-Zvao je juče Miroslav...
-Da. I šta kaže?
-Lepo mu je tamo. Nema, kaže, nameru da se vrati kući.
-Molim? Baš tako je rekao?
-Da. Ima dobar posao, ozbiljnu vezu sa nekom afro-amerikankom i kaže da je srećan. Pronašao je sve ono što je želeo a to nikada ne bi mogao da ima ovde.
-Pa, da li je on normalan?!
-Ne znam. Ko zna kad ću ga sad videti...
-Ne mogu da verujem! Otišao je samo na prokleti odmor i to na mesec dana! I šta sad? Kao, pronašao je smisao života, sreću i sve ono o čemu je sanjao pa nema nameru da se vrati kući?! Baš si pametnog sina rodila, znaš!
-Ne govori tako o bratu! Odrastao je, valjda zna šta radi.
-Valjda...
-Ako je srećan, kao što kaže da jeste, ko sam ja da ga sputavam i vezujem za suknju i sve ono što on ne želi.
-Zar nemaš osećaj kao da nas je izdao? Sve nas!
-Pričaš koješta! Ti kada bi otišla u Ameriku posle dva dana bi javila da se nećeš više vraćati. Ne bi ni čekala tri nedelje kao Miroslav da nam javiš.
-Da, sigurno! ... Ne mogu da verujem... I ti, samo sediš tu i ćutiš!
-A šta treba da radim?! Da odem po njega?! Prekini tako da se ponašaš. Upravo sam saznala da mi je sin odlučio da ostane da živi na drugom kontinentu, i šta treba da radim? Da pakujem kofere? Da bacam sve po kući? Da...ne znam ti ni ja šta radim? Još uvek sam u šoku, znaš.
-Ovo ovde je sve ludnica. Ne zna se ko šta radi...
-Ma nemoj.
-Šta je tata rekao na sve to?
-Iznenadio se.
-Nije valjda?
-Sofija, prekini da mi ideš na živce! Uostalom, zar nemaš šta da učiš? Ili nešto drugo pametno da radiš?
-Naravno, svaki put kad ne znaš šta da mi kažeš, sve prebaciš na glupavu školu i na to da li ja imam nešto da učim! Imam, ali neću! Jednostavno me mrzi! A i sad sam ljuta. Ne bih mogla da se skoncentrišem na učenje...
-'Ajde idi negde, kod nekoga, molim te. Unosiš mi nervozu...
-Sad me još i teraš od kuće. Divno! Šta još sve neću doživeti! I onda me psiholozi pitaju zašto sam loš đak i zašto sam uvek u nekom haosu. Nije ni čudo... – okrenula se i zalupila ulaznim vratima.
Mira, mama, je ostala da sedi u foteli. Posmatrajući vrata, razmišljala je o svemu što ju je snašlo. Sin joj je otišao bez skorijeg povratka, ćerka je u cvetu puberteta, a muž joj je kockar i pijanica. Uvek je bila sama protiv svih. Za sve njih se trudila i radila, a niko joj nije uzvraćao ništa.
Ponekad je želela da nije rodila dvoje dece. Ali, kad već jeste, želja joj je da što pre odrastu i krenu svojim putevima. Tada bi joj ostao samo jedan teret kojeg ne zna kako da se reši.
Sve je počelo od kad su saznali da Zoran ima rak na levom plućnom krilu. Tada se i odao alkoholu koji ga je odveo u kocku, u dugove,... Nije mogla da ga natera da ode na operaciju. Nije to za njega, rekao bi. Nikad nije bila u stanju da se raspravlja sa njim i njegova reč je uvek bila poslednja. Nije nasilan, ni kad je pijan, i nikad se ne bi usudio da je na bilo koji način povredi, ali jednostavno nije ni tip koji će da radi po tuđoj volji.
Otkako se odao porocima, počeo je kasno da se vraća kući, dugo da spava, nekontrolisano povraća, još otežanije da diše. Katkod bi mu bio spomenut lekar, počeo bi nervozno da psuje i odlazi nekuda. Nije se usuđivala da ga prati.
Mada, ima dana kada se može normalno razgovarati sa njim. To se, obično, dešava posle ručka; ukoliko ustane za ručak. Topla čorba ili supa bi ga vratile u normalu, ali ne zadugo. Čim oseti i najmanju potrebu za alkoholom, momentalno se izgubi iz kuće i vrati se kad mu se ćefne. Često prespava u dnevnoj sobi. Ne uspe da se dogega do spavaće. Što Miri i odgovara. Koliko bazdi kad se vrati pijan, ona se napije udišući alkohol koji je nemilosrdno popio.
-Koji debil je tako lupio vratima? – mamurno je pitao izlazeći iz sobe.
-Zorane, molim te. Sofija se opet naljutila i otišla...
-Sjajno. A i ja sad idem. – uvek bi mu prećutala svaki njegov odlazak u nepoznatu opasnost. Ni sama nije znala šta ju je snašlo, ali ugrizla se za jezik i pitala ga je...
-Dokle misliš tako?!
-Kako „tako“? – iznenađeno ju je pitao.
-Znaš ti odlično na šta ja mislim. Kaži mi. Dokle ću morati da trpim i tvoja sva sranja? Kao da mi nije dosta svih gluposti oko dece, još i tebe da moram da trpim!
-Molim? O čemu ti? Optužuješ me za nešto, je l'?
-Čoveče, da li si svestan šta radiš od sebe? Od mene, od porodice! Sve ide u propast. A ja ne mogu sama da se izborim sa svim tim, znaš.
-Ne mogu više da slušam. Idem...
-Proklet da si.
-Šta si rekla? – polako se okrenuo ka njoj i prostrelio je oštrim pogledom. U njoj je sve ključalo. Neka bujica je naišla koja joj nije dozvolila da posustane. Nesvesno je rešila da ide do kraja.
-To što si čuo. Smučio si mi se! Gadiš mi se! – sve više i više joj se približavao laganim korakom. Nije skidao pogled sa nje. Počela je da drhti. Oči su joj bile pune suza. Htela je da vrisne, da klekne i plače. Suzdržavala se svim silama koje su joj navrle u momentu.
-Ponovi to.
-Ponoviću! Skote prokleti! Mrzim te! I sve čekam tre...
Udario ju je. I oborio.
Stajao je kao ukopan. Bio je svestan šta je uradio.
Ona se nije micala.
-Miro, ustani. – viknuo je ali ona nije davala nikakve znake.
A onda je video crvenu tečnost koja se širila na tepihu oko njene glave. Dok je padala, zakačila je ivicu stola.
Stajao je nad njom gledajući lokvu krvi koja je bila sve veća. Gurnuo ju je nogom i okrenuo na leđa. Žmurila je nepomično ležeći pred njim. Nije disala.
Mislio je da sanja.
Nije znao šta da radi.
Protrljao je oči i počeo histerično da kašlje. Kad se malo smirio, poleteo je ka novčaniku i jakni i izleteo kroz vrata.
Zalupio ih je.
Nastao je mir u kući.
Ali, nemir je i dalje vladao.
Нема коментара:
Постави коментар