Kriza srednjeg mozga

Stigne me na momente, priznajem, neka tuga. Poželim, iskreno, da nisam tu gde sam. Volela bih, majke mi, da se vratim u onaj svet kada nisam morala baš sama da brinem o sebi. To, obično, stigne studente na početku studiranja, a mene je to tada zaobišlo i sad me spopada...

Nekako, što sam duže ovde, to mi više nedostaju stvari tamo, čak i neke za koje nikad ne bih rekla da će mi imalo nedostajati. Nastaje zbrka u mojoj glavi! Ne mogu da se pokupim sa svim što me je snašlo; neorganizovanost i lenjost mi se sve više i više obijaju o glavu, a ja, čini mi se, nisam sposobna da umešam u sve to i malo ambicije koja se krije tu negde, kao i plan i program koji je bio aktuelan pred dolazak, ulazak u priču o meni kao uzornom studentu. Ne, ne kažem da nisam uzorna, ali umem i uzornije sve da odradim.

A stigne me sve to kad mi se desi nešto što je daleko od mogućnosti da sama rešim problem. Svesna sam ga, pronađem i rešenje, ali nekako, kao da nemam hrabrosti da preduzmem nešto konkretno. Samo priča od mene! Sve ja to znam, sve mi je jasno, sve kapiram, al cvrc! Nije da nemam motivaciju za sve, ali... Ne znam, valjda nemam ni na koga da prebacim odgovornost ili krivicu osim na samu sebe. I to mi smeta. Jeste... Nekako, nisam u stanju da budem samoj sebi mama. Bila bih svima ostalima, bez problema, ali sebi – nikako! Pa to ti je...

Kad se samo setim onih dana kada sam bila kod kuće, da ne spominjem dane kada sam bila maloletna, joj, pa šta god da se desi tu su roditelji da sve nekako reše. Sad nema (toliko) toga. Nedostaje mi... To spada u onu listu „Nikad mi neće nedostajati!!!“. A nisam baš neko ko je vezan mami za suknju, a to je zato što moja mama ni ne nosi suknje. I metaforički i nemetaforički rečeno.

Nedostaje mi to druženje. Najiskrenije druženje koje mogu imati. Fale mi trenuci kada treba licem u lice da kažem da sam napravila neku glupost pa da istrpim kritike na moj račun koje su, naravno, uvek s pravom izrečene. Želim da se vrati period kada bih se samo zezala, pa onda prevrtala očima na pitanje „Zar nemaš ništa da učiš?“. I kada bih, zatim, otišla da učim i dobila peticu samo zbog roditelja! E, to mi sve nedostaje! Samo kad se setim koliko sam mrzela nedelju! Sad me ni ne dotiče toliko jer nije dan kada striktno moram da se pri'vatim knjige.

I sve sad ovo zvuči klinački i glupo i smešno i... Ali, baš me briga! Zašto ne bi mogle da mi nedostaju tako neke stvari? Zbog čega ne bih mogla da se uželim momenata kada smo svi bili zajedno, kada smo delili i lepo i loše, kada se nije sve odvijalo preko telefonske žice i kada smo u potpunosti bili u toku međusobnih dešavanja? Iz kog razloga ne sme da mi nedostaju i dobri i glupi profesori iz srednje, dobri i glupi drugari/poznanici iz iste te srednje škole? Mislite šta hoćete, ali meni se čak jede i masna supa koju kuva moja baba, slano pohovano meso, pa i spanać koji je spremila iako sam je zamolila da napravi bilo šta drugo samo ne to. Možete li zamisliti i da mi nedostaje i svakodnevno zivkanje moje druge babe, i konstantno pričanje istih priča, slušanje istog kukanja i ostalog? Da, nedostaje mi i to...

Ne volim što se sada vode, neću da kažem svi, mišlju da je student u gradu samo zbog studiranja i da ga maksimalno ne treba uznemiravati jer je, ili na predavanju ili uči. Zamilsi samo...

A sad mislite šta hoćete! Isprozivajte me koliko hoćete! Baš me briga!

Samo treba da prođem krizu „zakasnelo-početnog studiranja“, da odradim sve najbolje što umem i to je to. Za ostalo će biti vremena i prilike! Zaboga, tu je ceo raspust, čak do sredine oktobra...

I ne učim sada (kao što se da primetiti)! Slobodno može neko da me pozove i „ometne“ od učenja. Nemam ništa protiv... Jer sam, kako ono beše – neorganizovana i lenja! Jeste!