Kad otvorim oči

Klackala sam se u autobusu više od sat vremena. Sparina me je rasturala. Parfem neke ribe koja je sedela do mene, me je davio. Mislila sam da ovaj povratak neću preživeti. Gledala sam kroz prozor u njive koje su bespomoćno isparavale i slušala neke „drekavce“; razbijali su mi vrelu monotoniju. Nešto nisam imala apetita za čitanje, ali zato ona mačka do mene je ubijala koliko se kulturno, šatro, uzdizala.

Kupila je neku knjigu, debelu knjigu i držala je u rukama, onako zatvorenu. Nije ni gledala u nju... Nakon nekih pet-šest minuta, cica je skontala da će malo pametnije izgledati ako ipak otvori knjigu. Što je i uradila. ’Ladno je držala otvorenu knjigu na „Prologu“ i buljila negde u daljinu. „Cool si sada, majke mi!“, mislila sam se u sebi dok sam već tri puta pročitala tekst koji je zauzimao samo pola te stranice... Radilo se o nekoj gimnastičarki kojoj savršeno stoji neka haljina, i sprema se da ide na bal sa svojim mužem. A on je, naravno, srećan što je ona baš njegova žena. Dalje nisam znala o čemu se radi jer me je bilo sramota da tražim od pametnice da okrene list...

Međutim, nakon nekih desetak minuta, kada je naparfemisana ukapirala da je pročitala 15-ak redova „limunadice“ od romana, setila se da okrene sledeću stranu na kojoj je, zamislite, bilo još tri puta više pasusa nego na prethodnoj. Mučno je izdahnula i krenula u nove pobede. Rešila sam da merim koliko će joj trebati za novi napad na nepomična slova.

Odslušala sam dve pesme od po, skoro, četiri minuta, a ona je čitala poslednju rečenicu s te strane. Svaka joj čast!

Mislim, ako joj ne odgovara da čita dok se vozi u autobusu, koja je onda fora da se tako napreže i izgleda k’o neki idiot dok čita knjigu? Ili bar misli da mi mislimo da ona čita knjigu. Ili bar misli da ona čita knjigu... A izula je svoje štiklice i digla noge naslonivši ih na sedište ispred. A ja se pored čvarim i gušim zaglavljena do prozora koji sam otvorila te me i lupa promaja ili šta već...

Nisam mogla da dočekam da stignemo! „Drekavci“ su se neumorno drali, ja sam kao pevušila sa njima, sunce je razbijalo sve nade da će biti prijatno vreme, ali bar traktorista nigde nije bilo. Samo kad pomislim kako bi tek sve izgledalo da su štrajkovi i dalje trajali i da smo morali da čučimo po toj vrućini nekoliko sati duže. Joooj!

A onda sam stigla kući i tu je nastao kraj agonije, a ovde i kraj teksta.

Ipak, ako jednog dana ona likuša dođe do ove priče, da ne mora baš i sa njom da se nateže...

I devojka nije plavuša.