Te večeri je opet nestala struja. U naletima čestih restrikcija, više vremena su provodili zajedno, okupljeni oko sveće. To su bile idealne prilike za priče iz detinjstva njihovog oca i vickastih prisećanja njihove majke. Deca bi uvek uživala i uvek tražila još. I, premda, su znali sve napamet, postao je simpatičan ritual druženja oko bakljice postavljene na sred stola koja je rasterivala mrak pred licima ushićenih članova porodice.
Najčešće bi takva druženja pratilo neko nevreme, te i razne igre „pogađanja životinja“ i slično. Okupljeni u dnevnoj sobi na trosedima, uživali bi podjednako u čarima tame koju bi krasila porodična idila. Nije im trebalo mnogo da bi bili srećni. Dovoljno je što su takve trenutke provodili zagrljeni u ljubavi.
Kako je sutradan bio radni dan, deca su morala ranije na spavanje; ušuškani u svojim krevetima, trudili su se da utonu u san, deo nekog događaja iz očeve mladosti. Kiša nije prestajala. Nemilosrdno je tukla o poluspuštene roletne na prozorima, propraćena jakim bljescima munja a zatim i glasnim zvukom grmljevine.
-Laku noć.
Nisu se plašili nevremena, znali su da su na sigurnom.
-Šta misliš da mi sad živimo u vremenu kad je tata bio mlad?
-To bi bilo ekstra! Samo... Ko bi nam, onda, bili mama i tata?
-Ma, oni da su nam roditelji i da svi zajedno živimo u tom vremenu. Znaš, kad nije bilo puteva kakvih ima danas, kad se kupalo u reci i nedeljom se pekao hleb...
-Može! A, tad nije bilo ni kompjutera ni mobilnih telefona...
-Pa? I bilo im je bolje nego nama sad. Bilo bi dobro da izmisle mašinu za vraćanje u vreme. Ja bih volela da odem u taj period na jedan dan. Taman da upoznam tatu kad je bio mlad i da vidim kako je sve izgledalo i da se vratim nazad...
-Izmišljaš. To se nikad neće desiti...
-Znam... A baš bih volela.
-I ja. Hajde sad da spavamo da nam ne dođe mama da nas utiša...
-Aj važi. Laku noć.
-Laku noć.
Svaki put kada bi sevnulo, a potom i zagrmelo, prekrili bi se svojim jorganom preko glave i zamišljali da su na nekom lepšem mestu; sigurnijem. Svi zajedno, naravno.
-E...
-Molim?
-Je l' se ti plašiš?
-Malo. A ti?
-Pa, da...
-Hoćeš da dođeš kod mene u krevet?
-Hoću! Taman, ako nam se nešto desi, bar da ti i ja budemo zajedno.
-Mali, ne lupetaj, molim te.
-Samo kažem...
-Nemoj mnogo da se drmaš. Hoću da spavam.
-Potrudiću se... E, je l' me voliš?
-Kakvo ti je sad to pitanje?!
-Pa, lepo... I? Je l' me voliš?
-Naravno da te volim!
-Koliko?
-Mnogo. Ne mogu da opišem koliko...
-Je l' me voliš bar do Meseca?
-I više.
-I nazad?
-I još više!
-To je kul! I ja tebe volim. Više nego do Meseca i nazad. Možda do Marsa i nazad.
-Samo?
-Ma, šalim se!
-Aj sad da spavamo.
-Ok.
Kada su se konačno smirili, šćućureni jedno uz drugo, tako je sevnulo da je u istom trenutku puklo! Bilo je blizu. Oboje su vrisnuli i pokrili se preko glave. Noge su im virile te su uplašeni počeli da se koprcaju pokušavajući da oboje celi stanu pod taj jedan, mali jorgan. Ko zna ko im može pojesti noge dok su im glave na sigurnom...
Već sledećeg trenutka, na vratima njihove sobe, sa svećom u ruci, pojavila se mama.
-Jeste li dobro?
-Pa... Plašimo se!
-Hoćete kod nas u krevet?
-Hoćemo! – srećno su uzvikivali iskačući iz kreveta i jurcajući ka vratima. Mrtva trka; ko će pre stići do spavaće sobe i ko će gde leći u krevetu. Bilo im je jasno da će biti u „sendviču“, samo je bilo pitanje ko će spavati pored mame a ko pored tate.
Poređani kao sardine, muški su zauzeli jednu, a ženske drugu polovinu krevetnog prostranstva koje je za četvoro, ipak postalo tesno, ali ostalo čarobno.
Нема коментара:
Постави коментар