Zvuci (ne)mira

To je tačno onaj osećaj kada se sve odjednom vrati. Tek tako. Ali s punim pravom. Kada sedim u uglu na stoličici i posmatram kroz višnju u nebo. Sve, naizgled, deluje isto, ali nije... Postaje strano.

A, ustvari, samo je moje oko postalo drugačije. Moje viđenje stvarnosti se promenilo. Stvari oko mene imaju drugačiju notu, ali je suština ostala ista i ja je više ne osećam kao nekada. Sad samo doživljavam to što je bilo tad – nekada.

Kao da i vetar drugačije svira,

ali nije ni to...

Kao da sunce drugačije sija,

ali nije ni to...

Kao da ptice drugačije lete,

znam – nije ni to...

Samo su memorije tu da me sete

da je na tom mestu bio drugi neko.

I sad sedim tamo gde nikada nisam. Na mestu kojim sam uvek prolazila trčećim korakom. Baš to isto mesto sada u meni budi nešto sveto

i opet se osećam čudno.

Na momenat prazno,

na momenat puno...

Valjda tako vreme nalaže da se stvari dešavaju. Znaš onaj osećaj kada zastaneš i pitaš se gde si. Kad se vratim i pretrčim kroz uspomene, imam osećaj kao da sam opet ono dete koje nije imalo probleme i koje je imalo sve što je želelo i to u savršenom obliku. Upravo onda kada je svaki smeh bio iskren, i kada je svačija pružena ruka bila od srca, i kada je svaka sekunda bila ispunjena svetlošću ili sigurnom tamom. Kada je odraz u ogledalu imao zvuk mira i kada se svaki san završavao još boljim jutrom.

Mnoge stvari su odnešene rukom vremena. Većina se nikada neće ponoviti.

Ostalo je samo vreme koje će proći u suzama i bolu,

kroz osmeh i uz sreću;

 da mi pred noge prosipa volju

 i da me vodi tamo gde otići  neću.

Uvek u srcu čuvaću mladost

i vreme koje je iza mojih nogu;

savršeno nebo će čuvati višnju

i znaće šta želim, smem i šta mogu.

Dižem čašu punu ljubavi svima onima koji su bili deo mog detinjstva...

Hvala!