Ponekad ljudi rade čudne stvari; dugračije stvari. Ponekad nisu spremni da ih učine, ali o tome razmišljaju tek kasnije. Nekada se pokaju, a nekada ne... Nekad ulože svoj maksimum, a nekada otaljigaju stvari, znaš, samo da ih urade tek tako.
-Ja ću skuvati kafu.
-Ne moraš, mogu i ja.
-Zaista želim ja da ti je skuvam!
-U redu.
Naravno, kafa je bila očajna. Znam zašto sam odbila da mi je baš ona spremi. Nikada nije znala da kuva. Pa ni kafu. Ne promeša kada sipa vrelu vodu. I stavi malo kafe u šolju. Ipak sam je popila. Kao i uvek kada me muka natera.
Uglavnom sedim u fotelji pored prozora i čitam. Sada je na redu Fante. Uvek me inspiriše na neki novi bezobrazluk, ali me onda njena kafa vrati u realnost, grubu realnost bljuvotine koju moram da progutam. Nekad, čak, i zaboravim koliki je netalenat i koliko se ni ne trudi da nauči nešto.
I tu smo! Isti onaj trud koji se provlači kroz svaki delić mreže ovog čupavog života.
Jednom sam, sećam se, otišla u šetnju. Nisam joj se javila; spavala je. Kada sam se vratila, imala sam utisak da će me ubiti a da mi to neće (na)javiti. Onda sam shvatila njenu poentu, njen smisao života i rada. Nije se plašila nikoga i ničega. To ju je i držalo.
Međutim, kada je bila na ivici života, rekla je nešto čudno. Možda je to danima, mesecima ili čak godinama smišljala. Zvučalo je predivno i tako...ne znam...tako ne baš kao njeno originalno. S druge strane, možda ona jeste osećala to tako ali se plašila da uvek bude takva.
I opet smo tu...negde! Strah. Onaj osećaj kada ti jeza promili telom, kada ti zabridi svaki delić bića i kada jednostavno odustaneš. Kada sklopiš oči, stisneš zube i uradiš onako kako te prva misao nije vodila.
Kada umreš.
Нема коментара:
Постави коментар