Još jedan paćenik na svetu

Koliko je potrebno truditi se da udovoljiš drugima? Da li je to, uopšte i bitno? Vasceli život živiš s ubeđenjem da je tuđe mišljenje vrlo bitno za sopstveno, a onda najednom iskrsne nešto i ispostavi se ama baš suprotno. I čemu onda sve ono unazad? Čemu?!

Zato sad i stojim sam, na litici proćardanih živaca, ideja, shvatanja, lutanja, želja, stavova,…dok sve to neminovno zuri u mene i nemo govori da sam pogrešio. Sad kad sam konačno ostao sam, kad nemam baš ništa svoje i nikoga svog, ostala su samo sećanja da mi bezdušno probadaju dušu. I nije mi lako. Tako mi svega, imam osećaj kao da će me nešto iscepkati na sitne komadiće.

Strahujem. Prokleto strahujem od narednih životnih (ne)prilika. Plašim se da se neću snaći u stvarnom svetu u kom ću jedino ja, lično ja, donositi odluke za sebe, lično sebe. Kao da sam ponovo rođen ali bez majke, bez oca, bez ikog bližnjeg ko bi mi dao i najmanju smernicu, i najmanji tračak nade da život nije toliko surov i da ću moći da se izborim s njim. Imam utisak kao da i nepravilno dišem; da ni ne znam kako se to radi… Ali koga da pitam? Svoj odraz u ogledalu (kojeg ni nema)? Svoju prošlost koja mi još manje može pomoći?

Okrutno je sve ovo…do te mere da me sve živo boli. Tokom ovolikog životarenja izgleda da sam samo nabijao kondiciju za patnju i bol. I nigde pameti. Mozak kao da nije ništa narastao od kad su me bacili u beli svet pre cele ove gungule sa snalaženjem uz tuđa ramena.

Odrastao kao siroče; zaboravio šta znači to biti; ponovo postao siroče. A svi toliko pričaju o kolu sreće… Zar moje baš ovako izgleda? I zar, čini mi se, nema ni malo sreće u njemu? Srce mi lupa kao ludo. To je znak da mi je bar ono ostalo…

Nisam u stanju zdravo da razmišljam. Ili bar ikako drugačije… To nije za mene. Mislim, cela ta stvar sa razmišljanjem. Neko nije rođen za, na primer, slikanje, neko za pevanje, a ja nisam za razmišljanje. Jednostavno nisam. Ne umeme to. I zapravo, sebe ni ne krivim za to. Realno, nisam mogao sam sebe da naučim (tek tako) da stvaram svoje ciljeve, stavove i shvatanja kad su svi ostali to radili za mene. To je vrlo, svastan sam bar toga, zajebano za čoveka mojih godina. Da se razumemo, nisam ja mator, ali nisam ni sveža glina koja se još uvek može oblikovati.

Čak sam i propušio. Znam da to nije zdravo (piše na kutiji cigara), ali sam morao da se prepustim očajničkom porivu ka nikotinu i ostalim sranjima tog, nazovi zadovoljstva. Mada, bolje duvan nego alkohol. Ili ne… Zar zaista mislite da to znam?! Jok!

Bar mi je ostao stan. Prazan. Bez i jedne trunke nameštaja. Dobro pa nije skinula i kreč sa sveže okrečenih zidova… Sam. Sa polupraznom paklom cigareta i upaljačem sa slikom psića u pletenoj korpi. U bivšoj spavaćoj su sve moje stvari na sivom, hladnom, rekao bih prljavom podu (koji je do skoro bio prekriven svetlozelenim tepihom od ćoška do ćoška. Mislim da mi se nikad nije ni sviđao. Ne, ne mislim. Pričinjava mi se.). Samo se udostojila da spusti roletne na prozoru do pola. Hm…

I šta ja sad da radim?! Da se obesim? O šta? Nemam ni jedan jebeni luster u stanu! Čak je i lavabo ponela sa sobom! Dobro da nije i kadu iščupala i strpala u kofer! Mogla je i da promeni bravu na vratima, da me zaključa i ostavi da crknem u prokletom sivo-belom stanu! Odjednom mi se toliko zgadio da bih ga najradije izmljackao sopstvenom krvlju i okončao celu mizriju mog novonastalog života. Jebeš sve, često pomislim. Čak i pomislim.

Uspeh! Moj prvi samostalni uspeh!!!

Čoveče, pomislio sam da bih mogao da se ubijem! Nalazim se na vrlo zavidnom položaju! Ipak u mom kolu ima malo sreće. Malo humora, doduše crnog, ali ga ima. A u situaciji u kojoj sam ja, svaka vrsta humora je krajnje dobrodošla!

Mogla je bar paučinu da popaja kad je već bila toliko vredna da sve ponese sa sobom!