Jutros su me probudili navijači FK „Vojvodine“ (ili, kako kažu, slaninari). Naježila sam se. Kao i svaki put kad vidim takvu masu koja ide ulicama i dernja se pevajući navijačke, patriotske ili neko-drugo-sranje pesme. Ne vidim poentu. Zar se samo na takav način (između ostalog) može iskazati svoje opredeljenje za nečim/nekim?
Sinoć sam bila na svirci „Atheist Rap“-a. Moja prva svirka. Generalno ne volim pank, ali eto... Novinarstvo (i žrtvovanje zbog nekoga...) me natera na razne poduhvate. Bilo je super. Zaista. Ali se desilo nešto, što se obično dešava na svirkama tog tipa – šutka! Koja je poenta toga?! Kao, ne možeš se super, ludo i nezaboravno provesti ako kroz nasilje ne izbaciš sav svoj adrenalin? Ne mogu da poredim šutku sa tučom, daleko od toga, ali, za mene je to vid fizičke grubosti koja u nekim situacijama može dovesti do ozbiljnijih i opasnijih situacija. Isto kao i oni navijači! Nje utakmica utakmica, ako se ne prebiju oni koji ne navijaju za „tvoj“ tim. Molim te!!!
Ne mogu da kažem da nisam imala ama baš nikakav osećaj u vezi sa ovogodišnjim izborima za predsednika (Republike) Srbije. Jednostavno se ne mešam u te stvari. Sve mi je jedno ko je na vlasti. Biće nam loše dok se mi sami ne promenimo na bolje. (A možda i grešim.) Sreća u Fejzbuk, a verujem i u Tviter, na kojem nemam nalog pa nemam pouzdane informacije (novinarski). Da nije mojih cenjenih (ne)virtuelnih prijatelja, ne bih znala šta se dešava kod nas i šire. Svi se izjašnjavaju samo kroz svoje statuse, pljuju se i bodre međusobno, a kladim se da dve trećine njih nema nikakvo pravo da reč prozbori na najaktuelniju temu jer – ni nisu izašli na glasanje. A, i ako jesu, izglupirali su se maksimalno i kao vrhunac svoje kreativnosti, uslikali su glasački listić i ponosno postavili sliku na svoje profile i internetske naloge. I sad čekaju ko će da pobedi na izborima „Sviđa mi se/Like it“. Najčudnije mi je od svega što od stotinak statusa koje sam pročitala, 98% njih kukumače što je Nikolić (čestitam mu bez obzira na sve) pobedio. I sad, ako uvažim imalo tu statistiku i kažem da je tolika većina naklonjenija Demokratama, kako to da su Naprednjaci pobedili? Zapravo, pardon! Pobednici su svi na ulicama, i kao jutrašnji navijači, vesele se pevajući naprednjačke, patriotke i ko zna još kakve pesme. Da, mašu i zastavama!
Ni ja nisam izašla da glasam. Zato sebi ni ne dozvoljavam da laprdam da sam „za“ ili „protiv“ nekoga ili, hm, nečega. Ali i te kako dozvoljavam da „neutralno“ komentarišem sve ovo što nam se zbiva.
Ivan non-stop ponavlja kako nas je Tadić ugrobario, a da će nas Nikolić sahraniti. Jedan njegov drugar, Zoran, je rekao kako ni jednom ni drugom ne bi dozvolio da mu čiste lišće u dvorištu. Dva drugara su odlučila da se ne vraćaju u Srbiju do 2017. dok Nikoliću ne prođe mandat. Itd, itd, itd,... I, ko je tu blesav?!
Činjenica jeste da sad samo treba da damo i tom Tomi šansu da se pokaže i dokaže. 2016. godine (koja nažalost [ili na svu sreću] i nije toliko daleko) ćemo videti koliko će uspeti da promeni stvari, a narod će biti taj koji će imati priliku da pokaže svoje (ne)zadovoljstvo. Ipak sad većina misli da „diplomac“ ume i može bolje, pa da vidimo! Srećno mu bilo. A sa Borisom ćemo se družiti „u nekom drugom filmu“.
Drugar Goran je jasno objasnio: „Svejedno mi je ko se neće boriti za moje interese!“
Нема коментара:
Постави коментар