Ušao je u sobu i zatekao ga kako slika. Svuda po ateljeu, malom intimnom svetu Dorija, bile su okačene šarene slike iz života. Ispod svake bi zalepio četkice koje je koristio za to delo i u donjem desnom uglu, ispod potpisa i godine, dodao bi vreme koje mu je trebalo za izradu istog.
Bio je nag; okrenut ka prozoru. Desnije je bilo veliko ogledalo na kojem je gledao svoje telo. Na prvi mah se zgrozio ugledavši ovakav prizor – sliku svog golog sina kako slika to isto svoje golo telo.
U levoj ruci je držao pločicu sa bojama; preovladavale su crna, bela i siva. Tek u uglu se naziralo malo lila boja. Prstima desne ruke je nežno prelazio po platnu. Kao da je milovao nečije žensko telo... Ipak, usavršavao je svoju figuru.
U pozadini su se čuli zvuci violine sa računara; kao da su pratile njegove poteze; melodija je savršeno odgovarala njegovim nežnim i, nekako, blaženim pokretima. Stajao je na vratima i dalje nemo posmatrao. Kao da je bio opijen prizorom. Što je duže gledao i slušao, imao je osećaj da je Dorij savršen dirigent savršene muzike koja savršeno odgovara onome što je zapravo radio. Na čudan trenutak je zaboravio da je otac onoga što komponuje nag; postao je zadivljeni posmatrač čuda.
Najednom je počeo ubrzano da diše. Njegova astma je počela da ga guši i dečak se prepadnuto okrenuo. Nije znao da ga je neko posmatrao te nije ni znao kako da odreaguje. Dok je pokušavao da se što pre obuče, otac je već pao na kolena pridržavajući se jednom rukom o pod a drugom kao da je pokušavao da zaustavi hroničan kašalj. Napokon, kada je navukao na sebe majicu u šorts, potrčao je ka spavaćoj sobi ne bi li uzeo očevu pumpicu i odneo mu je.
Majka nije bila kod kuće. A mislio je da će i otac otići sa njom i da će biti sam u kući i moći na miru da slika. Međutim, kako je svašta proživeo, i kao mlađi, sa očevom astmom, u svakom trenutku je znao šta i kako treba da uradi. To mu je prešlo u rutinu. Ali još uvek nije znao kako da odreaguje ako ga neko od roditelja zatekne kako slika sebe samog, onako nagog. Nije ni imao od koga drugog da strepi. U kraju u kakvom je odrastao, nije imao puno drugara; niko ga nije razumeo i prihvatio tako 'drugačijeg'. Nije (se) posebno žalio zbog toga. Valjda se i navikao. Roditelji su mu bili najbolji drugari, a četkica, boje i platno najbolji prijatelji – uvek je mogao njima da se okrene i posveti. Znao je da ga nikada neće izneveriti. Mada, imao je dane kada mu ni četkica nije išla od ruke. Tada bi se okrenuo svojim prstima i njima slikao ono što bi u trenutku zamislio. A bilo mu je svega 11 godina...
Kada je konačno doneo ocu pumpicu i postavio ga u sedeći položaj, a ovome bilo bolje, naleteo mu je osećaj stida. Crvenilo mu je izbijalo kroz obraze terajući ga da se znoji i drhti. Nije znao šta da kaže...u svoju odbranu. Nije se osećao krivim – nije učinio ništa loše – ali to nije ni bilo nešto što svaki dan radi.
-Izvini. – rekao je nakon nekog vremena, sedevši i dalje na podu iza očevih leđa. Nije imao dovoljno hrabrosti da ga pogleda u oči.
-Nisi ti kriv što sam imao napad... Mada, lepo sam rekao tvojoj majci da su svi umetnici pomalo ludi. – nije zvučao strogo, nije ni bio ljut pre svega. Čak, više nije ni bio zbunjen. Ali i dalje nije znao da li je normalno da jedno dete tih godina radi takve stvari. Ipak, svaljivao je krivicu na umetničku dušu dečaka. –Pretpostavljam da ti je ovo prvi put... To, da si slikao samog sebe. Naročito golog...
-Jeste...
-Kakav je osećaj? Mislim, jesi li osetio neko posebno zadovoljstvo? O čemu si razmišljao ili šta već? – radoznalost je sve više i više buktala iz njega. Ulio je sinu poverenje i pokazao je da nije bio ni najmanje ljut, samo je bio znatiželjan. Poprilično znatiželjan.
-Ne znam... Nekako sam se osetio ispunjenim. Ne mogu reći da sam bio srećan, ali onako, prijalo mi je. Prvo me je bilo sramota, znaš... Samog sebe u ogledalo. Na momente sam mislio da će mi ono moje ja iz ogledala reći da nisam normalan, ali ipak je radilo sve što sam i ja radio; nije se bunilo... – nevino se nasmejao – Nisam nikoga posebno zamišljao. Više nisam ni razmišljao o tome da sam to ipak ja. Samo sam slikao ono što sam video. Da li sam zbog toga bolestan ili idiot, kako me neki nazivaju u školi?
-Ko ti je rekao da si idiot?! – iznenađeno ga je upitao otac. Znao je vrlo dobro da Dorij nema drugare i da nije omiljeni u razredu, ali nije znao da ga tako otvoreno vređaju. Bio je ubeđen da im se nije ništa konkretno zamerio te da su zbog toga imali razloga da mu tako nešto kažu.
-Mnogi dečaci su mi to rekli. Više puta... A ja njima, ozbiljno ti kažem, nisam ništa radio. Čak im nisam ništa ni rekao za to što me tako vređaju. Ne znam zašto me ne vole...
-Da li si ih rekao učiteljici?
-Nisam. Rekli su mi da ako ih kažem, da će mi izvaditi svu krv i njome naslikati po školi sve i svašta...
-Gospode! Zašto o ovome nisi ranije ništa rekao?! Dorije! Zaboga...
-Bilo me je strah... Ne znam ni sam. I govore mi da sam peder, iako ni ne znam šta im to znači...
Novi nalet astme je prekinuo dalje razbuktavanje situacije. Dorij je ponovo seo ocu iza leđa i ispravio ga u sedeći položaj. Čvrsto ga je zagrlio i prislonio svoju glavicu na očeve lopatice. Počeo je da plače, onako tiho, u strahu. Otac je kroz suze udisao sadržaj bočice za astmu. Violine su sve brže i brže svirale; kao lava, tako su se nagomilavale note koje su preklapale jecaje sa poda.
Sivkasto-lila nijanse Dorijevog tela na platnu su se sušile. Znao je da slika ne može da bude vrhunski lepa ukoliko je iz prvog puta ne naslika onako kako ju je zamislio. Baš kao i njegovo odeljenje. Znao je da, ako ga nisu prihvatili tako drugačijeg na samom početku, da nikada posle ni neće.
(...)
Ušla je u sobu i zatekla ga kako slika.
Bio je nag; okrenut ka prozoru. Desnije od njega je bilo ogledalo na kojem je gledao svoje savršeno oblikovano telo.
U pozadini su se čuli zvuci violine sa lap-topa; kao da su pratile njegove poteze; melodija je savršeno odgovarala njegovim nežnim ali ipak muževnim pokretima. Stajala je na vratima i dalje nemo posmatrala. Kao da je bila opijena prizorom. Što je duže gledala i slušala, imala je osećaj da je Dorij savršeni dirigent savršene muzike koja savršeno odgovara onome što je zapravo radio. Očajnički je želela da mu priđe, da se obavije oko njega i da ga odvede na ples na nako drugo platno.
Ipak, vratila se u dečiju sobu gde su bila dva trogodišnja dečkića koja su je čekala da im ispriča bajku za laku noć.
Нема коментара:
Постави коментар