj je bus, rekla je. Neka. I meni su nekad „bežali busevi“.

-Ne znam da li sam ti to već rekla, ne sećam se najbolje, ali zaista ne želim da pomisliš da si mi ti sad kao neka uteha ili nešto. Neobično mi prijaš i lepo mi je da s tobom razgovaram. Valjda je to tako sve dok se ne upoznamo toliko da nemamo više o čemu da pričamo...

-Ljudi uvek nađu o čemu da pričaju. - zaista sam mislio tako.

-Ne znam... Možda nekad i ponestaju teme. Ali, kako bilo, zašto ne iskoristiti pruženu šansu? Zar ne?

-Slažem se... - mada me nije zanimalo zašto voli da povodi vreme sa mnom, meni je bilo dovoljno samo da je posmatram. I slušam, naravno. Na očaravajuć način je pomerala svoje usne dok je govorila. Imala je neobično duge i guste trepavice koje su isticale krupne zelene oči. Crvene šiške su joj prekrivale visoko čelo i kosa joj je bila non-stop spuštena jer je imala klempave uši. Ali je ipak bila, kad bolje razmislim, sve savršenija i savršenija. Naprosto me je ostavljala bez daha.

Ne, ljudi ne ćute zato što nemaju o čemu da pričaju. Oni ćute jer su opijeni lepotom sagovornika.

Posle tri godine, kada je sve postala smrdljiva rutina, kada su zaista ponestale teme za razgovor, kada je lepota iščezla u nedogled, i kada ona više nije Marta koju sam upoznao one noći na stepeništu davno zatvorene prodavnice, i kada ja više nisam isti onaj Davor koji je šetao s onom Martom one noći, tada dočekaš da sve lepo izbledi i da poslednja reč, koja će crnom da ofarba uspomene, je „Mrzim te!“.

Mrak.

Ćošak, još uvek.

Pušim i dalje. Pred očima mi se sve muti. Počinjem da zanosim u stranu.

Tu ću i zaspati.

Lopta za manekene

Smatra se da su začeci fudbala u drevnoj Kini, i da sežu iz perioda trećeg veka pre naše ere. Takođe, Vikipedija kaže da je ovaj sport na neki način bio praktikovan u vojsci. Što se modernijeg doba tiče, prva pravila fudbala su doneta sredinom 19. veka, kako bi i ujedinila sve vrste fudbala u Velikoj Britaniji; nastala su u Kembridžu ali nisu usvojena... Ali, nekih 20-ak godina kasnije, došlo je do stvaranja prvog fudbalskog saveza koji je ujedinio razna pravila britanskih fudbalskih klubova iz kojih su proistekla službena pravila koja, uz nekoliko promena, važe i danas! Žene su počele profesionalno da se bave ovim sportom tek od 1996. godine.

Lopta je (u raznim dimenzijama) jedna od prvih igračaka s kojom se dete susreće. Najpre je drži u rukama i pokušava da je mulja u ustima, a onda, dok je u fazi učenja hodanja (možda i ranije, uz pomoć roditelja), nogama odguruje loptu od sebe pokušavajući da je uhvati. Znate kako to izgleda, zar ne? Dakle, svi smo se mi bavili fudbalom... na neki način... Kod neke dece (pretežno dečaka, jer stereotipi nalažu da je fudbal muška igra), razvijaju se posebne emocije u vezi sa fudbalskom aktivnošću. Ono preraste u ljubav prema tom sportu i dete, naravno, poželi da ga trenira. (Ima slučajeva i kada roditelji leče sopstvene komplekse pa teraju decu da se bave fudbalom, ali to je sada manje bitno.)

Kako se danas ljudi masovno bave raznim poslovima, sve je teže istaći se u onom koji voliš i zaista je ogroman uspeh kada postaneš primećen i bolji od cele one mase koje takođe tripuje da je rođena za to što radi. Tako je i u fudbalu. Skoro da nema deteta koje ne igra fudbal i koje nema svog omiljenog fudbalera kojeg (pokušava) da imitira kada dobije priliku da se poigra s loptom. Mnogo dece se upisuje na treninge s nadom da će jednog dana postati bolji od trenutnih poznatih fudbalera. (Stvoren je brend da su samo „poznate“ ličnosti [ne bitno iz kog razloga su stigli dotle] najbolje u tome što rade i da apsolutno zaslužuju to mesto koje im je dodeljeno.) Mnogima se ne ostvare takvi snovi, ali ima i onih srećnika koji okuse život o kakvom su oduvek maštali.

Prva asocijacija na reč „fudbaler-i“ koja mi proleti kroz glavu jeste „manekenisanje“. Ne pomislim da su fudbaleri osobe koje šetaju modnim pistama (iako ima i takvih), već na muškarca koji je veća žena od prosečne žene (a ovde ne mislim na izfeminiziranost ili homoseksualnost). Oni su svi nalickani, izdepilirani, uvek doterani, savršeno građeni, zgodni, lepi, veoma poželjni,... i apsolutno bogati! Oni su – san svih žena.

O njima se sve češće piše kao o muškarcima sa revija jer, u suprotnom, ne bi se ljudi/mediji toliko bavili njihovim frizurama, odećom (naročito donjim vešom), nakitom, kozmetičkim preparatima koje koriste, devojkama s kojima se viđaju i slično. Postali su simboli pravog muškarca. O njima se mašta na osnovu izgleda, ne na osnovu igre zbog koje su, nadam se, tu gde su. Slika pravog fudbalera je, dakle, u potpunosti iskrivljena. A to ni ne bi bilo toliko strašno i ne bi mi toliko paralo oči i uši da fudbaleri nisu jedini sportisti koji se na takav način predstavljaju. Možda se varam, ali ja još ni u jednim novinama nisam naišla na članak koji se pozabavio temom „Ko je najlepši odbojkaš/košarkaš/rukometaš/...“. Sve vrvi samo od fudbalera!

Ipak, i oni moraju da imaju nešto što ostali ljudi nemaju – savršenu koordinaciju, sposobnost da se timski radi, prihvatanje određene količine odgovornosti i tako dalje (valjda ima još).

Ali, danas nije sve samo u šutanju lopte i nošenju sata od nekoliko 'iljada evra... Veoma je bitno za koji klub navijaš! Još je bitnije da znaš sve pogrdne reči koje opisuju protivničke klubove i, naravno, da znaš sve navijačke pesme!

Postalo je sasvim normalan deo svake (samo) fudbalske utakmice (posebno razvijeno kod nas), da navijače drmne adrenalin, nasilnički motiv i da svoju bes iskale na one s druge strane tribine. I sve to – zašto?

Nije tu stvar do fudbala, ali jeste stvar do toga da (naš) fudbal tako nešto dozvoljava i promoviše. Ne tuku se oni zato što se mrze jer ne navijaju za isti klub. Postoji mnogo dublji problem, naravno. Igralište je mnogo veće prostranstvo od bilo koje sportske sale. Toliki teren, sa ogromnim tribinama, stvara mogućnost da se ispolji nešto što nije atrakcija na drugim sportskim događajima. Mada, pre bi se očekivalo da u zatvorenoj prostoriji dođe do takvih incidenata jer, ipak, tu dolazi do nagomilavanja negativne energije koja nema kud da ode, pa je suzbijena u malom prostoru i pali masu...

U svakom slučaju, verbalno a zatim i fizičko nasilje je trend fudbalskih događaja. Tako da, kada pomislim na reč „fudbal“, meni kroz glavu padnu sledeće asocijacije: nasilje, primitivizam, idiotizam i sve najstrašnije i najgore.

Profil „vatrenih“ navijača – nabildovani, kratka kosa, eventualno ćelavi, izkompleksirani, neradnici, uvek i trenerkama kao „dizelaši“ (živele '90.), veliki pobožnici, sve ono što fudbaleri nisu! Dakle, oni nisu osobe koje se dive fudbalu i igračima ovog sporta, oni nisu osobe koje bi u slobodno vreme potrčale za loptom, one su osobe koje zabole ona stvar za ovaj sport i iskorišćavaju ga na najgori mogući način! To su osobe koje bi se sa svakim potukle na ulici, osobe koje su jake samo kada su u svojoj masi. To su osobe koje su stvorile svoj brend, svoju ekipu na koju se klinci, koje ne zanima fudbal, ogledaju i kojima su oni (sportski) idoli.

Prisustvuju svim manifestacijama koje su suprotne njihovim ubeđenjima – Parada, slučaj Kosovo-Srbija-ceo svet,...

Jednostavno, čine mi fudbal još ogavnijim nego što jeste! I, zar to nije dovoljno?

Šta je još gore. Svaki put kada ih vidim ili čujem, uspem da upijem određenu dozu njihove negativne energije, ali koju bih najradije usmerila prema njima samima! A to je, možda, zato što smo ipak svi pomalo „navijači“ u duši i ne treba nam mnogo da bismo ispoljili takav primitivizam od kojeg smo se, navodno, otkačili onog momenta kad smo nagazili u civilizaciju.

 Ali, sudeći po svemu, civilizacija je još uvek daleko ispred nas, a čari pravog fudbala, daleko iza nas...

Tragači

Svako veče, baš u ovo vreme, oko 23.30h, pored moje zgrade se čuje neko šuškanje... Moja soba gleda na tu stranu, u pravcu tog misterioznog šuškanja, ali fakat, kroz prozor se ne vidi ništa od ogromne i raskošne vrbe koja niče pravo iz kanalizacije naših, stanarskih, odvodnih cevi. I, nije to problem... Znam ja, otprilike, šta se tu dešava. „Ekos“ nam je poklonio nekoliko kontejenra i sad je tu igranka kad god se za nju ima prilika!

I, nije ni to problem!

Prvih nekoliko puta sam se trzala na takve zvuke, tačnije događaje. Bilo mi je premorbidno da se tuda neka osoba šnjuva; svugde je mrkli mrak. Može svašta da iskoči iz okolo neraskrčenog nereda od žbunja i granja. Ali, stvarno se tu ništa ne vidi. Taj koji nešto tu traži, ima usavršeno čulo mirisa (da ne kažem – njuha) do savršenstva. Mislim, kako bi drugačije mogao da razazna i ukapira da to što je do'vatio je baš ono što je tražio. (?)

Ponekad se tu čuju i mačke; nekad njihov vrisak usled slučajnog pada u kontejner, nekad usled (valjda) njihovog seksa, a nekad kreštanje i plač bebe usled „porađanja“ te neke nesretnice. I kako god da okreneš – morbidno je!

Četvrtkom i nedeljom je tu i pijaca (u ranim, prokletim, jutarnjim časovima). Svaki put kada bi pijačari zavrili sa svojim radnim vremenom na žitištanskim tezgama (i mojim/našim živcima), ostavili bi čitav haos koji se, kada je hladnije vreme, razbaca na sve strane jer vetar, zamislite, ne bira gde će šta da frljne. Onda cenjeni posetioci naših novih kontejnera imaju dodatna, i reklo bi se, zanimljivija posla. Možda se u tim kesama krije koje parče sira ili zalutali kolutić keksa koji se jede isključivo uz čaj, mleko ili kafu. Ma, može i na suvo, samo nek' se nađe!

U svakom slučaju, preturanje po ostacima tuđih života, pretvorenih u najsmrdljiviji višak – smeće, ne gine onima koji nemaju svoju ličnu ostavštinu; zato i babraju po tuđoj.

I svaki put kad začujem zvuk očajničke potrage za hranom ili toplijim komadom odeće, uhvati me neka jeza. Dođe mi nešto žao... Ipak, i oni su ljudi. Doduše, neškolovani, bez potencijala, intelektualno-radno nesposobni, a ni za najobičnije fizikalce niko neće da ih uzme. Da zarade bar koji dinar i kupe svoj kolutić keksa i napitak koji ide uz to. „Oni su lopovi! Da!“ Tako svi kažu! „Njih i da zaposliš, ne bi bili zadovoljni. Krali bi! Njima nikad dosta!“ I tako dalje, i tako dalje...

Ti ljudi možda ni nemaju krov nad glavom. I ako imaju, ono je neki jadan i bedan, bogat rupama i zakrpama; promaja tutnja i najmanjom porom kartonskog zida ili blatnjavog tepiha. Ti ljudi imaju decu. Od malih nogu ih uče da se snalaze za život (na nama manje-više neprihvatljiv način). Uče ih da svaki dinar koji (ako) zarade nije njihov dok ne budu imali svoju decu. A kad budu imali svoju decu – imaće i svoj dinar. Zato i viđamo razne „muzičare“, prosjake, kuku-lele-proročice, invalide (prirodne il' veštačke), neme, gluve, glupe i neshvaćene intelektualce po ulicama kako znaju da ispruže ruku ili traže cigaru-dve. A mi, kad im damo kad im ne damo. A oni, ko i kaže hvala, ko ne. A, ko te samo opsuje i produži.

Ove moje/naše komšije od dole, što im je drugi dom taj i ko zna još koji kontejner, ne prose. Znam, jer žitištanske ulice, ne znam zašto, ne gaje takve neradnike. I oni se snalaze. Rađaju više nego one mačke koje kmeče kod istog tog kontejnera dole i svake godine iste i nove, mlađe klince šalju u školu ne bi li imali da lože za zimu sa novim sveskama na „kockice“ i usko-široke linije. A svake četvrte godine, kad je izborna godina, i oni se, bo'me, obogate za koji dinar! Pokupe ih lokalni političari koji znaju da im je gusto na onim izbornim listićima, pa dovedu čopor lopova, prosjaka, kontejnerala i drugih takve sorte, i za par hemijskih, možda i za koje krpice i za nekoliko stotina dinara, nauče ih koji broj treba da zaokruže i, pre toga, kako on izgleda; da slučajno ne prekrižu nešto drugo – što im nije dalo olovku koju ni ne znaju da drže u ruci.

Ipak, uvek se vraćaju u naše krajeve. Svakodnevno vredno obiđu sva svoja staništa po selu i onda, ko zna gde, odu, upare malo svoje ljubavi u mehanički odnos, dobiju novo dete, sačekaju sledeću prestupnu godinu i tako dok ne umru, a njihovi potomci nastave tamo gde su oni stali.

 Znate šta je najtužnije? Oni u tim kontejnerima traže svoju najveću i poslednju nadu. A svi (mi) ostali koji imamo mnogo više od njih i to ne cenimo ili na pogrešan način koristimo, nismo ništa bogatiji i bolji. I mi smo prosjaci i preturači smeća, samo u nekoj drugoj priči!

Ispeci pa reci

Odmah da napomenem, ko nema stomak za moje tekstove, nek' odmah klikne na iksić u gornjem desnom uglu ovog prozora; poštedite sebe!

Pišem od prvog razreda osnovne škole. Ne sećam se zašto sam počela... Naravno, ne računam domaće i pismene zadatke. Počela sam sa pesmama. Iako nikad nisam nešto posebno volela čitam (tuđe) pesme, imala sam neku čudnu potrebu da ih pišem, ali nikome nisam davala da ih čita. Moji roditelji, sve do srednje škole, nisu ni znali da sam „pesnik u duši“. Često pomislim da ni ja to nisam zaistinski znala.

Onda se desilo da je moj razredni starešina u srednjoj (ne sećam se tačno kako i zašto) došao do moje sveske s pesmama, pročitao ih, ispravio neke stvarčice, ali se sve u svemu oduševio. To me je, nekako, podstaklo da nastavim dalje; da se više razvijam i da pišem ozbiljnije. Pisala sam i po 3-4 pesme na dan.

Godinu dana nakon toga, moja mama je došla na ideju da mi pronađu recenzenta i da mi pesme smeste međ' korice sa sve katalogizacijom Matice Srpske. Što će reći, od 2008. godine, moja zbirka pesama („S druge strane nosa“) je u istom „tehničkom rangu“ kao i knjiga Desanke Maksimović, J.J. Zmaja, Ive Andrića i dr. O umetničkom rangu ni ne pričam; ni ne vredi da pričam; svesna sam da sam daleko od nivoa poznatih književnika-umetnika.

Knjiga nije na prodaju. Preostalih 300-ak primeraka (od 500) zvrji na tavanu i čeka da, kao i do sada, ugrabi priliku i bude poklonjena nekim osobama iz, naravno, meni posebnih razloga.

A onda sam prestala da pišem poeziju! Nekako, kao da je sva moja pesnička inspiracija upakovana u onu kjnigu s mojim dotadašnjim stvaralaštvom. Od tada sam napisala svega 20-ak pesama.

Igrom slučaja, u trećem razredu srednje sam se susrela sa književnim delom Mihajla Pantića, pod naslovom „Pesnici, pisci i ostala menažereija“. Tada sam naišla na novi momenat svoje ljubavi prema književnoj literaturi, te sam počela da pišem prozu. Ozbiljnije. Ipak sam prvi roman („Šta je život“) napisala u četvrtom osnovne.

I, tako sam ja do kraja srednje škole pročitala skoro sva dela M. Pantića, čak sam kada je gostovao kod nas, pri njegovom ulasku u učionicu počela da – plačem! Samo kad se setim koliko sam bila srećna i oduševljena. Eto, on je dobio moj pesnički spomenar, a na prvoj godini fakulteta sam radila intervju sa njim, što mi je bila predispitna obaveza iz Književnosti. Najlepše skupljanje bodova za ispit do sada.

I, otkako sam počela da pišem prozu, tu-i-tamo sam objavljivala tekstove na svom fejzbuk profilu. Znala sam da se nisam kompletno razvila u tom „poslu“ i bila sam spremna na svakakve komentare. Na kraju krajeva, možda moji početnički tekstovi jesu bili odlični (iako smatram da nisu), ali uvek mogu nekome da se svide, a nekome ne.

Zatim sam upisala žurnalistiku. Napravila sam blog i ozbiljnije se posvetila svom književnom stvaralaštvu. Kako mi je život nametao nove situacije i teme, pisala sam o svemu i svačemu. Kako sam sve više ljudi upoznavala, moji tekstovi su bilo sve čitaniji, ali i sve više komentarisani (i pozitivno i negativno). Svakakve komentare sam prihvatala i pokušavala da ih što više uvažim i shvatim koliko su korisni za moj dalji rad.

Dolazim, reklo bi se do glavnice... Ne smeta mi i zaista nije problem kad mi neko „napljuje“ tekst. Ali, cenim samo kada mi se obrazloži zašto osoba ima stav takav kakav ima. Podjednako mi ne znače komentari ni „Odlično“ ni „Grozno“. Kažite slobodno zašto vam je nešto dobro ili loše. Možda mogu da popravim.

I, ne kočite me u pisanju! Na to, i sa obrazloženjem, nemate pravo!

Neka moji tekstovi budu kao kolači. Ako vam se svide, nastavite da ih jedete; ako vam se ne svide, prst u grlo i više ih nemojte ni pomirisati.

Ne želim ikome išta svoje da namećem. I zato nisam kriva ako vam se zbog „mene“ smuči dan ili štaveć. Sve radite na svoju odgovornost. Ja na svoju odgovornost stojim iza svake svoje izrečene, u ovom slučaju napisane, reči.

I ovde stavljam tačku.

Srdačan pozdrav!

BG vs NS

Večito pitanje – gde je bolje? U srpskoj prestonici ili u najvećoj srpskoj provinciji.

Uvek sam navijala za Novi Sad. Verovatno zato što sam češće odlazila tamo nego u Beograd, pa sam se lakše i brže priklonila njemu. Tamo i studiram. Snalazim se kao u svom rodnom mestu. I ponosim se time.

Dosta drugara je otišlo za Beograd. Neki zato što tamo već imaju stan, neki zato što samo tamo imaju fakultet koji žele da završe, neki zato što im se jednostavno taj grad sviđa, neki... A neki su se, pak, odlučili za vojvođansku varoš uz Petrovaradinsku tvrđavu.

Često imam priliku da, dok u Zrenjaninu stojim na stanici i čekam bus za NS, posmatram grupu studentarije koja se preseca na pola; svako kreće svojim putem, svojom sudbinom, samo s druge strane Dunava.

I uvek će biti interesantno ono što nas razdvaja, a nakon čega se svi ipak opet spojimo...

Beograd noću

Beograđani, vi volite svo to sivilo u gradu, prljavštinu, uzbrdo-nizbrdo, cik-cak ulice, ubrzani tempo jer svi nekuda žurite, taj (ipak) drugačiji mentalitet, ta svesnost da ste u prestonici i da ste „važni“; ponosni ste jer je sva politička moć skoncentrisana baš u institucijama vašeg parčeta neba, a tu su se negde ušuškale mnoge ambasade stranih zemalja (ej!);  dičite se muzejima sačinjenih od ostataka bomardovanja '99 (nek' se zna da se tu ginulo); imate Zoo-vrt, Kalemegdan, Ušće gde možete da šopingujete po ceo dan,... Sve govori o tome kako živite u metropoli. I svaka čast na tome!

Novi Sad

Mi, Novosađani, pak, volemo našu ravnicu, naše čiste i široke ulice; činjenicu da se ne možeš izgubiti gde god da kreneš; ponosimo se našoj mirnoj, gostoprimivoj i dobroćudnoj naravi, pa i takvom brzinom življenja; volimo našu Zmaj Jovinu, Dunavsku, ulicu klubova – Lazu Telečkog, naš Dunavski, Futoški, Limanski park; s posebnom radošću posetimo naše majušne pijace razbacane po gradu a koje su ipak tako blizu jedna drugoj; imamo prelep (dunavski) kej s kojeg uživamo da gledamo na Petrovaradinsku tvrđavu a sa koje sa najvećim uživanjem posmatramo taj naš Novi Sad; Štrand – mala plaža na kojoj počinje doživljaj morskog raja; imamo i Spens i Merkator i druge tržne centre; imamo najlepši Univerzitet, studentski gradić (Kampus) gde smo svi zajedno. I svaka nam čast na tome!

Ipak, Beograd je predivan noću, kada ga gledaš od gore, sa Avalskog tornja, recimo. Tad dobija novu dimenziju, neku notu savršenstva i skladno upakovanog haosa koji se menja unutar svojih zidina ponosa. Ima i prelepo uređen Zoološki vrt u kojem je milina provesti jedno poslepodne.

Uprkos svemu, Novi Sad postaje mali i skučen. Postaje haotičan i sve više liči na Beograd. Iz njega počinju da izbijaju neki novi momenti – momenti rasula laloške tradicije i vojvođansog sjaja koji bledi.

Na kraju, svi se ipak vratimo na početne stanice, na perone pravog doma odakle smo jednog dana kročili u različite svetove. Tek po izlasku iz autobusa vidimo koliko smo ostali isti a ipak se promenili i postali nova gradska deca sa ulica starih provincijskih varošica.

Pokaži mi...

U kom uglu treba da stojim da bi mi neke stvari izgledale lepše? Na koji stepenik treba da se popnem kako bih dorasla nečemu drugačijem? Sa kog perona treba da krenem ne bi li mi rastanak lakše pao?

Ta igra ne postoji; da je sve na tvojoj strani. Da istovremeno osećaš i sigurnost i sreću i ponos, da znaš da si dovoljno dobar, hrabar i sposoban, da veruješ da ne može bolje jer ne postoji, da ne možeš više jer ga nema, da ne možeš jače jer je to najjače što postoji.

Uvek će mi biti teško. Suzu ću nekad sakriti, nekad će se pokazati, a nekad će je pratiti još po koja, jednako tužna, jer sretna ne ide uz „Zbogom“.

Ponekad skupim hrabrosti da se pogledam u ogledalo i vidim kako izgleda tuga na mom licu. Kako mi stoji. Ne sviđa mi se. Samo postanem tužnija.

Crvene, nabrekle oči odudaraju od pobledelog tena moga lika i sve izgleda ružno.

Mrzim kada mi je malo nečega baš malo i kad mi je još manje onda kada bi trebalo da mi bude mnogo. Mrzim kada to malo ne iskoristim na pravi način, a još više kada sve bude super pa brzo prođe i vrati me na ružno i staro. Mrzim kada treba da čekam da malo ponovo dođe i nacrta mi osmeh na lice,

pokaže suze radosnice

i sreću koju ne mogu da sakrijem.

Želiš li da znaš zašto sam često napeta, nervozna pa histerišem? Zašto se posvađamo i budemo ljuti?

Reći ću ti...

Zato što ne volim kad treba da odeš, ili kad treba da odem... Zato što ne mogu da podnesem rastanak i daljinu koja za njim sledi. Ne mogu da pretrpim tvoje neprisustvo i samo zvuk tvog glasa. Ne mogu da se nasmejem kadgod poželim ili da zapevam kada mi neki stih proleti kroz glavu. Stihovi mi ni ne preleću kad nisi tu. Nervozna sam i napeta, pa histerišem, jer pogrešno reagujem na ono što će uslediti posle. Nesvesno započnem svađu da bi, možda, bilo što više reči i akcije među nama; možda samo želim da se što više stvari desi kada smo tu. Možda, čak, ni ne umem dovoljno da cenim ono što mi se pruža pa „tražim dlaku u jajetu“ ili „gledam poklonu u zube“.

Ja sam samo sebična. Na svoj način uživam u svemu, na svoj način očekujem da i drugi uživaju u svemu, na samo svoj način i samo zbog sebe patim i budem tužna kada nismo tu.

Pokaži mi taj ugao i stepenik sa kog sve bolje izgleda. Odvedi me na peron na kojem neću plakati od tuge i gde će rastanak značiti „Vidimo se za par dana“.

Piercings & tattoos

Kritike, nepodržavanje, predrasude, diskriminacija,... – sve ono što opisuje današnji vid ukrašavanja tela putem pirsinga i tetovaža. Ipak je to karakteristika nerazvijenih civilizacija...

Istina, sve je to nastalo u plemenima i pre ove ere, uglavnom na teritoriji Afrike i Azije, mada ni Amerika (Indijanci) nije zaostajala za ovakvim „trendom“ ni tada; obeležavanje tela je imalo (a i dalje ima) različita značenja u zavisnosti od civilizacije do civilizacije. Naime, tada su ljudi imali potrebu za tim radi privlačenja suprotnog pola, označavanja pripadnosti statusa u društvi, iz religijskih razloga, sve kao deo tradicije. I niko ih nije osuđivao. To je (za/kod njih) sasvim normalno.

Danas, kad omladina ima potrebu za ovakvim načinom izražavanja, odmah se pomisle najgore stvari o njima. Kako je, uopšte, moguće da moderna civilizacija koja je toliko uznapredovala, dozvoljava sebi takav način „uništavanja“ (ili kako već) i spuštanja na primitivan nivo?! To je nešto što nikad neće biti prihvaćeno u savremenom društvu jer postoje oni (mnogo onih) koji su protiv pirsinga i tetovaže i koji pomišljaju na najgore (narkomani, bolesnici, metalci, pankeri, kompleksaši i sl.). Zašto bušenje tela ili (trajno) slikanje po telu mora da bude nešto negativno i toliko strašno?

Neki ljudi se izražavaju kroz stil oblačenja, hodanja, govora, pisanja, neki, pak, iskazuju svoje pravo ja na ovakav, bolniji način koji može, a i ne mora da ostane do kraja života. Slažem se da se nekome to ne sviđa, da mu nije jasna poenta i slično, ali smatram da to nije razlog da osobu sa takvim obeležjem na svom telu ljudi gledaju drugačijim očima. To je njegovo/njeno telo! Zašto ne gledaju na pirsing kao na nešto što eto traje, sviđa se osobi koja ga je uradila, kao momenat mladosti i ludosti, nešto što se uvek može izvaditi; ostaće ožiljak, to je tačno, ali zar to nije lep spomenar koji će do kraja života podsećati na onaj trenutak kreativnosti i sreće... Tetoviranje jeste ozbiljniji vid ulepšavanja tela; nemoguće ga je skinuti ili jako teško, mada kako napreduju medicina i tehnologija, za koju godinu ćeš namazati kremu nekoliko puta i sve će nestati. Pa, to je kao kad se iscrtaš markerom, samo ne možeš da opereš...

I za one koji podržavaju i za one koji ne podržavaju tetoviranje i bušenje, čini se najstrašniji onaj deo kad treba da se odluči šta će se i gde odraditi, ko je majstor i koliko je sve to sigurno – sterilno. I zaista to jeste problem! Kada se pristupa takvom činu, najbitnije je biti odlučan i siguran u onoga ko ti odrađuje taj posao...

Od osmog razreda idem kod jednog lika iz Zrenjanina (Dragana Bakoša). Prvi put me je vodila mama da mi se buši pupak; to je bio poklon od roditelja što završavam osnovnu školu. Eno je, minđuša i dalje visi, čak i zaboravim da je imam... Sledeći put sam bila kod Dragana kada sam završila treći srednje. Dobila sam poslednju ratu stipendije i imala žarku želju da probušim obrvu – da stavim dve minđuše! Sve je super ispalo, ali nije dugo trajalo. Koža, organizam, šta li, mi nije prihvatila pirsing na tom mestu, i već nakon nekoliko meseci sam morala da izvadim minđuše. Strašno sam plakala jer mi je bilo žao! Sve je to super, mogu da izvadim pirsinge kad god poželim. Ostaće ožiljci – ništa strašno...

Juče sam, ponovo, posetila Bakoša. Ovog puta sa ozbiljnijom pričom – da mi uradi tetovažu. Imala sam veliku frku, naravno. Nisam se plašila bola jer mogu da ga trpim (iako je ovaj bio začuđujuće iritantan da sam par puta jauknula i Ivanovu/Serdinu ruku istiskala i izgrebala; došao je kao moralna podrška), plašila sam se činjenice da će mi to nešto ostati do kraja života – ožiljak koji se ne može skinuti. I da može, ne bih ga nikada skinula, ma koliko se jednog dana, možda, pokajala. Jer, i radila sam to sa svešću da je to kraj. Da nema povratka. Nema odšrafljivanja i skidanja ili brisanja. To mi je što mi je.

U svakom slučaju, prezadovoljna sam tetovažom.

Ne zanima me šta (će) drugi (da) misle.

Još uvek se nisam pokajala.

A Bob Marli vam šalje veliki osmeh...

Ispovest sa kuhinjskog stola

Moj tata nikad nije birao ni vreme ni mesto za kažnjavanje mog bezobrazluka, baš kao što ni ja nisam birao ni vreme ni mesto za iskazivanje istog. Lupi mi ćušku-dve, a nekad se do'vati i kaiša, pruta, muvopiča i svih ostalih pomagala zahvaljujući kojima ruka manje boli. Uglavnom je lemao po zadnjici, ali mu se češće dešavalo da promaši i udari po onoj drugoj, suprotnoj strani – glavi. Imam posledice – zanosim malo ulevo. Kad se bolje setim, mene su tukli svi koji su stigli, svi kojima se ukazala prilika za tim rajskim delom. Zaluđeni religijskim dogmama, ja sam uvek izvlačio deblji kraj, pa i kad bih se ispolivao mlekom jer su mi prepunili šolju. 

Ali, ne mogu reći da se žalim. Nije da vučem neke traume iz detinjstva. (To je, valjda, zato što sam od malih nogu naučio da prihvatam sudbinu onakvu kakvu mi drugi kroje, iako misleći da sam ipak samo ja odgovoran za nju.) Nisam besan na oca iako bih, možda, trebao da budem. Nekako smatram da je to ipak bila njegova dužnost. Dužnost samohranog roditelja. Nepedagoga. Jedini roditelj koji iz najbolje namere tako postupa sa svojim detetom. Ja sam ga, kažem vam, prihvatio takvog kakav jeste. I babu i dedu. Čak i tetku, večitu neudavaču, koja je živela na naš račun. Nju, kad bolje razmislim, i nisam nešto voleo. Nikad mi nije kupovala poklone za rođendan jer nikad nije imala para. Osim za „Drinu“ bez filtera.

Nisam vam pričao o mojoj majci. Pa, nisu ni meni. Sve što sam (na)čuo jeste da je umrla od tuberkuloze kad sam imao nešto manje od godinu dana i da me je volela. Sad je, kako kažu, na nebu i dobro me čuva. Uvek me je interesovalo da li je bodrila tatu da me onako i onoliko mlati. Živim s uverenjem da je bila dobra žena i da je sad na boljem mestu na kojem uživa i za mene.

Ja sam ateista. Od svoje osamnaeste godine. Tačnije, od svog osamnaestog rođendana kad su mi čestitali punoletstvo rečima: „Sad si sam svoj čovek. Radi šta hoćeš. Veruj u šta hoćeš. Ali da znaš, pedera ne primamo u kuću!“ I, tako sam se odlučio da ne verujem u hrišćanske idiotarije (javno), ali i da ne budem homoseksualac jer ko zna kada će mi i tata-Bič-božji zatrebati u životu. (Čudni su putevi Gospodnji, je l'?)

Zaboravio sam da kažem. Imam 25 godina. Živim sam u letnjoj kujni iza kuće u kojoj su još uvek moj tata, tetka i njihovi roditelji. Nemam devojku. Radim kao građevinski radnik; plata niije velika, ali je još manja kad pola dam za „stanarinu“, prašak za veš, skuvan ručak i vodu koju potrošim usled, najdražeg mi, tuširanja. Sve u svemu, nije mi loše, samo mi nije (ni) dobro. Završio sam neku lokalnu srednju školi. Od daljeg obrazovanja sam dobio papir A-četiri formata sa ručno ispisanim naslovom „DIPLOMA“ i rečima: „Čestitam, sine! Ovo da uramiš i da se zaposliš. Ne tuguj, isto bi bilo i da si završio faLkutete, samo bi ovaj papir bio nešto kvalitetniji i mnogo skuplji.“ Možda je i imao pravo. Nikad neću znati.

Najbolji drugar mi je Davor. Znamo se još iz predškolskih dana. Nas su u školi uvek svrstavali u nesvrstane. Niko nam nije odgovarao i nikome nismo odgovarali. A nismo bili štreberi. Jednostavno se tako poklopilo. Elem, mogao bih reći da smo sušta suprotnost, Davor i ja. Ali eto, uklopismo se kako treba i sad trajemo. (Ok, sad sam sam sebi zvučao kao „peder“.) Družimo se često. A viđamo još češće jer, eto, radimo zajedno. On tovari, a ja šaljem dalje. Ni on nema devojku pa imamo iste momente paćenja. Da, rekao sam da smo različiti. Pa, evo... On je živahan, ja sam mirniji, uvek obazriv (da ne bih dobio po...); on voli da se nabacuje devojkama iako je svestan činjenice da nema nikakve šanse, naročito kad je sa mnom, jer sam lepši od njega (naučno dokazano). On voli horore, ja još uvek glupave tinejdžerske filmove. On mrzi da čita, a meni se još i proturi koje slovo u slobodno vreme. On je plav, ja sam crn. On je debeo, ja sam manje debeo. I tako dalje. E, da. On nema tatu, a mama mu je nabolja mama na svetu. Ponekad je i ja zovem mamom. Uvek mi je davala da jedem palačinke sa šlagom (iako slatko kvari zube).

Do sad sam imao jednu devojku. Ili dve, ako računamo jedno „vatanje“ (kojeg se ni ne sećam) sa nekom ribom na klupi ispred osnovne škole. Tako da, neka stoji da je jedna devojka bila u mom životu. Zvala se Darinka (mada se i dalje tako zove). Starija je od mene dva meseca i dva dana. Bilo je to pre tri godine i bili smo zajedno šest dana, tri sata i 28 minuta. A onda joj se (pravi) dečko vratio iz inostranstva. (Bio je na razmeni studenata čitav semestar. I, verovatno je bio veran...) Nije dugo trajalo, istina, ali sam za to vreme stekao nova iskustva. Znate koja... Sad kad je vidim na ulici, izbegavam poglede s njenim dečkom. Pravim dečkom.

Ne volim slatko (od silnih palačinki sa šlagom). Ali bih mogao da se davim u baklavama. Tako je ispalo... Ne volim kupus, papriku, pasulj i prezirem luk. Obožavam krastavce i paradajz. I to je, uglavnom, to.

Jednom sam se potukao. Nisam bio pijan, ali napadač jeste. Istripovao je da sam i njemu maknuo ribu, pa je hteo da me bije. I počeo on, vodio, vodio, vodio, a onda se ja setio nekih trikova od mog babe, do'vatio neku granu i krenuo da šibam. Otrčao je upišan. Publika je vrištala od smeha. Sve je to bilo u parku kod oronulog spomenika zaboravljenih boraca.

Planovi za budućnost...? Pa, voleo bih da se oženim, da imam decu (kojoj ću dozvoliti da budu deca) i svoju kuću koja bi bila daleko od mog detinjstva. I, voleo bih da upoznam svoju majku, ali za to sam sto posto siguran da je neostvarivo. Ostalo još i može da zaluta u moj život.

Pozdrav i letnje kuhinje; ul. Svetozara Miletića 32, zadnje dvorište A/1.

Smaku sveta, požuri!

Jutros su me probudili navijači FK „Vojvodine“ (ili, kako kažu, slaninari). Naježila sam se. Kao i svaki put kad vidim takvu masu koja ide ulicama i dernja se pevajući navijačke, patriotske ili neko-drugo-sranje pesme. Ne vidim poentu. Zar se samo na takav način (između ostalog) može iskazati svoje opredeljenje za nečim/nekim?

Sinoć sam bila na svirci „Atheist Rap“-a. Moja prva svirka. Generalno ne volim pank, ali eto... Novinarstvo (i žrtvovanje zbog nekoga...) me natera na razne poduhvate. Bilo je super. Zaista. Ali se desilo nešto, što se obično dešava na svirkama tog tipa – šutka! Koja je poenta toga?! Kao, ne možeš se super, ludo i nezaboravno provesti ako kroz nasilje ne izbaciš sav svoj adrenalin? Ne mogu da poredim šutku sa tučom, daleko od toga, ali, za mene je to vid fizičke grubosti koja u nekim situacijama može dovesti do ozbiljnijih i opasnijih situacija. Isto kao i oni navijači! Nje utakmica utakmica, ako se ne prebiju oni koji ne navijaju za „tvoj“ tim. Molim te!!!

Ne mogu da kažem da nisam imala ama baš nikakav osećaj u vezi sa ovogodišnjim izborima za predsednika (Republike) Srbije. Jednostavno se ne mešam u te stvari. Sve mi je jedno ko je na vlasti. Biće nam loše dok se mi sami ne promenimo na bolje. (A možda i grešim.) Sreća u Fejzbuk, a verujem i u Tviter, na kojem nemam nalog pa nemam pouzdane informacije (novinarski). Da nije mojih cenjenih (ne)virtuelnih prijatelja, ne bih znala šta se dešava kod nas i šire. Svi se izjašnjavaju samo kroz svoje statuse, pljuju se i bodre međusobno, a kladim se da dve trećine njih nema nikakvo pravo da reč prozbori na najaktuelniju temu jer – ni nisu izašli na glasanje. A, i ako jesu, izglupirali su se maksimalno i kao vrhunac svoje kreativnosti, uslikali su glasački listić i ponosno postavili sliku na svoje profile i internetske naloge. I sad čekaju ko će da pobedi na izborima „Sviđa mi se/Like it“. Najčudnije mi je od svega što od stotinak statusa koje sam pročitala, 98% njih kukumače što je Nikolić (čestitam mu bez obzira na sve) pobedio. I sad, ako uvažim imalo tu statistiku i kažem da je tolika većina naklonjenija Demokratama, kako to da su Naprednjaci pobedili? Zapravo, pardon! Pobednici su svi na ulicama, i kao jutrašnji navijači, vesele se pevajući naprednjačke, patriotke i ko zna još kakve pesme. Da, mašu i zastavama!

Ni ja nisam izašla da glasam. Zato sebi ni ne dozvoljavam da laprdam da sam „za“ ili „protiv“ nekoga ili, hm, nečega. Ali i te kako dozvoljavam da „neutralno“ komentarišem sve ovo što nam se zbiva.

Ivan non-stop ponavlja kako nas je Tadić ugrobario, a da će nas Nikolić sahraniti. Jedan njegov drugar, Zoran, je rekao kako ni jednom ni drugom ne bi dozvolio da mu čiste lišće u dvorištu. Dva drugara su odlučila da se ne vraćaju u Srbiju do 2017. dok Nikoliću ne prođe mandat. Itd, itd, itd,... I, ko je tu blesav?!

Činjenica jeste da sad samo treba da damo i tom Tomi šansu da se pokaže i dokaže. 2016. godine (koja nažalost [ili na svu sreću] i nije toliko daleko) ćemo videti koliko će uspeti da promeni stvari, a narod će biti taj koji će imati priliku da pokaže svoje (ne)zadovoljstvo. Ipak sad većina misli da „diplomac“ ume i može bolje, pa da vidimo! Srećno mu bilo. A sa Borisom ćemo se družiti „u nekom drugom filmu“.

Drugar Goran je jasno objasnio: „Svejedno mi je ko se neće boriti za moje interese!“