Imam osećaj kao da mi je Bog dao nešto... Jednostavno svet gledam nekim drugim očima. Na primer, pogledaj onaj auto. Mi ga ne vidimo isto. I kada bi postojao dečak kao ja, ja bih njegovim očima video sebe u ogledalu. Znam, tebi je to smešno i ne razumeš. Ne razumeju to ni mama ni tata. Ali nema veze. Ja jednostavno znam da imam nešto.
Uskrs je otkucao na satu. Zvona zvone i oseća se tamjan.
Sve miriši na sveto. Kao da ima nešto posebno u vazduhu, ovde oko nas. Sećanja se vraćaju.
Dok mi hladan vetar prolazi kroz jaknu, imam osećaj kao da mi pročišćava um ili tako nešto...
-Hoćeš da odemo u crkvu?
-Nisam ti ja baš za te stvari.
-Heh. Je l' znaš „Oče naš“?
-Ne.
-A „Presvetu Trojicu“?
-Ne.
-Ako ne znaš „Oče naš“ onda ne znaš ništa.
-Požuri. Hladno mi je...
Nekoliko ljudi je stajalo pred crkvom sa svećom u ruci. Sveštenik je nešto pevao. Najednom je počela da pada kiša i nas dvojica smo potrčali prema kući. Znao sam da se nešto sprema...
Često razmišljam o tako nekim stvarima. Preturam po glavi razloge zašto se sve dešava baš onako kako se čini da jeste. Gde su granice i da li, uopšte postoje. Sve te svete stvari i nisu baš moj fah. Više me sujeverje udara o glavu nego priča o Potopu ili već čemu...
Otkako sam saznao da je „desni put pravi put“ po Bibliji, redovno biram levu soluciju. Baš da vidim koliko grešim! Ne vrti se, valjda, sve oko te knjižurine i onoga što je u njoj napisano!
Izgleda da je to samo neki blesavi, glupi gnev koji čuči negde u meni i ispoljava se kroz takve priče. Ponekad pomislim da su ljudi kolektivno glupi jer veruju u te stvari. Možda ova priča i nije najsretnija za pripovedanje na Uskrs. Ali ko mari? Baš ću da se inatim...
Nekada sam i ja verovao. Pripadao sam toj glupoj gomili, nazovi, vernika. Jesam, Boga mi! Ali onda sam se razočarao. Veoma. I ne znam zašto, ali uvek imam potrebu da se pravdam – zašto više ne radim ono što sam radio. Ljudi me i dalje ne razumeju. Ali ne marim. Imam prava na svoj život! Da li i to stoji u Bibliji?!
Reći ću vam šta mislim o svemu tome. Možda je to i čast, ali ja religiju svrstavam u umetnost. Da. Objasniću vam zašto...
Ona oko sebe ima (poveću) grupu ljudi kojima se sviđa, koji je uvažavaju, poštuju i cene. Tako je i sa drugim umetnostima. Nekima se sviđa „Labudovo jezero“, nekima pak ne. Isto i ona, ima one kojima se sviđa i one kojima se ne sviđa. I ne može da ugrozi (ako posmatramo na najbezazleniji način) nepristalice istog, baš kao ni „Labudovo jezero“ što ne može da ugrozi one kojima se nije svidelo. Sad, religija je umetnost koja mene baš i ne privlači, ali svakako da joj se na neki nači, neobičan način, divim; za razliku od drugih umetnosti, ona oko sebe ima mnogo veći broj obožavalaca nego bilo koja slika, dramsko delo, balet ili pesma.
Međutim, religija se meni nekada dopadala. Ali, da li „Labudovo jezero“ može jedno vreme da mi se sviđa i onda da prestane? Zamršena je to priča, znam. Ona je metaumetnost. Sad je i previše hvalim, čini mi se...
Zapravo, ona je nešto što više ne želim da „konzumiram“ u svom životu. I nisam od onih koji zahvaljuje Bogu na postojanju i moli Ga da dobije dobru ocenu u školi. Nazovite me kretenom, prokletim antihristom i kakogod još želite, ali moji mama i tata su zaslužni za to što sam ovde gde sam i samo sam ja kriv što nisam naučio dosadne razlomke i dobio keca iz matematike. Ali sam dobar dečak! I ako jesam – zašto mi Bog, uprkos mom neučenju nije pomogao?! Nisam zaslužio? Ma nemoj!
Nisam besan.
Samo ne razumem. Ne razumem zašto bebe moraju da umiru, zašto ljudi moraju da ubijaju druge ljude koje ni ne poznaju, zašto ljudi u Africi ne žive u lepim, modernim kućama kao svi ostali,... Glupim pitanjima nikad kraja, znam. Ali sve dok se ne pitam neću saznati odgovor. A želim ga!
Još sam ja mali za te stvari. A ujutru treba da ustanem; dolaze nam gosti zbog Uskrsa. Jedino što volim jeste deo kada se kucamo jajima. Uvek pobedim! Ali nije to do Boga, ja sam jednostavno profesionalac u tim stvarima.
A sad idem da spavam. Laku noć!
PS. Hristos vaskrese! (Tako to, valjda, ide...)
Нема коментара:
Постави коментар