Odmah da napomenem, ko nema stomak za moje tekstove, nek' odmah klikne na iksić u gornjem desnom uglu ovog prozora; poštedite sebe!
Pišem od prvog razreda osnovne škole. Ne sećam se zašto sam počela... Naravno, ne računam domaće i pismene zadatke. Počela sam sa pesmama. Iako nikad nisam nešto posebno volela čitam (tuđe) pesme, imala sam neku čudnu potrebu da ih pišem, ali nikome nisam davala da ih čita. Moji roditelji, sve do srednje škole, nisu ni znali da sam „pesnik u duši“. Često pomislim da ni ja to nisam zaistinski znala.
Onda se desilo da je moj razredni starešina u srednjoj (ne sećam se tačno kako i zašto) došao do moje sveske s pesmama, pročitao ih, ispravio neke stvarčice, ali se sve u svemu oduševio. To me je, nekako, podstaklo da nastavim dalje; da se više razvijam i da pišem ozbiljnije. Pisala sam i po 3-4 pesme na dan.
Godinu dana nakon toga, moja mama je došla na ideju da mi pronađu recenzenta i da mi pesme smeste međ' korice sa sve katalogizacijom Matice Srpske. Što će reći, od 2008. godine, moja zbirka pesama („S druge strane nosa“) je u istom „tehničkom rangu“ kao i knjiga Desanke Maksimović, J.J. Zmaja, Ive Andrića i dr. O umetničkom rangu ni ne pričam; ni ne vredi da pričam; svesna sam da sam daleko od nivoa poznatih književnika-umetnika.
Knjiga nije na prodaju. Preostalih 300-ak primeraka (od 500) zvrji na tavanu i čeka da, kao i do sada, ugrabi priliku i bude poklonjena nekim osobama iz, naravno, meni posebnih razloga.
A onda sam prestala da pišem poeziju! Nekako, kao da je sva moja pesnička inspiracija upakovana u onu kjnigu s mojim dotadašnjim stvaralaštvom. Od tada sam napisala svega 20-ak pesama.
Igrom slučaja, u trećem razredu srednje sam se susrela sa književnim delom Mihajla Pantića, pod naslovom „Pesnici, pisci i ostala menažereija“. Tada sam naišla na novi momenat svoje ljubavi prema književnoj literaturi, te sam počela da pišem prozu. Ozbiljnije. Ipak sam prvi roman („Šta je život“) napisala u četvrtom osnovne.
I, tako sam ja do kraja srednje škole pročitala skoro sva dela M. Pantića, čak sam kada je gostovao kod nas, pri njegovom ulasku u učionicu počela da – plačem! Samo kad se setim koliko sam bila srećna i oduševljena. Eto, on je dobio moj pesnički spomenar, a na prvoj godini fakulteta sam radila intervju sa njim, što mi je bila predispitna obaveza iz Književnosti. Najlepše skupljanje bodova za ispit do sada.
I, otkako sam počela da pišem prozu, tu-i-tamo sam objavljivala tekstove na svom fejzbuk profilu. Znala sam da se nisam kompletno razvila u tom „poslu“ i bila sam spremna na svakakve komentare. Na kraju krajeva, možda moji početnički tekstovi jesu bili odlični (iako smatram da nisu), ali uvek mogu nekome da se svide, a nekome ne.
Zatim sam upisala žurnalistiku. Napravila sam blog i ozbiljnije se posvetila svom književnom stvaralaštvu. Kako mi je život nametao nove situacije i teme, pisala sam o svemu i svačemu. Kako sam sve više ljudi upoznavala, moji tekstovi su bilo sve čitaniji, ali i sve više komentarisani (i pozitivno i negativno). Svakakve komentare sam prihvatala i pokušavala da ih što više uvažim i shvatim koliko su korisni za moj dalji rad.
Dolazim, reklo bi se do glavnice... Ne smeta mi i zaista nije problem kad mi neko „napljuje“ tekst. Ali, cenim samo kada mi se obrazloži zašto osoba ima stav takav kakav ima. Podjednako mi ne znače komentari ni „Odlično“ ni „Grozno“. Kažite slobodno zašto vam je nešto dobro ili loše. Možda mogu da popravim.
I, ne kočite me u pisanju! Na to, i sa obrazloženjem, nemate pravo!
Neka moji tekstovi budu kao kolači. Ako vam se svide, nastavite da ih jedete; ako vam se ne svide, prst u grlo i više ih nemojte ni pomirisati.
Ne želim ikome išta svoje da namećem. I zato nisam kriva ako vam se zbog „mene“ smuči dan ili štaveć. Sve radite na svoju odgovornost. Ja na svoju odgovornost stojim iza svake svoje izrečene, u ovom slučaju napisane, reči.
I ovde stavljam tačku.
Srdačan pozdrav!
Нема коментара:
Постави коментар