Savršenstvo ne postoji...

Stajala je kao ukopana zagledavši se u nebo. Savršeno ujednačeno vedro nebo prošarano belim, tankim, penušavim linijama odlutalih aviona. Opijala se svežim jutarnjim mirisom srećna što ide na posao kojim je oduvek želela da se bavi.

Na pločniku ispred njene zgrade su uvek prolazili ljudi, što iz komšiluka, što iz susednih ulica koji su tuda išli na posao, u prodavnicu ili jednostavno u osvežavajuću šetnju. Okrenula je leđa svim tim prolaznicima  oduševljeno zureći u plavetnilo iznad nje.

Obučena u jednostavnu, elegantnu i razigranu haljinu do kolena, okrenula se gracioznim pokretom oko svoje ose, nabacila zadovoljan osmeh na sveže naspavano lice i krenula u pravcu svoje kancelarije. Obično je išla taksijem ili gradskim autobusom na posao, ali tog jutra je rešila da prošeta i uživa u očaravujećem prizoru koji je vrvio oko nje.

Ljudi koji su je poznavali su je veoma voleli i poštovali; oni koji je nisu znali, na ulici bi joj uputili stidljiv ali srdačan osmeh na šta bi i ona uzvratila istom merom. Usput je svratila do prodavnice da kupi neko voće i vodu da se osveži. Nije imala naviku da čim otvori oči da popije kafu i zadimi je prvom jutarnjom cigaretom. To vreme bi obično provela pijući čaj od šumskog voća i gledajući kroz prozor koji je omogućavao pogled na sređeni park. Uz cvrkut ptica bi i sama počela da pevuši pa čak i da pleše po sobi.

Živi sama. Bez roditelja, braće ili sestara, bez cimerke ili cimera s kojim je u ljubavnoj vezi. Odvojena od svih u velikom gradu prepunom iznenađenja. I srećna je! Nikad nije osetila ni trunku potrebe da se požali na život koji vodi. Jesu joj nedostajali porodica, drugarice s kojima je odrasla i dečko s kojim je provela svoje najlepše tinejdžerske dane, ali je bila prezadovoljna stilom života koji je vodila sada. I ovde ima osobe s kojima ponekad ode na kafu, u šetnju, na kraći džoging ili eventualno izađe subotom uveče, ali ništa preterano, ništa strogo obavezujuće, ništa što ju je teralo da se posebno veže za nekoga – što joj sasvim odgovara. Jednom mesečno ode na selo kod svojih bližnjih, napuni svežinom i tišinom baterije i onda se opet vrati u gradsku gungulu gde uživa u čarima urbane sredine.

Od kako je bila klinka sa kikicama, maštala je da postane dizajnerka. Uspela je. Urednica je modnog časopisa „Svet u lepom“ i na tom polju ima sve što poželi. Kada je bila mala maštala je i da se srećno uda i osnuje veliku porodicu, ali trenutno nije razmišljala o toj opciji. Nikada se nije ni zapitala zašto je tako nešto od jednom ni ne privlači. Svakako da je imala vrlo zanimljive i očaravajuće udvarače koji su bili spremni za nju da urade ama baš sve, ali ni jedan nije probudio ni trunku nekadašnje želje da se ostvari i kao porodična žena. Ni jedan nije imao ono nešto što bi je zaintrigiralo i navelo da nešto ozbiljnije oseća prema toj osobi. Možda je, čak potajno i dalje bila zaljubljena u momka koji joj je u životu mnoge trenutke ispunio savršenstvom, a onda sve okončao jer nije bio spreman da pođe sa njom u svet biznisa gde se sve okreće oko para i brzog načina života. Ona je znala da on nije takav tip i zato mu ni u jednom trenutku nije zamerala što nije pošao za njom iako je i kasnije neopisivo patila. Ali, bilo je vreme da krene dalje i da stavi akcenat na stvari koje su joj trenutno značile najviše u životu.

Tako je toga jutra, nakon što se izdivanila posmatrajući nebo i nakon što je pokupovala šta je želela u obližnoj piljarnici, zaputila se ka kancelariji do koje je imala dvadesetak minuta opuštenog hoda. Nije marila. Imala je na sebi udobne baletanke i pošla. Dok je ujednačeno i elegantno marširala kroz ulice koje su vodile ka centru i strpljivo čekala na semoforima, imala je priliku da posmatra razne profile koji su na različite načine prolazili pored nje. Bilo je vrlo uzbudljivo osmotriti kontraste koji se prelivaju i stapaju u jedno – ljude koji su različiti, a čine istu masu koja se nekuda kreće. Oh, simpatične li bakice koja je izvela svog psića u jutarnju šernju; čoveče, kako taj dečkić plačljivo odbija da ide u školu dok ga majka drži za ruku i vodi ka vrtiću ne obazirući se na detetov plač; zar taj čovek od ranog jutra vodi žučne telefonske razgovore; ovoj devojci muzika ili pričinjava veće zadovoljstvo od jutarnjeg cvrkuta ptica ili jednostavno želi da se isključi iz bučnog realnog života dok ide u školu. Interesantno, nema šta! Kakve li samo živote vode sve te osobe kada se ne nalaze u takvim situacijama sami na ulici? Kako li je ona izgledala u očima tih prolaznika? Da li su oni, uopšte i obraćali pažnju na nju?

Nastavila je istim tempom dalje. Nailazila je na još drugačije osobe. Ono što nikad nije obraćala posebnu pažnju kod drugih (a bilo bi sasvim logično da jeste) je njihov stil oblačenja. Kao fakultetski obrazovana dizajnerka koja je bila veoma cenjena u svetu mode, uopšte, ali uopšte, nije marila kako se ljudi s kojima se mimoilazi oblače. Šta imaju na sebi, kako su to uklopili i slično. Uvek je smatrala da odeća ne ćini čoveka u smislu da li je dobar ili ne, pa tako ih ni nije posmatrala kroz ono što imaju na sebi. Bavila se modom iz pukog zadovoljstva bez namere da nekome nameće svoj stil i ono što je njoj lepo. Odlučila se za dizajnerski posao jer ju je ispunjavao i činio srećom. To su njeni saradnici i znali. Nikada nije od njih tražila da se preterano doteruju za posao i da se trude da izgledaju onako kako su mislili da bi to ona želela i zamislila. Ne. Bili su svoji u njenom biznisu. I ništa više. Nije joj se čak ni jednom omaklo da im prokomentariše stajling ili da bar pogledom pokaže (ne)zadovoljstvo. Oni su za nju ljudi u koje ima poslovno poverenje i to je sasvim dovoljno.

A tog dana, ah, tog dana joj tek ništa nije smetalo. Zapravo, jeste! Bilo joj je žao što će ipak morati da sedi u kancelariji, a jutro je bilo prosto očaravajuće. Ali, sreće u, nazovi nesreći… Prozori u prostoriji u kojoj radi su veliki kao čitav zid. I uvek čisti. I pružaju ubedljiv doživljaj kao da je napolju. Još kad ih otvori! Miline li!

Međutim, nismo ni svesni koliko jedan telefonski poziv može da promeni sve. Da preokrene čitav nečiji svet naglavačke. Da nekome ko misli da je sve savršeno pokvari celu viziju i da više nikad ne oseti ništa slično ni kada je prizor bolji. Sve može da padne u okean nade i nestane zauvek. Tamo dole. Ili samo nekoliko metara pod zemljom. Sasvim je dovoljno da izgubite onog koji je tu da bi bilo i vas…