Jednostavno me je „šutnuo“!
I tada sam shvatila. Bilo je vreme da stanem tamo gde sam počela. Suviše je bilo dobro da bi trajalo koliko je moja mašta zahtevala. A svakako je zahtevala više, mnogo više. On nije bio u stanju baš toliko da mi pruži. Mada, kad razmislim ponovo, ponovo i ponovo o svemu tome, dobro je što je tako ispalo.
Istina, nije uvek bio tu kada mi je trebao, ali zato drugi ljudi nisu bili totalno isključeni iz mog života. Imali su priliku da budu deo njega; da budu deo mene kao i pre nego što je ušao i on u tu priču, priču o meni, i sve poremetio. Od vrha do dna. Tek tako. I onda zbrisao. Ali ne i izbrisao…
I tek sad, na kraju svega, shvatam da je i sam početak bio isuviše jasan i isuviše je tačno opisivao tok svega što je sledilo. Oh, da! Sve je bilo apsolutno jasno! Ali, ko će da proriče sudbinu u tom trenutku na osnovu prve impresije (koja je, doduše, bila vrlo impresivna)? On je samo izgledao savršeno i sve se odvijalo samo savršeno. Sasvim slučajo tako savršeno. Zar ne?
Ne.
I to tek sad shvatam. Nakon isisanih kilogram soli. A tako je bilo slatko. Optička varka čula ukusa i svih ostalih čula. Ali ko mari? Da se nije sve završilo, ne bi naišao drugi. I treći… I četvrti… I… I, konačno – poslednji. No numbered. Taj me još ije „otkačio“ na finjaka. Ili bilo kako drugačije. Da, još uvek je tu, uz mene, kraj mene, pored mene, iSviOstaliPredlozi mene! I sad se vrzma tu naokolo. Bilo fizički, bilo duhovno. (Još uvek više fizički…) I super je! Mada, to kažem uvek kad je i dok je super, ali mislim da je sad zaista zaista super. (Kao i prošli put… I pretprošli… I natprošli… I… Pa i sa onim prvo pomenutim idiotom.) No, za sad nam cvetaju ruže. Ili šta već…
Ne bi sve to ni bilo tako ExtraSuperKul da nemam maksimalnu podršku svojih drugarica. (Ponekad mislim da su mi drugarice samo da bi me uverljivo lagale.) Sviđa im se, otvoreno kažu/lažu da bi ga rado pozajmile da mogu, da smo super par, da je on nešto najbolje što mi se desilo, da ga ne puštam ni za živu glavu i ostala sr*nja. A ja, šta ću, slušam ih. Još uvek. Ne mogu da kažem da mi jednog dana neće pući film te da ću raskrstiti sa svim, a još manje mogu da obećam da njemu neće tek tako dunuti te da će on rešiti da raskrsti sa svim. Ovo dtugo mi se manje sviđa… Naravno.
I već sam mu napravila spisak stvari koje me nerviraju, što kod njega što uopšte, koje ne želim da vidim, doživim, osetim i slično, stvari na koje sam alergična itd. Neke su duplo podvučene, neke pored imaju znak uzvika, neke čak i tri, neke su samo podebljane, a sve ostale markirane. I on tog spiska mora da se pridržava; zapravo, ne mora, ali je pristao na tu obavezu što meni ni najmanje ne smeta. Ali, stvarno! I ne osećam potrebu i povod da mu budem zahvalna na tome. Nisam surova! Jednostavno je to nešto što je sastavni deo veze sa mnom, kao što je i disanje sastavni deo života. I tačka!
Priznajem, do sad nije napravio ni najmanju grešku. Dobro, i to „do sada“ traje čitavih mesec dana, dovoljno da je još uvek toliko zagrejan da i da hoće ne može da načini neku glupost.
-Kako možeš da budeš baš toliko okrutna?! Zar ti ni malo nije stalo do njega?
-Do sad su uvek bili okrutni prema meni… A ja ne mogu protiv svog novog usplamsalog imuniteta. Sad ću bar znati zašto raskidaju sa mnom… I nadam se da me sad neće toliko dirnuti sve to.
Stojim iza toga. Uglavnom nesvesno se slažem sa svojim novim stavom, ali ipak ga stojički zastupam. Kad malo pokušam da sagledam situaciju i iz njegovog ugla, mislim da znam kako se oseća i kako sve doživljava, ili bar kako će osećati i doživljavati, ali ja sam, u prevodu, „zlo“ na koje on nije prinuđen. Ja njega ne držim. Nisam ga vezala za sebe. On je i dalje slobodan, samo što ima neki problem – neće da ode. Lepo mu je. Uživa. Redovno ispunjava obaveze sa spiska i to je to. I ne osećam se kao da je on moje vlasništvo. Glupost.
Više, čak, ni ne znam zašto ja trpim sve ovo. Kontam da će sve biti drugačije kad mene opali talas prave zaljubljenosti; tada ću, verovatno reći:“Zajebi spisak i pravila!“ i prepustiti se da ja budem nečije vlasništvo. Ponovo. Valjda me neće odbacivati do kraja života osobe u koje se baš baš zatreskam… Ili hoće. Sve jedno, to neću znati dok i ovaj trenutni lover ne odleprša putevima ostalih bivših. Očigledno je da sam budućima isto raskršće puteva. Naiđu, zaustave se, odmore, nauživaju, ostave neki trag i odu. Gde li završe? Da li završe?
Svi završe kad-tad.
Mislim da sam čak nešto i shvatila iz ove kratkoročne, čudne veze…
-Znaš, veza se ne zasniva samo na tvom poštovanju mog spiska… Moram i ja poštovati nešto što tebi znači, a toga nečega očigledno nema. Žao mi je, stvarno, ali ovo ne vodi nikuda. Bar mene ne vodi nikuda. Tapkam u mestu, a nisam navikla na to. Ako ništa drugo, bar budi srećan što te nisam „otkačila“ na idiotski način i zauvek ti smučila i pomisao na mene… Mislim da bi to bilo sve. Čućemo se… Ćao!
Uvele su ruže. Ili šta već…
I nećemo se čuti. I nismo. I ne čujemo. I… Ćao!
Нема коментара:
Постави коментар