Želim da mi bude dosadno

Ala zgode i ljepote! Najpre se skontam da ću moći uživati sat vremena u samoći, kad eto ti. Ne može, pa bog! Meni da bude dosadno?! Jok!

Iako je od ranog jutra (bar od kad sam otvorila oči) šljakala kiša iz hladnih, sivih oblaka, bare i nisu bile katastrofa strašne i nije bilo jezivo hladno. Iako je, ponavljam, vreme delovalo depresivno loše! Ali savršeno za spavanje…

Ipak, obaveze nateraju čoveka, pa i mene, na rano ustajanje i na ispunjavanje obaveza. Čuj – obaveza! No, nakanim se i izvučem iz svog udobnog carstva lenčarenja i snova, i uputim se ka hladnom žuto-belom kupatilu. I sve po Pe-eS-u; mokrim/urniram/piškim/šoram, operem ruke, umijem se, oribam zube i zbrišem u sobu na doterivanje. Blah! I nikad dosta vremena. Uvek sam u škripcu s minutima ALI uvek stižem na vreme! Doduše, uvek manje spremna nego što sam planirala… I tako, obučem se ja, utoplim, spakujem sve potrebštine u svoju novu teget torbu (što bi moja baba rekla „apa-drapa torbu“) i krenem. Krenem ka stanici gde me, oh ne, neće čekati autobus… Zato, eto ti rešenja, ja ću sačekati njega. I sačekala sam ga – šta sam mogla drugo? Čak sam i zaboravila kako to izgleda; čekati autobus, voziti se njime itd. Naročito sad kad su i stanica i bus prepuni nekim novim klincima koji su umislili da to nisu jer rade ono što odrasli rade – čekaju autobus i voze se njima sami. I naslušah se ja kojekakvih novih dečjih fazona i gluposti dok se, konačno, nisam dosetila da sam, pametna ja, ponela sluške za telefon. U prevodu, mogu da slušam svoje, za nekoga glupe stvari i iskuliram jutarnja sranja svojom potrebnom dozom. Gužva se ni od kuda napravila! Samo su navrnuli iako sam ja već stajala u aVtobusu…jedina.

Nekako, stigoh na pola puta od finišne destinacije – stanica sa koje krećem u nove ratne pobede. U novom autobusu sam sedela. Bio je red! I samo što nisam zaspala. Uz muzikicu u ušima, of course. Kiša je, naravno, i dalje lila i konstantno me uspavljivala. Fino, lagano, inspirativno bacala u kutak snova i fantazija. Mmmmm… STOP! Stigoh. Zar već?! Nja…

Da, danas mi je dan da samo menjam autobuse i čas stojim čas sedim. Više stojim nego što sedim… Ali, odvozah se na tačnu adresu. (Bilo je lepo videti neke ljude. Zaista lepo!) I posle kratkog vremena, koje je trajalo čitavih možda sat vremena, zaputih se nazad. Tamo odakle sam i došla. Vraćam se kući, majci svojoj! Čak sam morala i da potrčim da bih stigla. I stigla sam. I onda sam još sat vremena čekala! Zašto?! Zato što meni nikad nije dosadno i baš uvek se potrefi da moram da čekam. Napolju, kad je već postajalo sve hladnije, dok je kiša oplakivala zemlju, dok se cenjeni autobus nije pojavio. Sat vremena.Okruglo! Ma, šta je to za mene? Samo pišljivih sat vremena.

U međuvremenu, u toku ponovnog susreta sa svojom m(j)uzom i samoćom ispunjenom čitavom hrpom neznanih ljudi, nekako sam se dočepala praznog parčeta slobodne klupe; dovoljno za moje „malo“ dupence. Sasvim pristojno dovoljno. Toliko dovoljno, da je pored mene uspeo da sedne neki solidno popunjen čiča s kokicama. Naravno, kao da smo u čekaonici za penziju, nije mogao da se suzdži a da mi ne prekine zagrižaj pizze pitajući me da li mi je to ručak ili doručak. U 11 časova (meni obično) izjutra, tj. sat do podneva (kako je meni značilo danas). „E, deda, deda, ovo mi svakako nije doručak“, mislim se u sebi, a njemu odgovaram uz osmeh: „Pa…“, dok me on prekinu (ponovo) rekavši mi: “Ili nešto između?!“. Sad sam brzo odgovorila ne bi li me ponovo sasekao: „Da!“. Brzo, kratko i jasno! Ali netačno. Ali, šta me briga! Ovako i onako ga ni ne znam i njega to ne zanima i nikad ga neću videti ponovo i ne znači mi ništa. On je za mene samo običan penzioner koji se dosađuje pod stare dane i hrani kokicama. Ali, iskuliram ja to na fin, ljubazan način. Tako neprimetno, da je on, ne pitavši ga ništa, nastavio da priča! Bio je u gostima i nije mogao da ruča kod njih pa zato jede kokice i kako on kod ljudi kod kojih je bio nije baš-baš gost nego blizak rođak. Ma nemoj! I, naravno, nije to bilo sve. (Kamo sreće da jeste. Tek ostatak nisam morala da saznam…) „Gde putiješ?“ – on meni. „Za ZR.“ – ja njemu. „A, pa tamo blizu je i Žitište i tako ta sela…“ – on meni. „Pa, ja sam zapravo iz Žitišta.“ – ja njemu. (Koji me je đavo ter’o da opet „ja njemu“?!) „Oh, pa ja tamo imam rođake… …“ – nastavi on meni. I bla, bla, bla, da bi se ispostavilo da poslednje „bla“ koje je izgovorio bude vrhunac „blabla“-banja! „Da li je znaš?“ „Znam je, naravno.“, a mislim se u sebi „nažalost je znam! To mi je najveća tragedija u životu!“ „Joj, kako je ona fina, otvorena, komunikativna, duhovita, pametna, lepa i visoka devojka…“ – fal’te je usta Vaša! Matora alapača! Kako zna gde treba da cilja, u šta da gađa. Ni manje ni više! Ljubi je njen dedaujak! Zar osoba koja mi pravi probleme je zapravo divna devojka? Ma daj, bre! Pričaj to nekom drugom. I, čitavi moji odgovori na te gluposti su bili „da“, „mhm“, „valjda“,… Nije ni zaslužio više! Ali on je tražio! Taj matori dedac je tražio da je pozdravim kad je vidim! Idi, molim te!!! Da kontaktiram s osobom koja je već duži niz godina na vrhuncu liste „Strogo izbegavam!“??? Ma daj! K’o da će me on ikad više sresti, i ako me sretne, k’o da će se sećati i mene i tog razgovora i prokletog „pozdravljanja“ moje naj(ne)frendice. Čoveče!

Uf!!!

Međutim, naiđe naka baba i ja joj, krajnje ljubazno, ustupim svoje mesto na klupi pored čoveka koji mi je upropastio dan. Znam, nije namerno, ali sam zato ja namerno rekla bakici da može da sedne! I rešena stvar. Ah, onda je odmah nju startovao i bez pozdrava se izgubio kad je ugledao autobus koji ide za Beočin odakle je i on. Nek’ ide u očin, mislim ti se ja! I ode deda. I ja sedoh, oh divote li, na klupu nastavljajući da slušam muziku i jedući svoj doručak-ručak. I tako je prošlo još pola sata do dolaska mog autobusa. Ušla sam unutra, sela, gledala kroz vlažan (iznutra) i pokisao (spolja) prozor. Krenuo je. Išao je. Stigla sam. Moji su me sačekali i otišli smo kući. Sve ostalo i nije toliko bitno jer ni nije bilo ničeg zanimljivog.

Koji mi je plan?! Da ignorišem tu „drugaricu“ svaki put kad je budem videla, ako baš budem morala da je vidim…

PS. Slagala sam. Išla sam s mojima da kupimo puno malih ribica za akvarijum!