„Telosupliko; porfavor,...“ Neka samo plikuju! Jer šta bi drugo radili nakon što sve iskomplikuju. Neeego – da plaču! I treba da plaču! I da moljakaju na sve strane.
Sve su to veoma i vrlo religiozni ljudi koji se sete da veruju u Boga tek kada naprave neko neoooprooostivoooo sranje. Pardon – glupost! (Oprosi mi, Bože!) I daju savršen primer svima koji konzumiraju TV programe sa španskim sra...glupostima (među kojima je u vođstvu PINK). Inače, u poslednje vreme svi pripadnici grupe ljubitelja serija imaju priliku da nauče da plaču i mole na turskom. Tu su sad popularne Šeherezada, iako nema nikakve veze sa pravom Šeherezadom koja nam je svima bila poznata kao sad ova nova, i neka tamo Gumuš za koju nisam sigurna da je u prošlom životu bila ikakav značajan lik u istoriji ili kulturi, bilo čijoj.
Međutim, i moje znanje iz španskog jezika su posledice praćenja meksičkih bogomoljki od pre 100 godina, a još uvek nisam u fazonu i nemam priliku da ga obnovim ili, ne daj Bože, naučim i Turski. Pa, zaboga, ne moram da budem serijski poligota! Gracias, pero NO!
Ali priznajem, bile su to zanimljive večeri; kad sam pratila neke serije... Živela sam kod babe, te otud i ta epidemija. Sećam se, svako veče u pet do osam bismo svi bili nacrtani pred TV-om, mirni k'o bubice, nestrpljivi i sve iščekujemo šta će da se desi. A, majku im njihovu, kraj epizode je uvek kad je najzanimljivije! I znaš šta će se desiti, ali ipak; filing (feeling) je to kad odgledaš ono što si znao da će se desiti.
Eh, a onda sam se preselila – na višestuku sreću. Usledio je period (koji i dalje traje) kada su španjolske priče svačijih života postale prošlost. Jest'! I sad samo listam albume u glavi prisećajući se tih divnih dana zaglupljivanja... Mamma mia!!! Ček', pa to nije na španskom... Dođavola!
A lepe se pare tu mlate, u tom biznisu. Sve su to bogAta španjolska deca, i sve su to bogAte naše srpske televizije koje srećno emituju pomenutu inostranu buržoaziju. I svi nešto pametno pričaju, visokointelektualno i korisno po život! Tu su savršeni saveti kako prevariti muža a da on to ne sazna, kako da se i ne setiš da si se porodila, koja kola da izabereš za svoj 16-i rođendan i u koje geto-krajeve da se ne smucaš da ne bi bio silovan.
Šta bismo mi bez tih dosetljivim umova! Naš život bi bio najobičnije gov...smeće pored kontejnera koji niko ne posećuje... Izgledali bi smo baš kao oni najveći klošari iz tih serija. Strašno...
Zar vas nije strah?!
Ah, jo es el miedo! (Google-translate kaže da to znači „Ah, mene jeste strah“. Nisam ja baš pouzdani poznavalac spanish-a...)
Нема коментара:
Постави коментар