Sećam se, kada sam bio klinac, strašno su me ložile lutke, naročito Barbike. Svi su mislili da pokazujem neke čudne osobine koje dečaci ne bi trebali da poseduju, ali mene, zapravo, niko nije kapirao na pravi način. Niko nije znao zašto ja volim plastične primerke ženske populacije...
Kako sam bivao malo stariji, tada sam se, i od tada, palio striktno na realno dočarane obline devojčica iz moje škole. E, onda su počeli da shvataju šta se sa mnom dešavalo i zašto sam gajio nesvakidašnja, a ipak sasvim normalna osećanja prema ženskim igračkama. Naime, tada su me napadali neki, kako su ih zvali hormoni koji su me nemilosrdno terali da štipkam drugarice za guzu, da im dižem suknjice, da ih pitam da li ih zanima šta ja imam za razliku od njih i tako svašta slično. Prestali su ljudi da se brinu da li sam gej ali su počeli da tripuju da sam manijak.
Elem, kako mi je nešto pametno došlo iz dupeta u glavu, shvatio sam da nije sve samo u zadirkivanju i blentavom nabacivanju, već da, pre svega, treba poštovati lepšu polovinu a tek onda kretati u kvalitetan lov posle kojeg su svi srećni – i ti i ona. Kada sam to uklavirio, onda je svet mislio da ću biti švaler, znate, onakav sa ukusom – da ću ispunjavati tačno ono šta žene žele, i te fore.
Međutim, nije bilo sve tako svetlo. U početku nisam imao ni najmanje sreće. Loš glas o meni me je dugo pratio sve dok jedna nesrećnica nije pala na moje fazone i totalno se napalila na mene. Ali, kako da objasnim, ona nije bila ta... Zato je i, čini mi se, na kraju ispala povređena. Ili štagod. U svakom slučaju, nije dugo mogla da me prežali. Sad, čujem, da je srećno udata i da ima četvoro dece. Mašala!
To je bilo u prvoj polovini mog srednjeg školovanja... I sasvim dovoljno da me loše kritike prate još neko vreme. Tad sam bio etiketiran i kao pakleni srcelomac. A nisam ništa uradio namerno, majke mi!
Kada je prestala istorija katastrofe da me bije po leđima, e, onda je naišla ona. Kunuo sam se svakog dana da je ona prava za mene, da ću da je ženim, da ću je načiniti najsrećnijom ženom na svetu i bla, bla. Ali, kako to obično biva, ta devojka je zajebala mene. Ali žestoko! Toliki je trag ostavila u mom životu da posle nje nisam imao nijednu curu čak godinu ipo dana. Ozbiljno! To je bio pravi pakao za mene.
Znate, ja sam sa onom pogrešnom izgubio nevinost i tako te stvari, i ja sam znao šta je meni falilo konkretno iz cele te priče – znate, ono. Valjda mi se tada sve vratilo... Šta znam. Sve one nesrećne Barbike su mi dvostruko naplatile, baš kao i one drugarice iz osnovne škole i tako, još mnoge... I ja sam to stoički, onako muški prihvatio. Rešio sam da sve to primim kao znak – pravo vreme da se posvetim nauci.
To sam i uradio. Učio sam i čitao i vredno radio; tad sam, čak, naučio da kuvam i da peglam. Neverovatno. Žene su baš imale velikog uticaja na mene, nema šta. I ne žalim.
Iskreno, ni zbog čega nisam žalio. Mislim, šta god da sam uradio tražio sam svrhu u tome, neku pozitivnu stranu i sve to. Nisam mislio da sam mnogo pogrešio. Zaista mislim da se sve dešava sa nekim posebnim razlogom. Sudbina ili kako već...
I tako sam ja, u tih godinu ipo dana pronašao sebe. Iskristalisalo se mnogo šta u mojoj glavi. Što bi rekle pametnice – spoznao sam sebe samog. Valjda. U stvari, jesam. Nije da sam samo naučio da radim nešto korisno, jednostavno sam i shvatio koja muzika mi najviše odgovara, koji je moj stil oblačenja, šta volim da jedem, čime bih trebao da se bavim u životu, gde bih želeo da otputujem i tako još svašta. Između ostalog, shvatio sam koliko sam dobar a koliko loš čovek, koliko vredim, koji su mi talenti... Počeo sam da prihvatam sve što je različito, imao sam više drugara, počeo sam da izlazim, počeo sam da – volim.
Mogu reći da je to bio početak mog pravog, jedinstvenog života.
Postao sam odličan đak, shvatio sam šta sam želeo da studiram i shvatio sam da je ona, ta sledeća koja se pojavila, baš ono što sam ceo život čekao.
Devojka sa realnim, pravim, savršenim telom Barbike, žena koja me je prihvatila očas-posla onakvog kakav jesam (za šta je meni trebalo sve vreme do tada), duša koja je videla u meni baš ono što je bilo potrebno njoj, moj leptirić koji je pronašao svoj cvet...
Patetično – zar je to ono što mislite?!
Jok! Ja sam oduševljen. I presrećan. A vi kako hoćete, marim ja. Ona je i dalje pored mene, posle toliko godina, i dalje želi da prvo ujutru pogleda moje lice pa tek onda svetlost koja je ušla u našu sobu; ona još uvek može da trpi moj krajnji netalenat i nesposobnosti koje se tiču pevanja; trpi i to što nikako nisam naučio kako se uključuje veš-mašina i što uvek zaboravim da se krpe peru sa belim vešom; svaki put kada dođe sa posla me poljubi i nasmeši mi se ma koliko joj bio loš taj dan; i znam da će uvek biti najbolja majka naše dece i najbolja žena moga ja. Jer ja sam njoj taj isto koliko je i ona meni još uvek ta. I nema govora!
Sve se savršeno uklapa i slaže. Mi i dalje odgovaramo jedno drugom po svim standardima, pravilima, silama i ostalim izbajalim glupostima.
Mi se volimo!
Neću reći da je količina ljubavi među nama ista kao i na samom početku (iako jeste) da ne bih zvučao preterano patetično i onako, kako je danas moderno reći, papučarski.
Ono što znam sada, baš ovog trenutka, jeste da mogu da odem na spavanje, tamo pored svoje mi voljene drage (ha-ha) i zaspim kao beba u njenom zagrljaju.
Evo, zove me već peti put...
Želim i vama laku noć i da pronađete sebi neku sličnu mojoj; ili bar neku koja će biti po vašoj meri.
Нема коментара:
Постави коментар