Tragači

Svako veče, baš u ovo vreme, oko 23.30h, pored moje zgrade se čuje neko šuškanje... Moja soba gleda na tu stranu, u pravcu tog misterioznog šuškanja, ali fakat, kroz prozor se ne vidi ništa od ogromne i raskošne vrbe koja niče pravo iz kanalizacije naših, stanarskih, odvodnih cevi. I, nije to problem... Znam ja, otprilike, šta se tu dešava. „Ekos“ nam je poklonio nekoliko kontejenra i sad je tu igranka kad god se za nju ima prilika!

I, nije ni to problem!

Prvih nekoliko puta sam se trzala na takve zvuke, tačnije događaje. Bilo mi je premorbidno da se tuda neka osoba šnjuva; svugde je mrkli mrak. Može svašta da iskoči iz okolo neraskrčenog nereda od žbunja i granja. Ali, stvarno se tu ništa ne vidi. Taj koji nešto tu traži, ima usavršeno čulo mirisa (da ne kažem – njuha) do savršenstva. Mislim, kako bi drugačije mogao da razazna i ukapira da to što je do'vatio je baš ono što je tražio. (?)

Ponekad se tu čuju i mačke; nekad njihov vrisak usled slučajnog pada u kontejner, nekad usled (valjda) njihovog seksa, a nekad kreštanje i plač bebe usled „porađanja“ te neke nesretnice. I kako god da okreneš – morbidno je!

Četvrtkom i nedeljom je tu i pijaca (u ranim, prokletim, jutarnjim časovima). Svaki put kada bi pijačari zavrili sa svojim radnim vremenom na žitištanskim tezgama (i mojim/našim živcima), ostavili bi čitav haos koji se, kada je hladnije vreme, razbaca na sve strane jer vetar, zamislite, ne bira gde će šta da frljne. Onda cenjeni posetioci naših novih kontejnera imaju dodatna, i reklo bi se, zanimljivija posla. Možda se u tim kesama krije koje parče sira ili zalutali kolutić keksa koji se jede isključivo uz čaj, mleko ili kafu. Ma, može i na suvo, samo nek' se nađe!

U svakom slučaju, preturanje po ostacima tuđih života, pretvorenih u najsmrdljiviji višak – smeće, ne gine onima koji nemaju svoju ličnu ostavštinu; zato i babraju po tuđoj.

I svaki put kad začujem zvuk očajničke potrage za hranom ili toplijim komadom odeće, uhvati me neka jeza. Dođe mi nešto žao... Ipak, i oni su ljudi. Doduše, neškolovani, bez potencijala, intelektualno-radno nesposobni, a ni za najobičnije fizikalce niko neće da ih uzme. Da zarade bar koji dinar i kupe svoj kolutić keksa i napitak koji ide uz to. „Oni su lopovi! Da!“ Tako svi kažu! „Njih i da zaposliš, ne bi bili zadovoljni. Krali bi! Njima nikad dosta!“ I tako dalje, i tako dalje...

Ti ljudi možda ni nemaju krov nad glavom. I ako imaju, ono je neki jadan i bedan, bogat rupama i zakrpama; promaja tutnja i najmanjom porom kartonskog zida ili blatnjavog tepiha. Ti ljudi imaju decu. Od malih nogu ih uče da se snalaze za život (na nama manje-više neprihvatljiv način). Uče ih da svaki dinar koji (ako) zarade nije njihov dok ne budu imali svoju decu. A kad budu imali svoju decu – imaće i svoj dinar. Zato i viđamo razne „muzičare“, prosjake, kuku-lele-proročice, invalide (prirodne il' veštačke), neme, gluve, glupe i neshvaćene intelektualce po ulicama kako znaju da ispruže ruku ili traže cigaru-dve. A mi, kad im damo kad im ne damo. A oni, ko i kaže hvala, ko ne. A, ko te samo opsuje i produži.

Ove moje/naše komšije od dole, što im je drugi dom taj i ko zna još koji kontejner, ne prose. Znam, jer žitištanske ulice, ne znam zašto, ne gaje takve neradnike. I oni se snalaze. Rađaju više nego one mačke koje kmeče kod istog tog kontejnera dole i svake godine iste i nove, mlađe klince šalju u školu ne bi li imali da lože za zimu sa novim sveskama na „kockice“ i usko-široke linije. A svake četvrte godine, kad je izborna godina, i oni se, bo'me, obogate za koji dinar! Pokupe ih lokalni političari koji znaju da im je gusto na onim izbornim listićima, pa dovedu čopor lopova, prosjaka, kontejnerala i drugih takve sorte, i za par hemijskih, možda i za koje krpice i za nekoliko stotina dinara, nauče ih koji broj treba da zaokruže i, pre toga, kako on izgleda; da slučajno ne prekrižu nešto drugo – što im nije dalo olovku koju ni ne znaju da drže u ruci.

Ipak, uvek se vraćaju u naše krajeve. Svakodnevno vredno obiđu sva svoja staništa po selu i onda, ko zna gde, odu, upare malo svoje ljubavi u mehanički odnos, dobiju novo dete, sačekaju sledeću prestupnu godinu i tako dok ne umru, a njihovi potomci nastave tamo gde su oni stali.

 Znate šta je najtužnije? Oni u tim kontejnerima traže svoju najveću i poslednju nadu. A svi (mi) ostali koji imamo mnogo više od njih i to ne cenimo ili na pogrešan način koristimo, nismo ništa bogatiji i bolji. I mi smo prosjaci i preturači smeća, samo u nekoj drugoj priči!