Kritike, nepodržavanje, predrasude, diskriminacija,... – sve ono što opisuje današnji vid ukrašavanja tela putem pirsinga i tetovaža. Ipak je to karakteristika nerazvijenih civilizacija...
Istina, sve je to nastalo u plemenima i pre ove ere, uglavnom na teritoriji Afrike i Azije, mada ni Amerika (Indijanci) nije zaostajala za ovakvim „trendom“ ni tada; obeležavanje tela je imalo (a i dalje ima) različita značenja u zavisnosti od civilizacije do civilizacije. Naime, tada su ljudi imali potrebu za tim radi privlačenja suprotnog pola, označavanja pripadnosti statusa u društvi, iz religijskih razloga, sve kao deo tradicije. I niko ih nije osuđivao. To je (za/kod njih) sasvim normalno.
Danas, kad omladina ima potrebu za ovakvim načinom izražavanja, odmah se pomisle najgore stvari o njima. Kako je, uopšte, moguće da moderna civilizacija koja je toliko uznapredovala, dozvoljava sebi takav način „uništavanja“ (ili kako već) i spuštanja na primitivan nivo?! To je nešto što nikad neće biti prihvaćeno u savremenom društvu jer postoje oni (mnogo onih) koji su protiv pirsinga i tetovaže i koji pomišljaju na najgore (narkomani, bolesnici, metalci, pankeri, kompleksaši i sl.). Zašto bušenje tela ili (trajno) slikanje po telu mora da bude nešto negativno i toliko strašno?
Neki ljudi se izražavaju kroz stil oblačenja, hodanja, govora, pisanja, neki, pak, iskazuju svoje pravo ja na ovakav, bolniji način koji može, a i ne mora da ostane do kraja života. Slažem se da se nekome to ne sviđa, da mu nije jasna poenta i slično, ali smatram da to nije razlog da osobu sa takvim obeležjem na svom telu ljudi gledaju drugačijim očima. To je njegovo/njeno telo! Zašto ne gledaju na pirsing kao na nešto što eto traje, sviđa se osobi koja ga je uradila, kao momenat mladosti i ludosti, nešto što se uvek može izvaditi; ostaće ožiljak, to je tačno, ali zar to nije lep spomenar koji će do kraja života podsećati na onaj trenutak kreativnosti i sreće... Tetoviranje jeste ozbiljniji vid ulepšavanja tela; nemoguće ga je skinuti ili jako teško, mada kako napreduju medicina i tehnologija, za koju godinu ćeš namazati kremu nekoliko puta i sve će nestati. Pa, to je kao kad se iscrtaš markerom, samo ne možeš da opereš...
I za one koji podržavaju i za one koji ne podržavaju tetoviranje i bušenje, čini se najstrašniji onaj deo kad treba da se odluči šta će se i gde odraditi, ko je majstor i koliko je sve to sigurno – sterilno. I zaista to jeste problem! Kada se pristupa takvom činu, najbitnije je biti odlučan i siguran u onoga ko ti odrađuje taj posao...
Od osmog razreda idem kod jednog lika iz Zrenjanina (Dragana Bakoša). Prvi put me je vodila mama da mi se buši pupak; to je bio poklon od roditelja što završavam osnovnu školu. Eno je, minđuša i dalje visi, čak i zaboravim da je imam... Sledeći put sam bila kod Dragana kada sam završila treći srednje. Dobila sam poslednju ratu stipendije i imala žarku želju da probušim obrvu – da stavim dve minđuše! Sve je super ispalo, ali nije dugo trajalo. Koža, organizam, šta li, mi nije prihvatila pirsing na tom mestu, i već nakon nekoliko meseci sam morala da izvadim minđuše. Strašno sam plakala jer mi je bilo žao! Sve je to super, mogu da izvadim pirsinge kad god poželim. Ostaće ožiljci – ništa strašno...
Juče sam, ponovo, posetila Bakoša. Ovog puta sa ozbiljnijom pričom – da mi uradi tetovažu. Imala sam veliku frku, naravno. Nisam se plašila bola jer mogu da ga trpim (iako je ovaj bio začuđujuće iritantan da sam par puta jauknula i Ivanovu/Serdinu ruku istiskala i izgrebala; došao je kao moralna podrška), plašila sam se činjenice da će mi to nešto ostati do kraja života – ožiljak koji se ne može skinuti. I da može, ne bih ga nikada skinula, ma koliko se jednog dana, možda, pokajala. Jer, i radila sam to sa svešću da je to kraj. Da nema povratka. Nema odšrafljivanja i skidanja ili brisanja. To mi je što mi je.
U svakom slučaju, prezadovoljna sam tetovažom.
Ne zanima me šta (će) drugi (da) misle.
Još uvek se nisam pokajala.
A Bob Marli vam šalje veliki osmeh...
Нема коментара:
Постави коментар