Njutn i te zajebancije

Nisam ja baš pametna kada je u pitanju fizika. U osnovnoj školi sam imala peticu jer sam pomagala nastavniku u sklanjanju „instrumenata“, u srednjoj sam imala (isto) peticu jer...ne znam, valjda me je profesor voleo, a da kojim slučajem studiram fiziku, e tu bih nepogrešivo imala (takođe) peticu bez ikakvih problema i povlastica! Duduk – eto to sam ja za te fizičarske stvari.

Jedino što bih znala, a da ima neke veze sa fizikom, jeste da tu reč, iliti imenicu, promenim po padežima i množini i jednini. Eto, toliko umem i za toliko sam obučena. Meni je to sasvim dovoljno. A sad, valjda neću morati da izveštavam o tome kako se rodio novi Tesla i otkrio neku novu gravitaciju, pa sve to na stručnoj bazi da objašnjavam širem auditorijumu koji, najverovatnije, ne bi ni pola razumeo od onoga što sam htela da kažem. Mislim da, čak, ne bih ni sama razumela tekst koji bih lansirala u javnost...

Jeste, provalili ste me! Ja sam buduća novinarka. Bar se nadam... Mislim, to je kod nas sve zbrda-zdola i nije u skladu ni sa jednim Njutnovim zakonom. Ono kao, ko postaje žurnalista i zašto.

U svakom slučaju, jedno znam, a to je sledeće – ja ne volim fiziku. Ali zaista! Sve je to ok, mislim, što se tiče padanja jabuke na glavu (iako to boli), ubrzanog kretanja nekog tela i tako to, ali to baš nije za mene... Nije da se nikad nisam trudila da zavolim taj predmet, ali menjanje veznika po padežima i imenica po konjugaciji je više moja priča. Kapirate? Nije svako rođen za fiziku, a tako ni za novinarski poziv. Mada, nažalost, više ima kretena koji se bave žurnalistikom a nisu stvoreni za to, nego kretena koji se bave fizikom a svakako da nisu za to. Mislim da su tako i nastale bombe. Neki debil je pogrešio u pravljenju tamo nečega i sasvim slučajno je napravio tamo nešto što može da uništi svašta nešto. Pa da! Sasvim logično objašnjenje.

To se ja sad malo pravim pametna. Kao, znam kako nastaju bombe...

Pazite, baviti se fizičarenjem ne znači samo znati fiziku i te formule. Ma, joook! Tu treba da znate i matematiku i hemiju i mehaniku i svašta još nešto... Jeste. Evo vam živ primer – moja cimerica, ona studira tu fiziku. (Ne znam kako i zašto.) I gledam, ima neke debele, ružne knjige prepune brojeva i znakova (što mu, sve zajedno, čini mi se, dođu formule) i ona sve to mora da nauči i da ima u glavi! Kadgod da je pitaš koliko je 2+2, ona mora da zna. Zamislite! Ja to, iskreno, ne bih mogla. Ili da znam hemijsku formulu vode ili boga-pitaj-šta-sve! Idi – begaj!!!

Zato se ja držim svojih slova, misli, prideva, objekata, žanrova, olovke, tastature, novinarskog adrenalina i ostalo, premda za veoma tanku slamku, ali šta je – tu je.

Ne znam ko mi reče, ali na birou najmanje ima fizičara i za taj posao su trenutno najpotrebniji radnici... Nije ni čudo kad tamo (na dragome birou) ni nema mesta za naučnike; mi novinari smo popunili sva mesta! Dobro, sad se malo šalim, ali shvatate poentu... Za to vam ne treba znanje iz nekog Pupinovog zakona.