Testament!

Kada sam poslednji put mislila o kraju? Juče; od trenutka kada sam se mimoišla sa dugačkom povorkom koja je ispraćala još jedno mlado lice.

Nije da imam neku posebnu želju kako da umrem, ali bih volela da to bude brzo i efektno. Znaš ono, da ne postoji šansa da se ikako (po)vratim nazad...ili gde god...

Jednom sam sanjala kako propadam negde, u nešto. Samo sam videla svoj očajan izraz na licu, rukama sam pokušavala da dohvatim nešto, da se pridržim, ali...jednostavno sam tonula... Tada, valjda, nisam želela da umrem. Nisam bila spremna jer nisam pre toga razmišljala o tome. O smrti.

Ali sam se probudila. Na vreme.

Večeras sam, možda, više spremna da umrem.

Budalaština!

Ne želim da umrem. Mislim, ko mi garantuje da će mi tada biti bolje i lepše nego sada?! Zapravo, ja ni ne verujem u „život posle“, ali ipak; uvek treba imati sve opcije na umu. Ko zna kako zaista sve bude posle... Možda moja duša bude zarobljena u neki novi život, neko novo biće koje ne bi pazilo na tu moju dušu na pravi način; možda bi(h) bila nezadovoljna. Opet – ko zna!

Ipak, ježim se od pomisli da treba da mi se desi nešto (i ne samo meni, već svima; kad sve to nešto stigne) i da nestanem. Zapravo, najtužniji mi je deo kad treba sama da ležim, onako još sveža i rumena, dva metra pod prljavom zemljom u nekom, tobože, lepom kovčegu. Zar kovčezi i mogu biti lepi? Isto k'o i groblja... Nijedno groblje ne može da bude lepo. Može da bude manje ili više uredno ili tako nešto...

Ima tu i jedna ponižavajuća stvar. To je onaj deo kad bih počela da trunim. Kada me mali, bezazeni crvi grickaju, vare i...i...i onda me iskake! Kako je to tek grozno i mizerno!!!

Zato sam ja smislila nešto. Kada umrem, poginem ili šta već, neka se svi moji zdravi organi daju u dobrotvorne svrhe (to sad smešno zvuči, ali zašto da se baci ono što još valja, a nekome može da produži život...), a ostatak koji nije za deljenje, neka se, recimo, spali. Može! I neka moj pepeo prospu niz vetar sa litice... Šalim se za ovo poslednje! Pa, šta ja znam, neka ga stave u neki ćup i sahrane... Ne znam. O tom delu, iskreno, i nisam toliko razmišljala... Ima vremena.

Sve što sada pokušavam jeste da ovu pomalo morbidnu priču uvickastim... Ali mi ne ide nešto... Valjda i ne priliči. Zbog toga i živim svaki dan kao da je poslednji (Oh, kakav kliše!!!) i zadovoljna sam onim što imam i onim što nemam. Ne bih ništa menjala, majke mi. A to je zato što bi mi se sve pogoršalo kada bih pokušala nešto da promenim. Baksuz sam ja. Oh, da...

I ne postoji lepa smrt! Postoji manje ili više bolna, duga ili kratka i tako, ali lepa ne. Kao što ne postoji ni lep kovčeg, ni lepo groblje, niti bilo šta lepo što je u bilo kakvoj vezi za smrću.

Eto, da se zna!

PS. S obzirom na to da nemam neku imovinu niti pozamašnu ušteđevinu, jedina želja mi je mi na sahranu ne dolaze oni koji me ne vole i ne poznaju lično; zašto bi takvi ručali posle za džabaka?!

PPS. Ha, baš me zanima koliko bi se vas/njih i njakalo u sporoj, dosadnoj povorci na čijem bi čelu bilo moje ja u nekom drugom obliku; mrtvom, valjda...