U dimu

Mrak. Ćošak. Pušim pljugu.

Buljim u vrata kroz oblake dima. U vrata koja je zalupila vikavši da me mrzi.

Sam sam.

Telefon je zvonio tri puta. Keva je zvala; znam.

Uvek zove u šest.

Iscrpljen sam. U glavi mi odzvanjaju njene poslednje reči. Njen plač. Njeno grčenje.

Pred očima mi lelujaju slike našeg prvog susreta.

Bilo je to na stepeništu ispred davno zatvorene prodavnice. Pre tri godine. Trebala mi je vatra. Ona je sedela sa nekim društvom, pila i pušila.

Ja sam samo bio u prolazu...

-U kom pravcu ideš? - pitala me je kao da se već odavno znamo.

-Aaaa... Idem ka Ćirpanovoj...

-Mogu li s tobom?

-Živiš u tom kraju?

-Ne. Samo mi se šeta...

Krenuli smo ka Ćirpanovoj. Ali, samo smo krenuli.

Moj odlazak kući i njena „samo šetnja“ se protegla na nekoliko sati. Dovoljno da se totalno otrezni, ali i da ne odustane od mog društva.

Pričali smo o svemu. Zanimljivost – bili smo na istom koncertu Goblina prethodne godine. Kakva slučajnost. Možda smo se i sreli, ko zna!

Ne mogu reći da me je nešto posebno oborila s nogu, ali svakako da je bila nešto što apsolutno nisam očekivao. Možda je, čak, i dodirivala granice savršenstva, ali mi se to tad činilo malo besmislenim.

Zamolila me je da joj obećam da ću se javiti. To je bilo u sedam ujutru, u ulici Kralja Milana, skoro na drugom kraju grada gde sam odbio njen poziv da odemo gore na jutranju kafu. A šta je tražila tamo gde sam je našao? Napijala se s drugaricama jer ju je taj dan, tj. prethodni, ostavio dečko...

Kao što sam obećao, javio sam joj se sledećeg dana. Onako, kežual. Kao, šta ima, kako si, je l' ti bolje, i tako, ništa napadno ili, rekao bih, patetično.

Bila je sreda. Tek tako, tamo neki dan u nedelji. Vratio sam se sa posla i imao neopisivu želju, možda čak i potrebu, da je opet vidim. Tek tako.

Nisam ni stigao da je pozovem na kafu, već mi je predložila da odemo nešto da čalabrcnemo jer ništa nije jela... ceo dan. Čitava dva sata otkako je ustala.

Inače, to je bio period kada je ona svoje dane provodila na fakultetu ili, češće, u krevetu, dok sam ja bio zaposlen (već nekih pet meseci) u nekoj privatnoj knjigovodstvenoj firmi. Nju je za sve bilo briga, a ja sam ipak morao da organizujem svoj život na nekom drugom nivou. Bila je završna godina hemije i nije imala planove šta bi mogla dalje. Ja sam planirao da jednog dana otvorim svoju firmu. Naravno.

Našli smo se kod picerije „Paprika“, kod Spensa. Ona je kasnila desetak minuta. Pobegao joj je bus, rekla je. Neka. I meni su nekad „bežali busevi“.

-Ne znam da li sam ti to već rekla, ne sećam se najbolje, ali zaista ne želim da pomisliš da si mi ti sad kao neka uteha ili nešto. Neobično mi prijaš i lepo mi je da s tobom razgovaram. Valjda je to tako sve dok se ne upoznamo toliko da nemamo više o čemu da pričamo...

-Ljudi uvek nađu o čemu da pričaju. - zaista sam mislio tako.

-Ne znam... Možda nekad i ponestaju teme. Ali, kako bilo, zašto ne iskoristiti pruženu šansu? Zar ne?

-Slažem se... - mada me nije zanimalo zašto voli da povodi vreme sa mnom, meni je bilo dovoljno samo da je posmatram. I slušam, naravno. Na očaravajuć način je pomerala svoje usne dok je govorila. Imala je neobično duge i guste trepavice koje su isticale krupne zelene oči. Crvene šiške su joj prekrivale visoko čelo i kosa joj je bila non-stop spuštena jer je imala klempave uši. Ali je ipak bila, kad bolje razmislim, sve savršenija i savršenija. Naprosto me je ostavljala bez daha.

Ne, ljudi ne ćute zato što nemaju o čemu da pričaju. Oni ćute jer su opijeni lepotom sagovornika.

Posle tri godine, kada je sve postala smrdljiva rutina, kada su zaista ponestale teme za razgovor, kada je lepota iščezla u nedogled, i kada ona više nije Marta koju sam upoznao one noći na stepeništu davno zatvorene prodavnice, i kada ja više nisam isti onaj Davor koji je šetao s onom Martom one noći, tada dočekaš da sve lepo izbledi i da poslednja reč, koja će crnom da ofarba uspomene, je „Mrzim te!“.

Mrak.

Ćošak, još uvek.

Pušim i dalje. Pred očima mi se sve muti. Počinjem da zanosim u stranu.

Tu ću i zaspati.