To je momenat kada sam na ivici da počnem da vrištim! Al' najozbiljnije. Nije homogenost preporučljiva u takvim objektima, znate. U celoj banci da rade samo žene?! Nikako! Zakonom to treba zabraniti!
Čekam ja, danas, pola sata u redu da bih uplatila jednu najobičniju uplatnicu. Ispred mene petoro ljudi od kojih su dve devojke, jedan postariji čovek (nimalo privlačnog izgleda), jedna žena (40-ih godina) i baba (neodredivih godina). Iza mene dva dečka i jedna devojka. I četir matorke, nafrackane sa visećom kožom, koje rade kao, recimo, bankarke. I sve nešto napućene i izbacile pegave, opuštene dekolteove. Cunami za moje oči! Ne znam, zaista, da li se to bar svidelo onom starijem čiki ispred mene koji se non-stop okretao i gledao da li mu je (18-godišnji) sin i daje na žardinjeri pored vrata. A ona dvojica iza mene, jedina mlada mesaD, onako, ne u mom stilu, a i mnogo su bili iza; mrsko mi bilo da se svako malo okrećem. A i bila sam isuviše gladna da sam samo birala na koju pločicu tačno da se sručim od vrtoglavice...
Nego, razmišljam ja, tako, da bi trebali da uvedu pravilo da u svakoj banci radi i neko muško lice. Obezbeđenje ne računam – oni su ili negde unutra ili pred vratima pa samo blenu za sisatim i gologuzim finim curicama. Pa, ozbiljno! Nek' taj čika-radnik ima i 60 godina, nije važno; tada bih se zanimala razmišljajući o tome kako je, bar, bio lep kad je bio mlad. Što da ne? Ovako, samo muškoj blentavoj polovini one tetkice mogu da se svide.
Ajoj, a tek ulizivanja i slatkoće. Čoveče! Mislim da sam svesno bar deset puta prevrnula očima. Taman da im objasnim da mnogo s*ru i da se vidi da nisu ljubazne jer to žele, već zato što imaju dva zgodna dečkića u hodniku. Ma, lože se stare koke na piletinu, znam ja to. Sve mi je jasno. A na šta, onda, mi mlađe da se ložimo? Na onog dedu što zabunjeno gleda u plakat mašući nekim prospektom ispred očiju? Kao, hladi se... A palačinka znoja ispod pazuha mu se sve više i više razliva po majici.
Kapiram ja sve to, teško je raditi u banci, još teže biti tako star i zblenut, pa živiš zbog one jadne i bedne penzije od koje, još malo, pa nećeš imati ni 'leba da kupiš, a kamoli unučetu da daš za sladoled. Sve je to meni, zaista, jasno. I slažem se, treba ih poštovati, pomagati im i sve to, ali one četir kokoške sa tamnosivom senkom preko celih kapaka i sa narandžastim ružom na napućenim, ali majke mi napućenim, ustima – pa, njih treba sankcionisati. One su, najozbiljnije vam kažem, namučile jednu bakicu više nego ova vrućina koja nas kolektivno ubija već danima. Znači, jedno pet puta su je šetali od šaltera do šaltera jer su zaboravile te ovo, te ono, pa ovaj broj, pa tamo i ovde potpis, pa svrhu ovoga i pride zašto mora da uzme sve čekove! Ma daj, nosi se! Ja bih im tako rekla. (S*rem, ne bih. Ćutala bih k'o govno.) Na kraju je baka preživela sve udar(c)e i odlepršala sa svojim parama i šarenom lepezom.
I tako, kažem vam, treba uvesti i nekog dečaka da radi u banci. Znate, nebitne su godine, ali stvarno!
Нема коментара:
Постави коментар